Носа (Хајдуково)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Носа
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Севернобачки
Општина Суботица
Становништво
Становништво
 — (2011) 850
Географске карактеристике
Координате 46°05′33″ СГШ; 19°51′26″ ИГД / 46.092622° СГШ; 19.857283° ИГД / 46.092622; 19.857283Координате: 46°05′33″ СГШ; 19°51′26″ ИГД / 46.092622° СГШ; 19.857283° ИГД / 46.092622; 19.857283
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Носа на мапи Србије
Носа
Носа
Остали подаци
Поштански број 24415
Позивни број 024
Регистарска ознака SU

Носа (мађ. Nosza) је насеље у Србији у општини Суботица у Севернобачком округу. Административно припада подручју Хајдукова и делом атару Стара Торина.

Демографија[уреди]

Носа је према попису становништва из 2007. имала 850 становника. Ово насеље је насељено претежно Мађарима. Становништво се углавном бави земљорадњом и воћарством.

Административна управа[уреди]

На почетку 1990-их Носа је припадала Шупљаку, а касније је припојена Хајдукову. Интересантна одлика положаја насеља је да се налази тачно на граници две општине, тако да је на крају шора једна половина села још у општини Суботица, а друга већ припада крају Стара Торина у Кањижи.

Порекло имена и историјат[уреди]

Према народној етимологији име је настало из узвика "хајде" које се на архаичком мађарском каже "носа". "Хајде, идемо заједно! Хајде, не дај се!" узвикивали би, према предању, млади из овог места кад би на некој забави дошли у сукоб са младима из других села.

Околина је настањена од најранијих времена. Уз обалу Лудашког језера пронађене су оставе жита из неолита, а ископавања 1950. на "Бисерној обали" открила су 6 енеолитска гроба и насеље из раног неолита. Налажена су и кремена оруђа из раног праисторијског доба.

Економија[уреди]

За разлику од многих околњих насеља већина овдашњих младих људи не мора да напусти родно место да би нашло посао, већ може да се запосли у селу[1], јер је подручје Носе на песку, што је веома добро за воћарство, а у непосредном атару на свега 150-200 метара од села већ има и црне земље, погодне за пољопривреду. Овдашње воће је у време бивше Југославије било популарно и продавано по бившим републикама. Данас се за овдашњу јабуку занимају углавном у Русији.

Образовање[уреди]

Зграда основне школе изграђена је почетком 1900-их година. Током година зграда је због недостатка средстава за њено одржавање дошла у толико лоше стање, да је у неколико наврата покушано са њеним затварањем, што су становници одлучно спречили, јер је најближа школа у следећем насељу 5 km од села. Коначно је 2005. – захваљујући донацији Америчке фондације за развој (America's Development Foundation — ADF) – зграда реновирана, добила је санитарни чвор, а решено је и грејање. Упркос чињеници да село нема гасовода, учионице се греју гасом, из плинских боца. У дворишту школе је изграђено и игралиште, које раније није постојало.

Школа је 2007. имала 39 ученика, из нижих разреда. Настава се похађа у консолидованим групама, што значи да ђаци из првог разреда уче заједно са ђацима из трећег, а ђаци из другог са ђацима из четвртог разреда. У згради се налази и обданиште, која похађа десеторо деце. Деца из горњих одељења похађају школу у оближњем Хајдукову. Тако, захваљујући напорима и борби мештана за опстанак, ово село није дошло на судбину многих малих насеља у Србији, која су остала без младих, и дечје вике.

Култура[уреди]

У селу делује КУД "Хинга" основано у новембру 2000. године. Тренутно у друштву делује три аматерске позоришне групе: "Ноћни паун", "Средња група" и "Рецеруца" (мађ. Réceruca = паткица). Председник удружења је од 2013. Шомођи Наталија.

Знаменитости[уреди]

Црква[уреди]

Католичка црква освећена 25. марта 2007. године носи име Светог Августина, патрона исте. Цркву је пројектовао Вилмош Тот (Tóth Vilmos) архитекта из Кањиже. Намештај цркве дизајнирао је и направио Суботички столар Бонавентура Лалић. Црква има 140 квадратних метара и 100 седишта, а на месту хора може да се смести даљњих 100 људи. На спрату изнад светилишта уређена је сала за веронаук. Црква административно припада парохији Хајдуково.

Рокин салаш[уреди]

На Носи, поред језера налази се стогодишњи Рокин салаш, данас уређен у Етно-кућу[2] где посетиоце очекују разне културне манифестације, нпр. салашарски пикник, кампови за децу итд.[3] У аутентичној кући некадашњег чамџије који је мештане преносио преко језера на вашар налази се етнолошка збирка, збирка археолошких предмета са обале и збирка посвећена природним вредностима резервата.

Археолошка налазишта[уреди]

На подрују Носе налази се неколико веома значајних археолошких локалитета из разних епоха историје.

Стара Торина[уреди]

На локалитету Стара Торина откривена је црква са гробљем из IX.–XI. века, у којем је сахрањено најмање 946 индивидуа, од чега 327 деце, чија велика смртност се може повезати са некаквом епидемијом. Овако велик број гробова указује на дугу руралну настањеност у овој области.[4]

Хинга[уреди]

Види и засебан чланак Хинга

"Хинга" је вештачки брежуљак из бронзаног доба надомак села. На њему је у раном средњем веку стајала црква, окружена гробљем. Остатак цркве је откривен али уједно и уништен 1940. градњом бункерског утврђења током војних операција. До археолошког проучавања остатака гробља дошло је 1948–49.-е године, када је утврђено да су гробови из XII–XV. века. И само окружење "Хинге" је богато археолошким слојевима, овде су налажене некрополе из Сарматског периода, из периода сеобе народа, те из XI. века.[5]

Референце[уреди]

  1. ^ Tómó Margaréta: Noszán otthon maradnak a fiatalok. Magyar Szó, 2. 4. 2007. (на језику: мађарски)
  2. ^ Рокин салаш на сајту Visit Palić
  3. ^ Rokin Salaš на сајту Salaši.info
  4. ^ M. Đurić, P. Milovanović, A. Janović, M. Drašković, K. Đukić and P. Milenković (2008): Porotic Lesions in Immature Skeletons from Stara Torina, Late Medieval Serbia. International Journal of Osteoarchaeology 18: 458–475
  5. ^ A Vajdaság enciklopédiája — A Vajdaság települései és címerei – портал о градовима Војводине (на језику: мађарски)

Спољашње везе[уреди]