Патуљасти орао

С Википедије, слободне енциклопедије

Патуљасти орао
Booted eagle, Hieraaetus pennatus, at Kgalagadi Transfrontier Pa (32334023348).jpg
Светла морфа
MH Booted.jpg
Тамна морфа
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
H. pennatus
Биномно име
Hieraaetus pennatus
(Gmelin, 1788)
Distribution of Booted Eagle (Hieraetus pennatus).png
Ареал патуљастог орла
  лети у време гнежђења
  зими у време зимовања
  станарица
Синоними
  • Falco pennatus Gmelin, 1788
  • Aquila minuta Brehm, 1831
  • Aquila pennata Gmelin, 1788
  • Hieraetus pennatus Gmelin, 1788
  • Nisaetus pennatus Gmelin, 1788
  • Eutolmaetus pennatus Gmelin, 1788[2]

Патуљасти орао (лат. Hieraaetus pennatus) птица је селица из реда орлова и јастребова. Научни назив ове врсте је састављен из двеју речи. Име рода Hieraaetus води порекло од старогрчких речи hierax која означава птицу грабљивицу из породице јастребова и aetos што значи орао. Назив врсте pennatus потиче од латинске речи penna што значи перо, па би овај придев значио пернат.[3] Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, ово је угрожена врста.[2]

Опис[уреди | уреди извор]

Патуљасти орао у лету
Светла морфа
Тамна морфа
Поглед одозго

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 42 до 51 центиметара, а распон крила је између 110 и 135 центиметара. Као и код свих птица грабљивица, женка патуљастог орла је крупнија од мужјака и тежи од 840 до 1250 грама, док маса мужјака варира у опсегу од 510 до 770 грама. Сличне је величине и облика као мишар само има масивнији карпални зглоб и један „прст” више (шест уместо пет) што само крило чини ширим од крила мишара. Под појмом „прст” се подразумевају изражена примарна летна пера која се лепо виде када птица лети и подсећају на прсте човека. Иако је ситнији од осталих орлова, лет му је прилично „орловски”: праволинијски са обично већом брзином, а и једри дуже. Реп је са оштрим ивицама које су плитко удубљене ка средини. Постоје две морфе патуљастог орла: светла — код које је цео доњи део тела светао осим груди и појаса око очију који су смеђи. Покровна пера поткрила су такође бледа док су летна пера скоро потпуно тамна до црна стварајући упадљив контраст. Три унутрашња летна пера су светлија и граде такозване „клинове” у црном крилу, и тамна — код које су цео доњи део тела и поткрило потпуно обојени различитим нијансама смеђе, понекад и риђе боје. Такође, ове морфе нису строго ограничене, па постоје различите варијације и одступања. Око 75% јединки поред горенаведених карактеристика имају и карактеристичне две беле флеке на раменима, обично видљиве када птица лети ка посматрачу. У изузетним случајевима тe белe флекe се могу видети и код осичара код кога нису чисто беле и јасне. Гледан одозго и раширених крила, на смеђим леђима има светла хоризонтална широка поље дифузних ивица које се наставља на крила. Покровна пера надрепка су такође светла код обеју морфи. Прилично је вокалан у сезони парења.[4][5]

Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

Настањује источну Европу, Пиринејско полуострво, делове Мале Азије, централну Азију и северну и јужну Африку. Селица је. Зиму проводи у Подсахарској Африци и јужним деловима Азије, док поједини примерци остају током зиме у зони Медитерана. Најчешће се гнезди у мозаичним пределима у равници и побрђу где се смењују комплекси листопадних и/или мешовитих шума и отворени терени попут степских пашњака, ливада у долинама река и пољопривредних предела ниског интензитета обраде.[2][6]

Биологија[уреди | уреди извор]

Младунци на гнезду
Hieraaetus pennatus

Најмањи орао, становник очуваних комплекса шума уз отворене терене у степским, медитеранским и субмедитеранским поднебљима. Када лови, подиже се на висину до 200 - 300 метара изнад земље. Храни се различитим мањим сисарима, птицама и гмизавцима. Гнезди се на дрвећу, од маја до краја јула/августа. Прве јединке се након зимовања појављују у Србији током априла. Одлазе током септембра и октобра. Обично се селе појединачно или у паровима, ретко у групама више од пет јединки, такође клоне се других грабљивица током сеобе.[2][7]

Угроженост[уреди | уреди извор]

Поред уништавања станишта, прогањање од стране људи изазива пад бројности популација у појединим деловима Европе, док је у Украјини један од водећих фактора угрожавања дефорестација. Пожари, изградња акумулација и урбанизација узрокују губитак подручја на којима се гнезди и лови. Акумулирање органохлорних пестицида у организму ове врсте може утицати на репродуктивни успех што је у прошлости сматрано одговорним за пад бројности у југоисточној Шпанији. Посебно је рањив на изградњу ветропаркова.[7]

Патуљасти орао у Србији[уреди | уреди извор]

У Срему је почетком 19. века био међу најређим врстама, иако је бележен на Фрушкој гори и у Посавини. Касније током 19. века је посматран и у околини Ковиља, Футога, Черевића и Нештина, док је за подручје Неготинске крајине окарактерисан као најчешћа врста орла. До средине 20. века бројност је опала, врста је сматрана ретком гнездарицом претежно листопадних шума. Данас је ретка и малобројна гнездарица Србије распрострањена у побрђу и брдско-планинским пределима јужно од Саве и Дунава, док је у Војводини присутан у југоисточном Банату, Срему и На Фрушкој гори.[8] Процењује се да је популација била у опадању последњих неколико деценија, али да се бројност стабилизовала током последњих година и да броји између 16 и 26 гнездећих парова.[9]Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, гнездећа популација ове врсте је угрожена.[2]

Тамна морфа фотографисана код Зајечара

Фактори угрожавања у Србији:[2]

  • шумарски радови у стаништима у којима се гнезди; сеча старих аутохтоних састојина, садња хибридног и/или алохтоног дрвећа
  • узнемиравање на гнездилиштима од стране шумарских радника и излетника
  • пожари
  • изградња ветропаркова и далековода
  • зарастање отворених станишта услед напуштања екстензивног сточарства
  • прогањање од стране голубара и ловаца
  • употреба хемијских препарата у шумарству и пољопривреди


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ BirdLife International (2016). Hieraaetus pennatus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 14. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ Puzović, S., Đorđević, I. 2018. Hieraaetus pennatus. In: Radišić, D., Vasić, V., Puzović, S., Ružić, M., Šćiban, M., Grubač, B., Vujić, A. eds. 2018. Crvena knjiga faune Srbije III — Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. pp. 267—270.
  3. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  5. ^ Orta, J., Boesman, P. & Marks, J.S. (2019). „Booted Eagle (Hieraaetus pennatus). In: del Hoyo, J., Elliott, A., Sargatal, J., Christie, D.A. & de Juana, E. (eds.). Handbook of the Birds of the World Alive.”. Barcelona: Lynx Edicions. Приступљено 14. 11. 2019. 
  6. ^ International, BirdLife (2019). „Species factsheet: Hieraaetus pennatus (Distribution map).”. Приступљено 14. 11. 2019. 
  7. ^ а б International, BirdLife (2019). „Species factsheet: Hieraaetus pennatus.”. Приступљено 14. 11. 2019. 
  8. ^ Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. 
  9. ^ Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  • Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
  • Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
  • Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]