Полупредсједнички систем

Из Википедије, слободне енциклопедије
     Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
     Државе са полупредсједничким системом.
     Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
     Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
     Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
     Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
     Апсолутне монархије.
     Једнопартијске државе.
     Војне диктатуре.

Полупредсједнички систем или систем полупредсједничке власти је уставно-политички систем организације влас­ти, облик парламентаризма поремећене равнотеже у корист извршне власти. Обликовао се унутар парламентарног система. Док је у чис­том пар­ла­мен­тар­ном систему влада и шеф владе те­мељ­но, фун­кцио­нал­но и је­ди­но ти­је­ло извр­шне влас­ти, па је она ствар­но мо­нис­тич­ка, а фор­мал­но дуа­лис­тич­ка, у по­луп­ред­сјед­нич­ком систему оба ти­је­ла извр­шне влас­ти (шеф државе и влада) има­ју и прав­но и истински ус­тав­на овлашћења, при чему су овлашћења пред­сјед­ни­ка ре­пуб­ли­ке ве­ћа и од­лу­чу­ју­ћа, уз чи­ње­ни­цу да га не­пос­ред­но би­ра на­род, што га чи­ни и ус­тав­но и по­ли­тич­ки моћ­ни­јим од вла­де, па он де факто пос­та­је шеф извр­шне влас­ти.

Предсједник републике именује владу као и предсједника владе те му је она политички одговорна, но истовремено, влада је одговорна и законодавном тијелу. Посредством политичке одговорности владе и предсједник је одговоран законодавном тијелу. Неопходно је постојање троструког политичког консензуса; између владе и већине у парламенту, затим између предсједника републике и владе, те ради стабилности прва два, консензус између предсједника и већине у парламенту јер ако предсједник нема подршку странке или странака које имају већину у парламенту, полупредсједнички систем потребно је преобразити у парламентарни.

Теоријска одређења полупредсједничког система[уреди]

Бенжамен Констан, француски уставноправни и политички теоретичар, је 1815. године обликовао идеју државног поглавара као демократског арбитра између законодавне и извршне власти који располаже самосталним уставним овлаћењима, што је данас предсједник републике у полупредсједничком систему. Његова је идеја била разрађивана кроз орлеански, вајмарски и деголистички парламентаризам до савременог модела полупредсједничког система. Сврха је била да парламентарни систем буде што учинковитији, а да се поштује начело подјеле власти и представничке демократије која посредством народа остварује свој суверенитет.

Појам полупредсједничког система у политичку теорију је увео француски правник и политолог Молис Дувергер. Дувергерова дефиниција полупредсједничког система гласи: "Политички режим сматра се полупредсједничким ако устав који га установљује комбинује три елемента: (1) предсједник републике изабран је општим правом гласа; (2) он посједује прилично велика овлашћења; (3) насупрот себи има међутим премијера и министре који посједују извршна и владавинска овлашћења и могу остати на положају само ако се томе не противи парламент". Дувергер је утврдио да је у политичкој историји Европе у 20. вијеку постојало седам уставних полупредсједничких система: Вајмарска Република (1919-1933), Финска, Аустрија, Ирска, Исланд, Португалија и Француска након 1958. кад је усвојен Устав Пете Републике, односно након 1962. кад су уставним амандманима озакоњени директни избори предсједника државе. На простору бивше Југославије су полупредсједнички систем користили Хрватска и Србија у првој деценији након успостављања демократије, односно под влашћу Фрање Туђмана и Слободана Милошевића.

У теорији се често јавља проблем именовање одређеног концепта. Као формална ознака полупредсједничког система употребљавају се термини: полупредсједнички систем, мјешовити систем, дуалистични систем, хибридни систем, гранични систем, парламентарно-предсједнички систем, дуалистични парламентаризам, ограничени парламентаризам, парламентарни систем с хегемонијом предсједника, парламентарни систем с доминацијом предсједника, облик парламентаризма с компонентом предсједничке власти, модификовани парламентаризам, дуалистични парламентарно-предсједнички систем, демократска полупарламентарна верзија предсједничког система, предсједнички парламентаризам, квазипредсједнички систем, ограничени президенцијализам, систем биполарне егзекутиве, систем дуалне егзекутиве, двојно водство, дијархија, фазни модел, алтернацијски модел итд.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • -author=Octávio Amorim Neto; Marina Costa Lobo -