Николо Макијавели

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Николо Макијавели
Portrait of Niccolò Machiavelli by Santi di Tito.jpg
Николо Макијавели
Датум рођења (1469-05-03)3. мај 1469.
Место рођења Фиренца
Фирентинска република
Датум смрти 21. јун 1527.(1527-06-21) (58 год.)
Место смрти Фиренца
Фирентинска република
Епоха Филозофија Ренесансе
Регија Западна филозофија
Интересовања Политика, Војна теорија, Историја
Идеје Макијавелизам, Утилитаризам

Николо Макијавели (италијански: Niccolò Machiavelli; 3. мај 146921. јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе.[1][2] Његово најпознатије дело, Владалац (Il Principe), је књига намењена да буде приручник за владаре.[3] Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да „циљ одређује средство“, што се сматра раним примером реалполитике. Уобичајена је погрешка да се каже да циљ оправдава средство, што Макијавели ни у једном свом спису није написао. Макијавели је први мислилац који је уочио да политика не подлеже етичким принципима, јер оправдати нешто значи то учинити етички исправним.[4][5][6][7]

Израз макијавелистички данас описује уско, само-интересно понашање, и води многим неправилним схватањима Макијавелијеве филозофије.[8]

Николо Макијавели

Биографија[уреди]

Макијавели је рођен у Фиренци, као други син Бернарда ди Никола Макијавелија, адвоката (на добром гласу) и Бартоломее Ди Стефано Нели, његове жене. Оба родитеља су били чланови старог племства Фиренце. Од 1494. до 1512. године, Макијавели млађи је био официјелни владин службеник. Током овог периода, путовао је у дипломатске мисије у различите европске дворове у Француској, Немачкој, осталим италијанским градовима-државама. Бива кратко заточен у Фиренци 1512. године, затим борави у изгнанству и враћа се у Фиренцу. Умро је у Фиренци 1527. године и сахрањен је у цркви Санта Кроче.

Његов живот се може подијелити у три периода, од којих сваки чини посебну и важну еру историје Фиренце. Његова младост је текла истовремено са величином Фиренце као италијанске силе под вођством Лоренца Де Медичија званог Ил Мањифико (Величанствени). Пад Медичијевих у Фиренци се десио 1494. године, исте године када Макијавели ступио у државну службу. Током његове званичне каријере Фиренца је била слободна република, и ово стање је трајало до 1512. године, када су се Медичијеви вратили на сцену, и исте године Макијавели губи своју службу. Медичијеви су опет владали Фиренцом од 1512. до 1527. године, када су опет избачени из Фиренце. Ово је био период Макијавелијевог повећаног утицаја и вријеме његове литерарне активности; умире пар седмица након истјеривања Медичијевих у својој педесет осмој години 22. јуна 1527, без повратка у државну службу.

Младост[уреди]

Мада постоји врло мало писаних трагова o Макијавелијевој младости, Фиренца из тих дана је јако добро позната, па се рано окружење овог познатог грађанина Фиренце лако може замислити. Фиренца у то доба је описана као град са двије супротне струје живота, једна одређивана од стране енергичног (и аскетског) Савонароле, док је друга струја вођена од стране љубитеља раскоши Лоренца.

Макијавели нам у својој Историји Фиренце даје слику младића са којима је његова младост прошла. Он овако пише: „Они су били слободнији него њихови преци у облачењу и животу, и трошили су више у осталим врстама претјеривања, трошећи своје вријеме и новац у доколичарењу, коцкању, и женама; њихов главни циљ је био да се појаве добро обучени и да причају лукаво и оштро, док би онај који би повриједио друге на најлукавији начин носио титулу најпаметнијег“.

Служба[уреди]

Сљедећи период његовог живота је проведен у служби слободне фирентинске републике, која је процвјетала од исјеривања Медичијевих 1494. године до њиховог повратка 1512. године. Након четири године службе у једном од јавних уреда бива постављен за Канцелара и секретара друге канцеларије. Овдје смо на чврстом тлу када желимо да сазнамо за догађаје у Макијавелијевом животу, због тога што је током овог периода он узео водећу улогу у пословима републике, и стога имамо његове декрете, записе да нас информишу, као и његове властите текстове. Малобројни преписи њега као секретара дају нам информације о његовим активностима, и допуњавају изворе из којих је он црпио искуства и карактере који испуњавају књигу „Владалац“.

Његова прва мисија је била 1499. године код Катерине Сфорце (Catherina Sforza), из чије је судбине извео закључак да је далеко боље заслужити повјерење народа, него зависити од тврђава.

Године 1500. бива послан у Француску да добије услове од стране Луја XII за наставак рата против Пизе: овај краљ је био онај, који је начином вођења својих спољних послова у Италији, починио пет кључних грешака у државништву које су сумиране у „Владоцу“, и који због истих је избачен из Италије. Он, такође, је био онај који се развео, што је био услов подршке од стране папе Александра VI.

Макијавелијев јавни живот је био већином доминиран догађајима произниклим од амбиција папе Александра VI и његовог сина, Чезара Борџије (Cesare Borgia), војводе Валентина (duca Valentino), и ови карактери испуњавају велики простор у књизи „Владалац“. Макијавели никад не оклијева да цитира акције војводе које су користиле узурпаторима који су жељели да задрже државе које су заузели.

Писање и смрт[уреди]

По повратку Медичијевих у Фиренцу, Макијавели, који се пар седмица узалуд надао да ће задржати своју службу под новим властодршцима Фиренце, бива отпуштен декретом датираним на 7. новембар 1512. Кратко након овога бива оптужен за саучесништво у неуспјелој завјери против Медичијевих и завршава у притвору гдје је стављен на тортуру. Нови медичијевски људи, међу којима и папа Лав X, осигурали су његово пуштање на слободу, и он се повлачи на своје мало имање у Сан Кашано, близу Фиренце, гдје се посвећује литератури. У писму Франческу Веторију, датираном 13. децембра, 1513, оставио је веома занимљив опис свог живота у овоме периоду, што указује на његове методе и мотиве за писање „Владаоца“(Il principe).

Учење[уреди]

Николо Макијавели је познат као аутор реченице: „Циљ оправдава сва средства“, мада се она тако формулисана не налази ни у једном његовом делу.[9] Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је могуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака. Све што увећава моћ и власт јесте исправно примењивати. Иако се неки Макијавелијеви савети могу сматрати бескрупулозним, сам Макијавели упозорава да реално не треба мешати са идеалним.[9] У свом најпознатијем делу, Владаоцу, пише:

Списи[уреди]

Ово је списак Макијавелијевих главних радова (написао их је више од 30 током свог живота):

  • Discorso sopra le cose di Pisa, 1499
  • Del modo di trattare i popoli della Valdichiana ribellati, 1502
  • Del modo tenuto dal duca Valentino nell' ammazzare Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, etc., 1502 (Description of the Methods Adopted by the Duke Valentino when Murdering Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, the Signor Pagolo, and the Duke di Gravina Orsini)
  • Discorso sopra la provisione del danaro, 1502
  • Decennale primo (poem in terza rima), 1506
  • Ritratti delle cose dell'Alemagna, 1508-1512
  • Decennale secondo, 1509
  • Ritratti delle cose di Francia, 1510
  • Discorsi sopra la prima deca di T. Livio, 3 vols., 1512-1517
  • Il Principe, 1513 (The Prince)
  • Andria, comedy translated from Terence, 1513 (?)
  • Mandragola, prose comedy in five acts, with prologue in verse, 1513
  • Della lingua (dialogue), 1514
  • Clizia, comedy in prose, 1515 (?)
  • Belfagor arcidiavolo (novel), 1515
  • Asino d'oro (poem in terza rima), 1517
  • Dell'arte della guerra, 1519-1520 (The Art of War)
  • Discorso sopra il riformare lo stato di Firenze, 1520
  • Sommario delle cose della citta di Lucca, 1520
  • Vita di Castruccio Castracani da Lucca, 1520 (The Life of Castruccio Castracani of Lucca)
  • Istorie fiorentine, 8 books, 1521-1525 (History of Florence)
  • Frammenti storici, 1525.
  • Other poems include Sonetti, Canzoni, Ottave, and Canti carnascialeschi

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Niccolo Machiavelli - Italian statesman and writer”. 
  2. ^ „Niccolò Machiavelli”. 
  3. ^ Montesquieu (1689–1755) is a rival for this role. Lahtinen, Mikko (2009). Politics and Philosophy: Niccolò Machiavelli and Louis Althusser's Aleatory Materialism. BRILL. стр. 115—16. 
  4. ^ B. Spinoza, Tractatus theologico politicua, V, 7
  5. ^ D. Diderot, Machivellianism, in Encyclopedie
  6. ^ J.-J. Rousseau, Contratto sociale, III, 6
  7. ^ Heller, Agnes (2015), Renaissance Man, Abingdon: Routledge, стр. 415 
  8. ^ Giovanni Giorgini, "Five Hundred Years of Italian Scholarship on Machiavelli's Prince," Review of Politics (2013) 75#4 pp. 625–40
  9. 9,0 9,1 9,2 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Приступљено 15. 4. 2013.

Литература[уреди]

Биографије[уреди]

  • Baron, Hans. "Machiavelli: the Republican Citizen and the Author of 'The Prince'", English Historical Review Vol. 76, No. 299 (Apr.) (1961). стр. 217.–53 in JSTOR
  • Acton, John Emerich Edward Dalberg Acton Baron (1907). The Cambridge Modern History. The University Press. стр. 3. 
  • Capponi, Niccolò. An Unlikely Prince: The Life and Times of Machiavelli (Da Capo Press; 2010) 334 pages
  • Celenza, Christopher S. (2015). Machiavelli: A Portrait. Cambridge, Mass: Harvard University Press. ISBN 9780674416123. 
  • Godman, Peter (1998), From Poliziano to Machiavelli: Florentine Humanism in the High Renaissance, Princeton University Press 
  • de Grazia, Sebastian (1989), Machiavelli in Hell , highly favorable intellectual biography; won the Pulitzer Prize; excerpt and text search
  • Hale, J. R. Machiavelli and Renaissance Italy (1961) = Machiavelli%20and%20Renaissance%20Italy online edition
  • Hulliung, Mark. Citizen Machiavelli (1983)
  • Oppenheimer, Paul (2011). Machiavelli : a life beyond ideology. London ; New York: Continuum. ISBN 9781847252210. 
  • Ridolfi, Roberto. The Life of Niccolò Machiavelli (1963), a standard scholarly biography
  • Schevill, Ferdinand. Six Historians (1956). стр. 61.–91
  • Skinner, Quentin (1981). Machiavelli. Oxford, Eng.: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-287516-7. 
  • Skinner, Quentin. Machiavelli: A Very Short Introduction (2000)
  • Unger, Miles J. 'Machiavelli: A Biography' (Simon & Schuster 2011) a lively, authoritative account of Machiavelli's life and work.
  • Villari, Pasquale. The Life and Times of Niccolò Machiavelli (2 vol 1892) ( Vol 1; Vol 2)
  • Viroli, Maurizio (2000), Niccolò's Smile: A Biography of Machiavelli, Farrar, Straus & Giroux  excerpt and text search
  • Viroli, Maurizio. Machiavelli (1998) = Machiavelli online edition, good place to start
  • Vivanti, Corrado. Niccolò Machiavelli: An Intellectual Biography (Princeton University Press; 2013) 261 pages

Политичка мисао[уреди]

  • Anglo, Sydney (2005). Machiavelli – The First Century: Studies in Enthusiasm, Hostility, and Irrelevance. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926776-7. .
  • Baron, Hans. The Crisis of the Early Italian Renaissance: Civic Humanism and Republican Liberty in an Age of Classicism and Tyranny (2 vol 1955), highly influential, deep study of civic humanism (republicanism); 700 pp. excerpts and text search; ACLS E-books; also vol 2 in ACLS E-books
  • Baron, Hans. In Search of Florentine Civic Humanism (2 vols. 1988).
  • Baron, Hans (1961), „Machiavelli: the Republican Citizen and Author of The Prince”, English Historical Review, lxxvi (76): 217—53, doi:10.1093/ehr/LXXVI.CCXCIX.217.  in JSTOR
  • Bireley, Robert (1990), The Counter Reformation Prince 
  • Black, Robert (1999), „Machiavelli, servant of the Florentine republic”, Ур.: Bock, Gisela; Skinner, Quentin; Viroli, Maurizio, Machiavelli and Republicanism, Cambridge University Press 
  • Bock, Gisela; Skinner, Quentin; Viroli, Maurizio, ур. (1993). Machiavelli and Republicanism. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43589-5. 
  • Chabod, Federico (1958). Machiavelli & the Renaissance = Machiavelli%20%26%20the%20Renaissance online edition; online from ACLS E-Books
  • Connell, William J. (2001), "Machiavelli on Growth as an End," in Anthony Grafton and J.H.M. Salmon, eds., Historians and Ideologues: Essays in Honor of Donald R. Kelley, Rochester: University of Rochester Press, 259-277.
  • Donskis, Leonidas, ed. . Niccolò Machiavelli: History, Power, and Virtue. Rodopi. 2011. ISBN 978-90-420-3277-4. E-. ISBN 978-90-420-3278-1.
  • Everdell, William R. "Niccolò Machiavelli: The Florentine Commune" in The End of Kings: A History of Republics and Republicans. Chicago: University of Chicago Press, 2000.
  • Fischer, Markus. "Machiavelli's Political Psychology," The Review of Politics, Vol. 59, No. 4 (Autumn) (1997). стр. 789.–829 in JSTOR
  • Fischer, Markus (2000), Well-ordered License: On the Unity of Machiavelli's Thought, Lexington Book 
  • Guarini, Elena (1999), „Machiavelli and the crisis of the Italian republics”, Ур.: Bock, Gisela; Skinner, Quentin; Viroli, Maurizio, Machiavelli and Republicanism, Cambridge University Press 
  • Gilbert, Allan (1938), Machiavelli's Prince and Its Forerunners, Duke University Press 
  • Gilbert, Felix. Machiavelli and Guicciardini: Politics and History in Sixteenth-Century Italy (2nd ed. 1984) online from ACLS-E-books
  • Gilbert, Felix. "Machiavelli: The Renaissance of the Art of War," in Edward Mead Earle, ed. The Makers of Modern Strategy (1944)
  • Jensen, De Lamar, ed. Machiavelli: Cynic, Patriot, or Political Scientist? (1960) essays by scholars = Machiavelli%3a%20Cynic%2c%20Patriot%2c%20or%20Political%20Scientist%3f online edition
  • Jurdjevic, Mark (2014). A Great and Wretched City: Promise and Failure in Machiavelli's Florentine Political Thought. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72546-1. 
  • Kennington, Richard (2004), On Modern Origins, Lexington Books 
  • Mansfield, Harvey C. "Machiavelli's Political Science," The American Political Science Review, Vol. 75, No. 2 (Jun.) (1981). стр. 293.–305 in JSTOR
  • Mansfield, Harvey (1993), Taming the Prince, The Johns Hopkins University Press 
  • Mansfield, Harvey (1995), „Machiavelli and the Idea of Progress”, Ур.: Melzer; Weinberger; Zinman, History and the Idea of Progress, Cornell University Press 
  • Mansfield, Harvey C. Machiavelli's Virtue (1996), 371 pp
  • Mansfield, Harvey C. Machiavelli's New Modes and Orders: A Study of the Discourses on Livy (2001) excerpt and text search
  • Masters, Roger (1996). Machiavelli, Leonardo and the Science of Power. University of Notre Dame Press. ISBN 978-0-268-01433-9. 
  • Masters, Roger (1998). Fortune is a River: Leonardo Da Vinci and Niccolò Machiavelli's Magnificent Dream to Change the Course of Florentine History. Simon & Schuster. ISBN 978-0-452-28090-8. 
  • Mattingly, Garrett (јесен 1958), „Machiavelli's Prince: Political Science or Political Satire?”, The American Scholar (27): 482—91. 
  • Najemy, John (1993), Between Friends: Discourses of Power and Desire in the Machiavelli-Vettori Letters of 1513–1515, Princeton University Press 
  • Najemy, John M. (1996), „Baron's Machiavelli and Renaissance Republicanism”, American Historical Review, The American Historical Review, Vol. 101, No. 1, 101 (1): 119—29, JSTOR 2169227, doi:10.2307/2169227.  Fulltext in Jstor.
  • Parel, A. J. "The Question of Machiavelli's Modernity," The Review of Politics, Vol. 53, No. 2 (Spring) (1991). стр. 320.–39 in JSTOR
  • Parel, Anthony (1972), „Introduction: Machiavelli's Method and His Interpreters”, The Political Calculus: Essays on Machiavelli's Philosophy, Toronto, стр. 3—28 
  • Parsons, William B. (2016). Machiavelli's Gospel. University of Rochester Press. ISBN 9781580464918. 
  • Pocock, J.G.A. (1975), The Machiavellian Moment: Florentine Political Thought and the Atlantic Republican Tradition, Princeton  new ed. 2003, a highly influential study of Discourses and its vast influence; excerpt and text search; also = The%20Machiavellian%20Moment%3a%20Florentine%20Political%20Thought%20and%20the%20Atlantic%20Republican%20Tradition online 1975 edition
  • Pocock, J. G. A. "The Machiavellian Moment Revisited: a Study in History and Ideology.: Journal of Modern History 1981 53(1): 49–72. Fulltext: in Jstor.
  • Rahe, Paul (1992), Republics Ancient and Modern: Classical Republicanism and the American Revolution  online edition
  • Rahe, Paul A. (2006). Machiavelli's Liberal Republican Legacy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85187-9. 
  • Ruggiero, Guido (2007). Machiavelli in Love: Sex, Self, and Society in the Italian Renaissance. JHU Press. ISBN 978-0-8018-8516-7. 
  • Schaefer, David (1990), The Political Philosophy of Montaigne, Cornell University Press .
  • Scott, John T. and Vickie B. Sullivan, "Patricide and the Plot of The Prince: Cesare Borgia and Machiavelli's Italy." American Political Science Review 1994 88(4): 887–900. ISSN 0003-0554 in Jstor
  • Skinner, Quentin. The Foundations of Modern Political Thought, v. I, The Renaissance, (1978)
  • Soll, Jacob (2005), Publishing The Prince: History, Reading and the Birth of Political Criticism, University of Michigan Press 
  • Stanford Encyclopedia of Philosophy. Niccolò Machiavelli (2005) online edition
  • Strauss, Leo (1987), „Niccolò Machiavelli”, Ур.: Strauss, Leo; Cropsey, Joseph, History of Political Philosophy (3rd изд.), University of Chicago Press 
  • Strauss, Leo (1958). Thoughts on Machiavelli. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-77702-3. 
  • Sullivan, Vickie B., ed. (2000), The Comedy and Tragedy of Machiavelli: Essays on the Literary Works, Yale U. Press 
  • Sullivan, Vickie B. (1996), Machiavelli's Three Romes: Religion, Human Liberty, and Politics Reformed, Northern Illinois University Press 
  • von Vacano, Diego, "The Art of Power: Machiavelli, Nietzsche and the Making of Aesthetic Political Theory," Lanham MD: Lexington: 2007.
  • Thompson, C. Bradley (1995), „John Adams's Machiavellian Moment”, The Review of Politics, 57 (3): 389—417, doi:10.1017/S0034670500019689 . Also in Rahe 2006.
  • Whelan, Frederick G. (2004), Hume and Machiavelli: Political Realism and Liberal Thought, Lexington 
  • Martin Wight, Four Seminal Thinkers in International Theory: Machiavelli, Grotius, Kant and Mazzini ed. Gabriele Wight & Brian Porter (Oxford: Oxford University Press, 2005). http://ukcatalogue.oup.com/product/9780199273676.do

Italiјаnске студије[уреди]

  • Barbuto, Marcelo (2005), "Questa oblivione delle cose. Reflexiones sobre la cosmología de Maquiavelo (1469-1527)," Revista Daimon, 34, Universidad de Murcia. стр. 34–52.
  • Barbuto, Marcelo (2008), "Discorsi, I, XII, 12–14. La Chiesa romana di fronte alla republica cristiana", Filosofia Politica, 1, Il Mulino, Bologna. стр. 99–116.
  • Connell, William J. (2015), Machiavelli nel Rinascimento italiano, Milano, Franco Angeli.
  • Giuseppe Leone, "Silone e Machiavelli. Una scuola...che non crea prìncipi", pref. di Vittoriano Esposito, Centro Studi Ignazio Silone, Pescina, 2003.
  • Martelli, Mario (2004), "La Mandragola e il suo prologo", Interpres, XXIII. стр. 106–42.
  • Martelli, Mario (2003), "Per la definizione della nozione di principe civile", Interpres, XXII.
  • Martelli, Mario (2001), "I dettagli della filologia", Interpres XX. стр. 212–71.
  • Martelli, Mario (1999a), "Note su Machiavelli", Interpres XVIII. стр. 91–145.
  • Martelli, Mario (1999b), Saggio sul Principe, Salerno Editrice, Roma.
  • Martelli, Mario (1999c), "Machiavelli e Savonarola: valutazione politica e valutazione religiosa", Girolamo Savonarola. L´uomo e il frate". Atti del xxxv Convegno storico internazionale (Todi, II-14 ottobre 1998), CISAM, Spoleto. стр. 139–53.
  • Martelli, Mario (1998a), Machiavelli e gli storici antichi, osservazioni su alcuni luoghi dei discorsi sopra la prima deca di Tito Livio, Quaderni di Filologia e critica, 13, Salerno Editrice, Roma.
  • Martelli, Mario (1998b), "Machiavelli politico amante poeta", Interpres XVII. стр. 211–56.
  • Martelli, Mario (1998c), "Machiavelli e Savonarola", Savonarola. Democrazia, tirannide, profezia, a cura di G.C. Garfagnini, Florencia, Sismel-Edizioni del Galluzo. стр. 67–89.
  • Martelli, Mario and Bausi, Francesco (1997), "Politica, storia e letteratura: Machiavelli e Guicciardini", Storia della letteratura italiana, E. Malato (ed.), vol. IV. Il primo Cinquecento, Salerno Editrice, Roma. стр. 251–320.
  • Martelli, Mario (1985–1986), "Schede sulla cultura di Machiavelli", Interpres VI. стр. 283–330.
  • Martelli, Mario (1982) "La logica provvidenzialistica e il capitolo XXVI del Principe", Interpres IV. стр. 262–384.
  • Martelli, Mario (1974), "L´altro Niccolò di Bernardo Machiavelli", Rinascimento, XIV. стр. 39–100.
  • Sasso, Gennaro (1993), Machiavelli: storia del suo pensiero politico, II vol., Bologna, Il Mulino,
  • Sasso, Gennaro (1987–1997) Machiavelli e gli antichi e altri saggi, 4 vols., Milano, R. Ricciardi

Издања[уреди]

Колекције
  • Gilbert, Allan H. ed. Machiavelli: The Chief Works and Others, (3 vol. 1965), the standard scholarly edition
  • Bondanella, Peter, and Mark Musa, eds. The Portable Machiavelli (1979)
  • Penman, Bruce. The Prince and Other Political Writings, (1981)
  • Wootton, David, ed. (1994), Selected political writings of Niccolò Machiavelli, Indianapolis: Hackett Pubs  excerpt and text search
Принц
  • Machiavelli, Niccolò (2016). The Prince with Related Documents (Second изд.). Boston: Bedford/St. Martin's. ISBN 978-1-319-04892-1. . Translated by William J. Connell
  • Machiavelli, Niccolò (2015). The Prince. US: Adagio Press. ISBN 978-0996767705. . Edited by W. Garner. Translated by Luigi Ricci. Excerpt and text search
  • Machiavelli, Niccolò (1961). The Prince. London: Penguin. ISBN 978-0-14-044915-0. . Translated by George Bull
  • Machiavelli, Niccolò (2006), El Principe/The Prince: Comentado Por Napoleon Bonaparte / Commentaries by Napoleon Buonaparte, Mestas Ediciones . Translated into Spanish by Marina Massa-Carrara
  • Machiavelli, Niccolò (1985), The Prince, University of Chicago Press . Translated by Harvey Mansfield
  • Machiavelli, Niccolò (1995), The Prince, Everyman . Translated and Edited by Stephen J. Milner. Introduction, Notes and other critical apparatus by J.M. Dent.
  • The Prince ed. by Peter Bondanella (1998) 101 pp = The%20Prince online edition
  • The Prince ed. by Rufus Goodwin and Benjamin Martinez (2003) excerpt and text search
  • The Prince (2007) excerpt and text search
  • Machiavelli, Niccolò. The Prince, (1908 edition tr by W. K. Marriott) Gutenberg edition
  • Marriott, W. K. (2008). The Prince. Red and Black Publishers. . ISBN 978-1-934941-00-3.
  • Il principe (2006) ed. by Mario Martelli and Nicoletta Marcelli, Edizione Nazionale delle Opere di Niccolò Machiavelli, Salerno Editrice, Roma.
Открића на Ливију
  • Discorsi sopra la prima deca di Tito Livio (2001), ed. by Francesco Bausi, Edizione Nazionale delle Opere di Niccolò Machiavelli, II vol. Salerno Editrice, Roma.
  • The Discourses, tr. with introduction and notes by L. J. Walker (2 vol 1950).
  • Machiavelli, Niccolò (1531). The Discourses. Translated by Leslie J. Walker, S.J, revisions by Brian Richardson (2003). London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044428-5. 
  • The Discourses, edited with an introduction by Bernard Crick (1970).
Уметност ратовања
  • The Seven Books on the Art of War
  • The Art of War, University of Chicago Press, edited with new translation and commentary by Christopher Lynch (2003)
  • The Art of War online 1775 edition
  • The Art of War, Niccolò Machiavelli. Da Capo press edition, 2001, with introduction by Neal Wood.
Флорентинске историје
  • History of Florence online 1901 edition
  • Machiavelli, Niccolò (1988), Florentine Histories, Princeton University Press . Translation by Laura F Banfield and Harvey Mansfield.
Кореспонденција
  • Epistolario privado. Las cartas que nos desvelan el pensamiento y la personalidad de uno de los intelectuales más importantes del Renacimiento, Juan Manuel Forte (edición y traducción), Madrid, La Esfera de los Libros, 435 págs. 2007. ISBN 978-84-9734-661-0.
  • The Private Correspondence of Niccolò Machiavelli, ed. by Orestes Ferrara; (1929) = The%20Private%20Correspondence%20of%20Nicolo%20Machiavelli online edition
  • Machiavelli, Niccolò (1996), Machiavelli and his friends: Their personal correspondence, Northern Illinois University Press . Translated and edited by James B. Atkinson and David Sices.
  • Also see Najemy 1993.
Поезија и комедија
  • Machiavelli, Niccolò (1985), Comedies of Machiavelli, University Press of New England  Bilingual edition of The Woman from Andros, The Mandrake, and Clizia, edited by David Sices and James B. Atkinson.
  • Hoeges, Dirk (2006). Niccolò Machiavelli. Dichter-Poeta. Mit sämtlichen Gedichten, deutsch/italienisch. Con tutte le poesie, tedesco/italiano. Reihe: Dialoghi/Dialogues: Literatur und Kultur Italiens und Frankreichs, Band 10, Peter Lang Verlag, Frankfurt/M. u.a. ISBN 978-3-631-54669-7. 

Спољашње везе[уреди]