Муслиманско братство

Грб Муслиманске браће

Муслиманска браћа, познати и као Друштво муслиманске браће или Муслиманско братство (арап. الإخوان المسلمون), назив је за исламистичку организацију.

Организација[уреди | уреди извор]

Муслиманска браћа су распрострањена широм света и имала су утицај на многе политичке и религијске организације на Блиском истоку. Иако често посматране као огранци глобалног братства, оне су структурално подељене, премда повезане заједничком идеологијом политичног ислама и добром међусобном сарадњом.

Идеологија[уреди | уреди извор]

Муслиманска браћа пропагирају стварање исламске владе, верујући да је Бог у Курану одредио савршен начин живота и социјалне организације (као што и слоган братства каже „Куран је наш устав“).^[1] Братство изражава своју интерпретацију ислама кроз стриктно религијски приступ социјалним питањима као што је улога жене у друштву и такође верује да ислам подстиче људе да теже социјалној правди, искорењивању сиромаштва и корупције, и политичким слободама које гарантује исламска држава. Братство се увек противило и наставља жестоко да се противи свим облицима колонијализма, и било је важан фактор у борби против западне војне и економске доминације у Египту и осталим муслиманским државама током 20. века. Циљ братства који је зацртао његов оснивач Хасан ел Бана је доктрина повратка исламске очигледне судбине; царство, основано у 7. веку, које се простирало од Шпаније до Индонезије.

Утицај у исламском свету[уреди | уреди извор]

Браћа су један он најутицајнијих покрета у исламском свету, посебно у арапском свету. Прво муслиманско братство основано је у Египту 1928, и Египат се још увек сматра центром покрета; генерално је слабије у Магребу или северној Африци него је то случај са арапским светом. Огранци братства формирају главну опозицију владама у неколико исламских земаља арапског света, као што је Египат, Сирија и Јордан, и политички је активно у готово свакој муслиманској држави. Убрзо улази у сукоб са секуларним режимима који своју идеологију темеље на панарапском национализму и тај ће сукоб у Египту кулминирати убиством председника Анвара ел Садата (1979). Повод том атентату било је потписивање мировног споразума у Кемп Дејвиду између Израела и Египта. Ускоро се сличан сценарио поновио и у Сирији где је 1982. године покушан атентат на сиријског председника Хафиза ел Асада, али атентат није успео. У накнадним сукобима и акцијама сиријских безбедносних снага убијене су хиљаде људи. Најкрвавија епизода био је масакр у Хами у којем је убијено између 10.000 и 25.000 становника тог сиријског града.^[2]^[3]

Покрет ужива огромну популарност у многим муслиманским земљама, и где је то легално могуће, често управља важном мрежом исламске помоћи, што им гарантује јаку подршку међу муслиманима слабијег имовинског стања. Међутим, већина земаља у којима је братство активно, управљана је недемократским режимима. Као последица, покрет је забрањен у неколико арапских нација, а недостатак демократског система спречава га од стицања власти путем демократских избора. За ситуације војне окупације, и палестински огранак, Хамас, Братство тежи отпору Израелу, у којем је често користио бомбашке нападе и сличне методе које циљају израелске војне и цивилне ресурсе; што је резултовало карактерисањем Хамаса као терористичког покрета од стране влада САД и појединих европских држава.

Велики број присталица муслиманског братства је отишао у Авганистан у рат против СССР-а. Један од најистакнутијих чланова муслиманског братства који је отишао у Авганистан био је Ајман ел Завахри. Тамо је упознао Осаму бин Ладена с којим је основао организацију која је постала заметак данашње Ал Каиде.

Муслиманско братство финансирају њени чланови, поготово они богатији у на пример Саудијској Арабији.^[4]