Пређи на садржај

Паоло Веронезе

С Википедије, слободне енциклопедије
Паоло Веронезе (Каљари)
Лични подаци
Датум рођења1528
Место рођењаВерона, Млетачка република
Датум смрти19. април 1588.(1588-04-19) (59/60 год.)
Место смртиВенеција, Млетачка република
Уметнички рад
ПравацРенесанса
ЕпохаСликарство ренесансе
РегијаИталијанско сликарство
Утицаји одКоређаМикеланђела
Утицао наВелсакезаРубенсаДелакроа
Најважнија делаСвадба у КаниГозба у Левијевој кући

Паоло Веронезе (право име: Паоло Каљари, итал. Paolo Cagliari/Caliari, Paolo Veronese; 1528Венеција, 19. април 1588) је венецијански сликар[1] из епохе ренесансе, односно маниризма. Он је пореклом је из Вероне, по којој је добио надимак Веронезе.

Са Тицијаном и Тинторетом се сматра једним од тројице великих сликара позне ренесансе. Његове слике су познате по наративним и драматичним илузионистичким приказима на огромним форматима, по богатој архитектури у позадини, и по светлу и блиставом колориту, као што су Венчање у Кани (1563) и Гозба у кући Левија (1573). Укључен са Тицијаном, за генерацију старијим, и деценију старијим Тинторетоом, Веронез је један од „сјајног трија који је доминирао венецијанским сликарством цинквецента“ и касне ренесансе у 16. веку.[2] Познат као врхунски колориста, а након раног периода са маниризмом, Паоло Веронезе је развио натуралистички стил сликања, под утицајем Тицијана.[3]

Његова најпознатија дела су сложени наративни циклуси, изведени у драматичном и живописном стилу, препуни величанствених архитектонских поставки и блиставе сценографије. Посебно су познате његове велике слике библијских гозби, препуне ликова, насликане за трпезарије манастира у Венецији и Верони, а био је и водећи венецијански сликар плафона. Већина ових дела остаје ин ситу, или бар у Венецији, а његова заступљеност у већини музеја углавном је се састоји од мањих дела попут портрета који га не показују увек у најбољем или најтипичнијем облику.

Одувек су га ценили због „хроматског сјаја његове палете, раскоши и осећајности његове употребе четкица, аристократске елеганције његових фигура и величанствености његовог призора“, али се сматрало да његов рад „не дозвољава изражавање дубоког, људског или узвишеног“, и међу „великом тројком“ модерна критика га је често најмање цени.[2] Без обзира на то, „многи од највећих уметника ... могу се убројити међу његове поштоваоце, укључујући Рубенса, Вата, Тијепола, Делакроа и Реноара“.[4]

Животи и рад

[уреди | уреди извор]
Спуштање Исуса, c. 1547

Рођење и имена

[уреди | уреди извор]

Веронезе је своје презиме добио по свом родном месту Вероне, тада највећег поседа Венеције на копну. Попис становништва у Верони сведочи да је Веронезе рођен негде 1528. године у породици каменорезаца, или spezapreda на венецијанском језику, званог Габриел, и његове супруге Катерине. Он је био њихово пето дете.[5] У то време је било уобичајено да се презимена преузимају из очеве професије, те је стога Веронезе био позната као Паоло Спезапреда. Он је касније променио име у Паоло Калијари, јер је његова мајка била ванбрачна ћерка племића по имену Антонио Калијари.[6] Његова најранија позната слика је „П. Калијари Ф.”, што је „прва позната инстанца у којој је користио ово презиме”, а након што је неколико година у Венецији користио „Паоло Веронезе”, након око 1575. године наставио је да потписује своје слике као „Паоло Калијари”.[6] Пре 20. века често су га звали „Паоло Веронезе” да би га разликовали од другог сликара из Вероне, „Алесандра Веронеза”, данас познатог као Алесандро Турки (1578–1649).[7]

Обраћење Марије Магдалене , c. 1548

До 1541. године Веронезе је био шегрт код Антонија Бадила, који је касније постао његов таст, а 1544. био је шегрт Ђованија Франческа Карота; обоје су били водећи сликари у Верони.[6] Олтарска слика коју је Бадил сликао 1543. године укључује упечатљиве одломке који су највероватније били дело његовог петнаестогодишњег шегрта; Веронезов превремени таленат убрзо су превазишао ниво радионице и он 1544. више није радио под Бадилом.[8] Иако обучен у култури маниризма који је тада био популаран у Парми, убрзо је развио сопствену склоност за озаренију палету.[9]

У касним тинејџерским годинама сликао је дела за важне цркве у Верони, а 1551. године млетачки огранак важне породице Гиустинијани изнајмио га је да ослика олтарску слику њихове капеле у цркви Сан Франческо дела Вигна, која је тада била у потпуности обновљена по дизајну Јакопа Сансовина. Исте године радио је на уређењу виле Соранзо близу Тревиза, са својим веронезшким колегама Ђиованијем Батистом Зелотијем и Анселмом Канеријом. Остали су само фрагменти тих фресака, али се сматра да су били важни за утврђивање његове репутације. Опис Карла Ридолфија скоро век касније помиње да је једна од митолошких тема била Даријева породица пред Александром, ретка тема у Веронезовом највећем третману световне историје, која се сада налази у Националној галерији у Лондону.[10]

Радне праксе

[уреди | уреди извор]

Поред плафонских креација и зидних слика, Веронезе је израдио и олтарске слике (Посвећење Светог Николе, 1561–62, Лондонска Национална галерија[11]), слике на митолошке теме (Венера и Марс, 1578, њујоршки Метрополитен музеј уметности[12]), и портрети (Портрет даме, 1555, Лувр). Сачуван је значајан број композиционих скица пером, тушем, студија фигура кредом, кјароскуро модели и рикорди.

Водио је породичну радионицу, укључујући свог млађег брата Бенедета (1538–1598), као и његове синове Карла и Габријела, и његовог нећака Луиђија Бенфата (такође званог дал Фрисо; 1559–1611), која је остала активна десетак година након његове смрт у Венецији 1588. године, потписујући њихово дело са „Haeredes Pauli” („наследници Паола”), и настављајући да користе његове цртеже. Према Николасу Пенију, „изгледа да је улога радионице стално расла, а после 1580. ретко је да можемо да будемо сигурни да је Веронезе била једина рука укључена“.[4] Међу његовим ученицима били су његов савременик Ђовани Батиста Зелоти, а касније Ђовани Антонио Фазоло, Сигисмондо де Стефани и Анселмо Канери.[13] Породица Калијари се наставила и један други Паоло Калијари је 1888. објавио прву монографију о свом претку.[4]

Веронезе је био један од првих сликара чије су цртеже током његовог живота били тражени међу колекционарима.[14]

Галерија слика

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 40. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ а б Rosand 1998, стр. 107
  3. ^ Freedberg 1993, стр. 550–551
  4. ^ а б в Penny 2008, стр. 333
  5. ^ Pedrocco, Filippo: "Veronese", page 3. SCALA Group S.p.A., 1998.
  6. ^ а б в Penny 2008, стр. 331
  7. ^ Penny, 333 Note 1
  8. ^ Rearick 1988, стр. 20
  9. ^ Bussagli, Marco. „The XVI Century”. Italian Art. . page 206. Giunti Gruppo Editoriale, 2000.
  10. ^ Penny 2008, стр. 331, 379
  11. ^ „Paolo Veronese | The Consecration of Saint Nicholas | NG26 | The National Gallery, London”. Nationalgallery.org.uk. Архивирано из оригинала 22. 3. 2009. г. Приступљено 28. 4. 2014. 
  12. ^ „Paolo Veronese (Paolo Caliari): Mars and Venus United by Love (10.189) | Heilbrunn Timeline of Art History | The Metropolitan Museum of Art”. Metmuseum.org. 4. 9. 2013. Приступљено 28. 4. 2014. 
  13. ^ Bernasconi, Cesare (1864). Painting Studi sopra la storia della pittura italiana dei secoli xiv e xv e della scuola pittorica veronese dai medi tempi fino tutto il secolo xviii. Googlebooks. стр. 337—338, 343. 
  14. ^ Eisler, Colin: Masterworks in Berlin: A City's Paintings Reunited, page 270. Little, Brown and Company, 1996.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]