Пангеа

С Википедије, слободне енциклопедије
Пангеа, најмлађи суперконтинент, постојао је од пре 300 до пре 180 милиона година. На карти су назначене контуре данашњих континената

Пангеа (грч. Πᾶνγαία — „свеземље“, од грч. πᾶν — „све“ и грч. Γαῖα — „Земља„)[1] је назив за суперконтинент који је постојао током палеозоика и мезозоика,[2] пре него што га је процес тектонике плоча раздвојио на Лауразију на северној Земљиној полулопти, и Гондвану на јужној Земљиној полулопти.[3][4] Та два новонастала континента је раздвајао океан Тетис, а они су се даље делили на данашње континенте. Име је сковао Алфред Вегенер, водећи промотер идеје помицања континената из 1915. године. Водена маса која је опруживала Пангеу се назива Панталаса (од грч. θάλασσα — „море“).[5]

Порекло концепта[уреди | уреди извор]

Анимација распада Пангее
Мапа света Пангее коју је направио Алфред Вегенер да илуструје свој концепт

Име „Пангаеа“ је изведено од старогрчког pan (πᾶν, „све, целокупан, цео“) и Гаја или Гаеа (Γαῖα, „Мајка Земља, земља“).[6][11] Алфред Вегенер, зачетник научне теорије померања континената, у својој публикацији Порекло континената (Die Entstehung der Kontinente) из 1912. изнео је хипотезу да су континенти некада чинили суседну копнену масу, уз поткрепљујуће доказе.[12] Он је проширио своју хипотезу у својој књизи Порекло континената и океана (Die Entstehung der Kontinente und Ozeane) из 1915. године, у којој је претпоставио да су, пре него што су се распали и померили на своје садашње локације, сви континенти формирали један суперконтинент који је он под називом Урконтинент.

Име „Пангаеа“ се појављује у издању Die Entstehung der Kontinente und Ozeane из 1920. године, али само једном, када Вегенер назива древни суперконтинент „Пангеом карбона“.[13] Вегенер је користио германизовани облик „Pangäa“, али је име ушло у немачку и енглеску научну литературу (1922[14] и 1926. године) у латинизованом облику „Pangaea“ (од грчког „Pangaia“), посебно због симпозијума Америчког удружења геолога нафте у новембру 1926.[15]

Вегенер је првобитно предложио да је распад Пангее био последица центрипеталних сила услед Земљине ротације које делују на високим континентима. Међутим, лако се показало да је овај механизам физички неуверљив, што је одложило прихватање хипотезе Пангее.[16] Артур Холмс је предложио вероватнији механизам конвекције плашта,[17] који је, заједно са доказима добијеним мапирањем океанског дна после Другог светског рата, довео до развоја и прихватања теорије тектонике плоча. Ова теорија пружа сада широко прихваћено објашњење за постојање и распад Пангее.[18]

Докази о постојању[уреди | уреди извор]

Расподела фосила широм континената је један од доказа који указује на постојање Пангее.

Географија континената који се граниче са Атлантским океаном била је први доказ о постојању Пангее. Наизглед блиско уклапање обала Северне и Јужне Америке са Европом и Африком примећено је скоро чим су ове обале уцртане. Први који је сугерисао да су ови континенти некада били спојени, а касније раздвојени, можда је био Абрахам Ортелије 1596. године.[19] Пажљиве реконструкције су показале да је неусклађеност на контури од 500 хвати (3.000 стопа; 910 метара) била мања од 130 километара (81 миљу), и тврдило се да је то превише добро да би се приписивало случају.[20]

Додатни докази за Пангеу налазе се у геологији суседних континената, укључујући подударање геолошких трендова између источне обале Јужне Америке и западне обале Африке. Поларна ледена капа из периода карбона покривала је јужни крај Пангеје. Ледене наслаге, посебно громадe иловачe, исте старости и структуре налазе се на многим одвојеним континентима који би били заједно на континенту Пангеа.[21] Континуитет планинских ланаца пружа додатне доказе, као што је ланац Апалачких планина који се протеже од југоисточних Сједињених Држава до Каледонида Ирске, Британије, Гренланда и Скандинавије.[22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Pangaea”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. 
  2. ^ „Pangea”. Encyclopædia Britannica Inc. 2015. 
  3. ^ „Šta znači Pangea”. Šta znači. Приступљено 20. 1. 2020. 
  4. ^ Rogers, J.J.W.; Santosh, M. (2004), Continents and Supercontinents, Oxford: Oxford University Press, стр. 146, ISBN 978-0-19-516589-0 
  5. ^ „Pangea”. Britannica. Приступљено 20. 1. 2020. 
  6. ^ „Pangaea”. Online Etymology Dictionary. 
  7. ^ Vergilius Mario, Publius. Georgicon, IV.462
  8. ^ Lucan. Pharsalia, I.679
  9. ^ Lewis, C.T. & al. "Pangaeus" in A Latin Dictionary. (New York), 1879.
  10. ^ Usener, H. Scholia in Lucani Bellum Civile, Vol. I. (Leipzig), 1869.
  11. ^ As "Pangaea", it appears in Greek mythology as a mountain battle site during the Titanomachia. As "Pangaeus", it was the name of a specific mountain range in southern Thrace. "Pangaea" also appears in Vergil's Georgics[7] and Lucan's Pharsalia[8][9] The scholiast on Lucan glossed Pangaea id est totum terra—"Pangaea: that is, all land"—as having received its name on account of its smooth terrain and unexpected fertility.[10]
  12. ^ Alfred Wegener: Die Entstehung der Kontinente. Dr. A. Petermann's Mitteilungen aus Justus Perthes' Geographischer Anstalt, 58(1): Gotha 1912
  13. ^ See:
    • Wegener, Alfred, Die Entstehung der Kontinente und Ozeane, 2nd ed. (Braunschweig, Germany: F. Vieweg, 1920), p. 120: "Schon die Pangäa der Karbonzeit hatte so einen Vorderrand ... " [Already the Pangaea of the Carboniferous era had such a leading edge ...] (In the 1922 edition, see p. 130.)
    • Wegener, A.; Krause, R.; Thiede, J. (2005). "Kontinental-Verschiebungen: Originalnotizen und Literaturauszüge"(Continental drift: the original notes and quotations). Berichte zur Polar- und Meeresforschung (Reports on Polar and Marine Research) 516. Alfred-Wegener-Institut: Bremerhaven, p. 4, n. 2
  14. ^ Jaworski, Erich (1922). „Die A. Wegenersche Hypothese der Kontinentalverschiebung”. Geologische Rundschau. 13 (3): 273—296. Bibcode:1922GeoRu..13..273J. S2CID 131160418. doi:10.1007/bf01799790. 
  15. ^ Willem A. J. M. van Waterschoot van der Gracht (and 13 other authors): Theory of Continental Drift: a Symposium of the Origin and Movements of Land-masses of both Inter-Continental and Intra-Continental, as proposed by Alfred Wegener. X + 240 S., Tulsa, Oklahoma, United States, The American Association of Petroleum Geologists & London, Thomas Murby & Co.
  16. ^ Kearey, Philip; Klepeis, Keith A.; Vine, Frederick J. (2009). Global tectonics (3rd изд.). Oxford: Wiley-Blackwell. стр. 5. ISBN 978-1-4051-0777-8. 
  17. ^ Holmes, A. (1. 1. 1931). „XVIII. Radioactivity and Earth Movements”. Transactions of the Geological Society of Glasgow. 18 (3): 559—606. S2CID 122872384. doi:10.1144/transglas.18.3.559. 
  18. ^ Kearey, Klepeis & Vine 2009, стр. 5-8.
  19. ^ Kearey, Klepeis & Vine 2009, стр. 2.
  20. ^ Bullard, Edward; Everett, J.E.; Smith, A. Gilbert (28. 10. 1965). „The fit of the continents around the Atlantic”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. Series A, Mathematical and Physical Sciences. 258 (1088): 41—51. Bibcode:1965RSPTA.258...41B. S2CID 27169876. doi:10.1098/rsta.1965.0020. 
  21. ^ Murck, Barbara W. and Skinner, Brian J. (1999) Geology Today: Understanding Our Planet, Study Guide, Wiley, ISBN 978-0-471-32323-5
  22. ^ Merali, Zeeya and Skinner, Brian J. (2009) Visualizing Earth Science, Wiley, ISBN 047174705X

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]