Пређи на садржај

Панџапски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
Панџапски језик
  • ਪੰਜਾਬੀ
  • پن٘جابی
'Панџаби' написано на шахмукском писму које се користи у Панџабу у Пакистану (горе) и гурмукском писму које се користи у Панџабу у Индији (доле)
Изговор/pʌnˈdʒɑːbi/
Говори се уПакистан и Индија
РегионПанџаб
Етничка припадностпанџапска
Број говорника
113 милиона (2011—2017)[1]
Дијалекти
Званични статус
Службени језик у
 Индија
РегулишеЈезички департман, Панџаб, Индија[7]
Панџапски институт за језике, уметност, и културу, Пакистан
Језички кодови
ISO 639-1pa
ISO 639-2pan
ISO 639-3Или:
pan – Панџапски
pnb – Западни панџапски
Глотологpanj1256  (Источни панџапски)[8]
west2386  (Западни панџапски)[9]
Лингосфера59-AAF-e
Подручја Индијског потконтинента на којима се изворно говори панџапски
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Панџапски језик (ਪੰਜਾਬੀ, پنجابی, पंजाबी)[10] је језик Панџабаца и региона Панџаб у Пакистану и Индији. Иако је веома присутан у Пакистану, тамо није признат као званични језик, већ као дијалекат.

То је индоевропски језик, из подгрупе индоиранских језика. Некарактеристично за већину индоевропских језика, али слично српском језику, панџапски има тонски акценат са три интонације. Морфолошки, панџапскијезик је аглутинативни језик, са типичним редом речи: субјекат-објекат-глагол.

Речник модерног панџапског језика је претрпео утицај хинди, персијског и енглеског језика. Велика дијаспора говорника овог језика утиче на усвајање речи из многих крајева света. Као и остали северноиндијски језици, основа је изведена из језика санскрит тако да је језик индоевропски.

Писмо које се користи за записивање панџапског језика у Пакистану назива се шахмуки („из уста краљева”), што је модификована верзија персијског писма насталик. Становници индијске државе Пенџаб користе писмо гурмуки („из уста гуруа”). Хиндуисти понекад користе за писање писмо деванагари, али та употреба је незванична.

Пример језика

[уреди | уреди извор]
српски гурмуки шахмуки транслитерација напомена
Здраво ਸਤਿ ਸ੍ਰੀ ਅਕਾਲ

ਨਮਸਤੇ/ਨਮਸਕਾਰ

ਅੱਸਲਾਮ ਅਲੈਕਮ

سات سری اکال

نمستے/نمسکار

السلام علیکم

Sat Srī Akāl (сик)

Namastē/Namaskār (хиндуиста)

As'salām Alaikam (муслиман)

Поздрав зависи од религије говорника.

Географска распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Панџапски је најраспрострањенији језик у Пакистану, једанаести по величини у Индији, а такође је присутан у панџапској дијаспори у различитим земљама.

Пакистан

[уреди | уреди извор]

Панџапски је најраспрострањенији језик у Пакистану, матерњи језик 80,5 милиона људи, или приближно 39% становништва земље.

Историја пописа говорника панџапског језика у Пакистану[11][12]
Година Популација Пакистана Проценат Панџабских говорника
1951 33.740.167 57,08% 22.632.905
1961 42.880.378 56,39% 28.468.282
1972 65.309.340 56,11% 43.176.004
1981 84.253.644 48,17% 40.584.980
1998 132.352.279 44,15% 58.433.431
2017 207.685.000 38,78% 80.540.000

Почевши од пописа 1981. године, говорници сајрашког и хиндског више нису били укључени у укупан број за панџабски, што објашњава очигледно смањење.

Џалијанвала Баг” написано на хиндском, панџабском и енглеском језику у Амрицару у Индији.

Панџапски је службени језик индијске државе Панџаб и има статус додатног службеног језика у Харјани и Делхију. Неки од његових већих урбаних центара на северу Индије су Амрицар, Лудијана, Чандигар, Џаландар, Амбала, Патијала, Батинда, Хошијарпур и Делхи.

На попису становништва у Индији 2011. године 31.140.000 милиона је пријавило свој језик као панџапски. Пописне публикације ово групишу са говорницима сродних „матерњих језика” попут багријског и батеалијског како би дошли до цифре од 33.120.000 милиона.[13]

Пописна историја говорника панџапског језика у Индији[14]
Година Популација Индије Панџабски говорници у Индији Проценат
1971 548.159.652 14.108.443 2,57%
1981 665.287.849 19.611.199 2,95%
1991 838.583.988 23.378.744 2,79%
2001 1.028.610.328 29.102.477 2,83%
2011 1.210.193.422 33.124.726 2,74%

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ 80.5 million in Pakistan (2017), 31.1 in India (2011), 0.5 in Canada (2016), 0.3 in the UK (2011), 0.3 in the US (2017), 0.1 in Australia (2016). See § Geographic distribution below.
  2. ^ „NCLM 52nd Report” (PDF). NCLM. 15. 11. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 11. 2016. г. Приступљено 13. 1. 2020. 
  3. ^ „Punjab mandates all signage in Punjabi, in Gurmukhi script”. The Hindu. 21. 2. 2020. Приступљено 9. 9. 2020. 0
  4. ^ „All milestones, signboards in Haryana to bear info in English, Hindi and Punjabi: Education Minister”. The Indian Express. 3. 3. 2020. Приступљено 9. 9. 2020. 
  5. ^ „Punjabi, Urdu made official languages in Delhi”. The Times of India. 25. 6. 2003. Приступљено 10. 9. 2020. 
  6. ^ „Multi-lingual Bengal”. The Telegraph. 11. 12. 2012. Архивирано из оригинала 25. 3. 2018. г. Приступљено 25. 3. 2018. 
  7. ^ India, Tribune (19. 8. 2020). „Punjabi matric exam on Aug 26”. The Tribune. Приступљено 18. 9. 2020. 
  8. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Источни панџапски”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  9. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Западни панџапски”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  10. ^ Laurie Bauer, 2007, The Linguistics Student's Handbook, Edinburgh
  11. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 26. 9. 2009. г. Приступљено 17. 9. 2009. 
  12. ^ „CCI defers approval of census results until elections”. Dawn. 21. 3. 2021. Приступљено 10. 3. 2021.  The figure of 80.54 million is calculated from the reported 38,78% for the speakers of Punjabi and the 207.685 million total population of Pakistan.
  13. ^ „Statement 1 : Abstract of speakers' strength of languages and mother tongues – 2011” (PDF). Приступљено 21. 3. 2021. 
  14. ^ „Growth of Scheduled Languages-1971, 1981, 1991 and 2001”. Census of India. Ministry of Home Affairs, Government of India. Архивирано из оригинала 20. 2. 2015. г. Приступљено 22. 2. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]