Никлаус Вирт

С Википедије, слободне енциклопедије
Никлаус Вирт
Niklaus Wirth, UrGU.jpg
Николаус Вирт приликом
посете Уралском државном универзитету
Лични подаци
Датум рођења(1934-02-15)15. фебруар 1934. (89 год.)
Место рођењаВинтертур, Швајцарска
ОбразовањеЕТХ Цирих, Laval University
Награде
Званични веб-сајт
people.inf.ethz.ch/wirth/

Никлаус Емил Вирт (нем. Niklaus Emil Wirth; Винтертур, 15. фебруар 1934) швајцарски је информатичар.[3] Звање инжењера електронике је стекао на Швајцарском универзитету технологије у Цириху 1959. а докторирао је на Универзитету Калифорније у Берклију 1963. Сматра се изузетним стручњаком из области рачунарства,[4] а најпознатији је као творац програмског језика Паскал. Осим паскала пројектовао је и програмске језике Алгол, Модула, Модула-2 и Оберон. За свој рад је 1984. године добио Тјурингову награду.[3][5][6] Предавао је на универзитету Станфорд на катедри за рачунарске науке (1963 — 1967) као и на Швајцарском технолошком универзитету. 1975. године је написао књигу „Алгоритми + структуре података = програми“ (Algorithms + Data Structures = Programs). Од априла 1999. се налази у пензији.

Биографија[уреди | уреди извор]

Вирт је рођен у Винтертуру, Швајцарска, 1934. године. Године 1959, стекао је диплому електронског инжењера на Швајцарском савезном институту за технологију у Цириху (ЕТХ Цирих). Године 1960, магистрирао је на Универзитету Лавал у Канади. Затим је 1963. добио докторат из електротехнике и рачунарских наука (EECS) на Калифорнијском универзитету у Берклију, под надзором пионира компјутерског дизајна Харија Хаскија.

Од 1963. до 1967. радио је као доцент рачунарских наука на Универзитету Станфорд и поново на Универзитету у Цириху. Затим је 1968. постао професор информатике на ЕТХ Цириху, узимајући два једногодишња одсуства ради рада у Xerox PARC у Калифорнији (1976–1977 и 1984–1985). Пензионисан је 1999. године.

Он је био је укључен у развоју међународних стандарда у програмирању и информатици, као члан Међународне федерације за обраду информација (IFIP) IFIP радне групе 2.1 за алгоритамске језике и рачуне,[7] која је специфицирала, одржава и подржава програмске језике ALGOL 60 и ALGOL 68.[8]

Године 2004, постао је члан Музеја историје компјутера „за суштински рад на програмским језицима и алгоритмима, укључујући Ојлер, Алгол-В, Паскал, Модулу и Оберон.“[9]

Програмски језици[уреди | уреди извор]

Никлаус Вирт, 1969

Вирт је био главни дизајнер програмских језика Ојлер (1965), PL360 (1966), ALGOL W (1966), Паскал (1970),[10] Модула (1975), Модула-2 (1978), Оберон (1987), Оберон-2 (1991) и Оберон-07 (2007). Такође је био главни део тима за пројектовање и имплементацију оперативних система Медос-2 (1983, за радну станицу Лилит), и Оберон (1987, за радну станицу Церес), и за Лола (1995) дизајн дигиталног хардвера и симулациони систем. Године 1984, добио је Тјурингову награду Удружења за рачунарске машине (ACM) за развој ових језика. Године 1994, примљен је за члана ACM-а.

Публикације[уреди | уреди извор]

Његова књига, написана заједно са Кетлин Џенсен, Паскал кориснички приручник и извештај, послужила је као основа многих напора за имплементацију језика током 1970-их и 1980-их у Сједињеним Државама и широм Европе.

Његов чланак Развој програма постепеним усавршавањем, о настави програмирања, сматра се класичним текстом у софтверском инжењерству..[11] Године 1975, написао је књигу Алгоритми + Структуре података = Програми, која је стекла широко признање.[12] Главне ревизије ове књиге са новим насловом Алгоритми + структуре података објављене су 1985. и 2004. Примери у првом издању написани су на Паскалу. Они су у каснијим издањима замењени примерима написаним у Модули-2 и Оберону, респективно.

Његов уџбеник, Систематско програмирање: Увод, сматран је добрим извором за студенте који су желели да раде више од самог кодирања. На насловној страни шестог издања (1973) писало је да је књига „... прилагођена потребама људи који курс о систематској конструкцији алгоритама виде као део своје основне математичке обуке, а не непосредним потребама оних који желе да могу повремено да кодирају проблем и предају га свом рачунару ради тренутног решавања.“[13] То је сматрано текстом који је тежак за студирање, тражио се као императив за оне који су заинтересовани за нумеричку математику.[14]

Године 1992, он и Јирг Гуткнехт објавили су комплетну документацију оперативног система Оберон.[15] Друга књига, са Мартином Рејзером, била је замишљена као водич за програмирање.[16]

Виртов закон[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Виртов закон

Године 1995, популаризовао је изреку која се сада зове Виртов закон, која каже да софтвер постаје спорији брже него што хардвер постаје бржи. У свом раду из 1995. године Молба за штедљив софтвер он то приписује Мартину Рајсеру.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „IEEE Emanuel R. Piore Award Recipients” (PDF). IEEE. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 11. 2010. г. Приступљено 20. 3. 2021. 
  2. ^ „Niklaus Wirth 2004 Fellow”. 
  3. ^ а б „Niklaus Emil Wirth | Swiss computer scientist | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-24. 
  4. ^ Haigh, Thomas (1984). „Niklaus E. Wirth”. A. M. Turing Award. Association for Computing Machinery. Приступљено 15. 10. 2019. 
  5. ^ Dasgupta, Sanjoy; Papadimitriou, Christos; Vazirani, Umesh (2008). AlgorithmsСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. McGraw-Hill Education. стр. 317. ISBN 978-0-07-352340-8. 
  6. ^ Bibliography of Turing Award lectures, DBLP
  7. ^ Jeuring, Johan; Meertens, Lambert; Guttmann, Walter (2016-08-17). „Profile of IFIP Working Group 2.1”. Foswiki. Приступљено 2020-10-04. 
  8. ^ Swierstra, Doaitse; Gibbons, Jeremy; Meertens, Lambert (2011-03-02). „ScopeEtc: IFIP21: Foswiki”. Foswiki. Приступљено 2020-10-04. 
  9. ^ „Niklaus Wirth: 2004 Fellow”. Computer History Museum (CHM). Приступљено 15. 10. 2019. 
  10. ^ Petzold, Charles (9. 9. 1996). „Programming Languages: Survivors and Wannabes”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 8. 3. 2018. 
  11. ^ Wirth, Niklaus (2001). „Program Development by Stepwise Refinement”. Ур.: Broy, Manfred; Denert, Ernst. Pioneers and Their Contributions to Software Engineering. Berlin, Heidelberg: Springer. ISBN 978-3642483554. S2CID 11348419. doi:10.1007/978-3-642-48354-7. 
  12. ^ Citations collected by the Association for Computing Machinery (ACM)
  13. ^ Wirth, Niklaus (1973). „Cover flap”. Systematic Programming: An Introduction. ISBN 0-13-880369-2. 
  14. ^ Abrahams, Paul (јул 1974). „Systematic Programming: An Introduction by Niklaus Wirth”. Mathematics of Computation. American Mathematical Society. 28 (127): 881—883. JSTOR 2005728. doi:10.2307/2005728. 
  15. ^ Wirth, Niklaus; Gutknecht, Jürg (1992). Project Oberon: The Design of an Operating System and Compiler (PDF). Addison-Wesley, ACM Press. ISBN 978-0201544282. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 4. 2013. г.  Out of print. Online version of a 2nd edition. 2005 edition, PDF.
  16. ^ Reiser, Martin; Wirth, Niklaus (1992). Programming in Oberon: Steps Beyond Pascal and Modula (PDF). Addison-Wesley, ACM Press. ISBN 978-0201565430. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 04. 2016. г. Приступљено 06. 09. 2022. . Out of print.
  17. ^ Wirth, Niklaus (фебруар 1995). „A Plea for Lean Software”. Computer. 28 (2): 64—68. doi:10.1109/2.348001. 

Литаратура[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Никлаус Вирт на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никлаус_Вирт&oldid=25470637”