Пређи на садржај

Питер Бројгел Старији

С Википедије, слободне енциклопедије
Питер Бројгел Старији
Сликар и критичар, око 1565, могуће Бројгелов аутопортрет[1]
Лични подаци
Датум рођењаоко 1525–1530
Место рођењавероватно Бреда, Хабзбуршка Низоземска
Датум смрти9. септембар 1569. (старост 39-44 год.)
Место смртиБрисел, Војводство Брабант, Хабзбуршка Низоземска, Хабзбуршка Низоземска
Уметнички рад
ПољеСликарство, графика
ПравацХоландска и фламанска ренесанса
Најважнија делаЛовци у снегу, Сељачка свадба, Вавилонска кула, Тријумф смрти

Питер Бројгел Старији (такође и Brueghel или Breughel) (хол. Pieter Bruegel de Oude; [ˈpitər ˈbrøːɣəl]; могуће рођен у селу поред Бреде, између 1525—1530 — Брисел, 9. септембра 1569)[2] био је један од најзначајнијих уметника холандског и фламанског ренесансног сликарства, сликар и графичар, познат по својим пејзажима и сценама из сељачког живота (жанр-сликарство). Био је пионир у представљању обе врсте тема на великим сликама.

Имао је формативни утицај на Златно доба холандског сликарства и касније сликарство уопште својим иновативним избором тема, као један од првих уметника генерације која је одрастала у време када верске теме више нису биле природна тематика сликарства. Такође, није сликао портрете, други ослонац низоземске уметности. Након школовања и путовања у Италију, вратио се 1555. године и настанио у Антверпену, где је углавном радио као плодан дизајнер графика старих мајстора за водећег издавача тог времена. Крајем 1550-их година, учинио је сликарство својим главним медијем, а све његове чувене слике потичу из наредног периода од нешто више од деценије пре његове ране смрти 1569. године, када је вероватно био у раним четрдесетим.

У 20. и 21. веку, Бројгелова дела су инспирисала уметнике како у књижевности, тако и на филму. Његова слика Пејзаж са Икаровим падом, за коју се данас сматра да је сачувана само у копијама, тема је завршних стихова песме Musée des Beaux Arts из 1938. године песника В. Х. Одена. Руски филмски редитељ Андреј Тарковски неколико пута се позива на Бројгелове слике у својим филмовима, укључујући Соларис (1972) и Огледало (1975). Редитељ Ларс фон Трир такође користи Бројгелове слике у свом филму Меланхолија (2011). Године 2011. објављен је филм Млин и крст, који приказује Бројгелову слику Христов пут на Голготу.

Живот

[уреди | уреди извор]
Питер Бројгел Старији, „Земља Дембелија“

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Тачан датум Бројгеловог рођења није документован, али се претпоставља на основу чињенице да је 1551. године уписан у сликарски цех у Антверпену. То се обично дешавало између двадесете и двадесет пете године живота, што његово рођење смешта у период између 1525. и 1530. године.[3][4] Према Карелу ван Мандеру, његов учитељ је био антверпенски сликар Питер Кук ван Алст.[3]

Два главна рана извора за Бројгелову биографију су извештај Лодовика Гвичардинија о Ниским земљама (1567) и Schilder-boeck Карела ван Мандера из 1604. године.[5] Гвичардини је забележио да је Бројгел рођен у Бреди, док је Ван Мандер прецизирао да је рођен у селу (хол. dorp) близу Бреде, под називом „Бројгел”,[6] што не одговара ниједном познатом месту.[7] О његовом породичном пореклу не зна се ништа. Ван Мандер је изгледа претпоставио да потиче из сељачке средине, што је у складу са пренаглашавањем Бројгелових сцена из сељачког живота, које су истицали и Ван Мандер и многи рани историчари уметности и критичари.[8][4]

Насупрот томе, научници последњих шест деценија истичу интелектуални садржај његовог рада и закључују: „Заправо, постоји сваки разлог да се верује да је Питер Бројгел био грађанин и веома образован човек, у пријатељским односима са хуманистима свог времена”,[9] игноришући Ван Мандерову реч dorp и смештајући његово детињство у саму Бреду.[8] Бреда је већ тада била значајан центар као седиште куће Орање-Насау, са популацијом од око 8.000 становника,[10] иако је 90% од 1.300 кућа уништено у пожару 1534. године. Овај преокрет се може схватити и претерано; иако се Бројгел кретао у високо образованим хуманистичким круговима, чини се да „није владао латинским језиком” и да су други додавали латинске натписе на неким од његових цртежа.[11]

Између 1545. и 1550. године био је ученик Питера Кука, који је преминуо 6. децембра 1550.[12] Пре тога, Бројгел је већ радио у Мехелену, где је документовано да је између септембра 1550. и октобра 1551. помагао Петеру Балтенсу на једном олтару (сада изгубљеном), сликајући крила у техници гризај.[9] Бројгел је овај посао вероватно добио преко веза Мајкен Верхулст, супруге Питера Кука. Мајкенин отац и осам браће и сестара били су уметници или венчани за уметнике и живели су у Мехелену.[13]

Путовања

[уреди | уреди извор]

Године 1551. постаје мајстор у сликарском цеху Св. Луке у Антверпену. Убрзо након тога кренуо је за Италију, вероватно преко Француске. Посетио је Рим, а до 1552. године, што је за тај период било прилично авантуристички, стигао је до Ређо Калабрије на јужном врху копна, где цртеж бележи град у пламену након турског напада.[14] Вероватно је наставио до Сицилије, али се до 1553. вратио у Рим. Тамо је упознао минијатуристу Ђулија Кловија, чији тестамент из 1578. године наводи Бројгелове слике; у једном случају, и заједнички рад. Ова дела, очигледно пејзажи, нису сачувана, али се маргиналне минијатуре у Кловијевим рукописима приписују Бројгелу.[15][4]

Напустио је Италију до 1554. и стигао у Антверпен до 1555, када је издавач Хијеронимус Кок, најважнији издавач графика у северној Европи, објавио серију графика по његовим нацртима познату као Велики пејзажи. Бројгелов повратни пут је неизвестан, али већи део дебате о томе постао је ирелевантан 1980-их, када је схваћено да чувена серија великих цртежа планинских пејзажа, за које се сматрало да су настали током путовања, уопште нису Бројгелови.[16] Сви цртежи са путовања који се сматрају аутентичним су пејзажи; за разлику од већине других уметника 16. века који су посетили Рим, чини се да је игнорисао и класичне рушевине и савремене грађевине.[17][18]

Антверпен и Брисел

[уреди | уреди извор]

Од 1555. до 1563. Бројгел је живео у Антверпену, тада издавачком центру северне Европе, углавном радећи као дизајнер преко четрдесет графика за Кока, иако његове датиране слике почињу 1557. године.[19] Са једним изузетком, Бројгел није сам радио на плочама, већ је правио цртеже које су Кокови стручњаци користили. Од 1559. године избацио је 'h' из свог презимена и потписивао своје слике као Bruegel; његови рођаци су наставили да користе "Brueghel" или "Breughel". Кретао се у живахним хуманистичким круговима града, а промена имена (или барем његовог правописа) 1559. године може се видети као покушај латинизације; истовремено је променио и писмо којим се потписивао са готичке фрактуре на римску капителу.[9]

Године 1563. оженио је ћерку Питера Кука ван Алста, Мајкен Кук,[20][21] у Бриселу, где је живео до краја свог кратког живота. Антверпен је био престоница низоземске трговине и уметничког тржишта;[22] Брисел је био центар власти. Ван Мандер прича причу да је његова ташта инсистирала на пресељењу како би га удаљила од његове дугогодишње слушкиње и љубавнице.[23] До тада, сликарство је постало његова главна активност, а његова најпознатија дела потичу из ових година. Његове слике су биле веома тражене, а међу наручиоцима су били богати фламански колекционари и кардинал Гранвел, практично хабзбуршки први министар, који је боравио у Мехелену. Бројгел је имао два сина, обојица познати сликари, и ћерку о којој се ништа не зна. То су били Питер Бројгел Млађи (1564–1638) и Јан Бројгел Старији (1568–1625); умро је прерано да би их обучавао. Преминуо је у Бриселу 9. септембра 1569. и сахрањен је у цркви Нотр Дам де ла Капел.[24][25]

Ван Мандер бележи да је пре смрти рекао својој жени да спали неке цртеже, вероватно нацрте за графике, са натписима „који су били превише оштри или саркастични... било из кајања или из страха да би она могла претрпети штету или на неки начин бити одговорна за њих”, што је довело до многих спекулација да су били политички или доктринарно провокативни, у клими оштрих тензија у тим областима.[9]

Историјски контекст

[уреди | уреди извор]
Христов пут на Голготу, 1564, Бројгелова друга највећа слика димензија 124 cm × 170 cm

Бројгел је рођен у време великих промена у западној Европи. Хуманистички идеали из претходног века утицали су на уметнике и научнике. Италија је била на крају своје високе ренесансе у уметности и култури, када су уметници попут Микеланђела и Леонарда да Винчија сликали своја ремек-дела. Године 1517, око осам година пре Бројгеловог рођења, Мартин Лутер је објавио својих Деведесет пет теза и започео протестантску реформацију у суседној Немачкој. Реформацију су пратили иконоборство и широко распрострањено уништавање уметности, укључујући и у Ниским земљама. Католичка црква је протестантизам и његово иконоклазма сматрала претњом. Тридентски сабор, који је завршен 1563. године, одредио је да верска уметност треба да буде више усмерена на верске теме, а мање на материјалне ствари и декоративне квалитете.

У то време, Ниске земље су биле подељене на Седамнаест провинција, од којих су неке желеле одвајање од хабзбуршке власти са седиштем у Шпанији. Реформација је, у међувремену, произвела низ протестантских деноминација које су стекле следбенике у Седамнаест провинција, под утицајем новооснованих лутеранских немачких држава на истоку и новоосноване англиканске Енглеске на западу. Хабзбуршки монарси Шпаније покушали су да спроведу политику строге верске униформности за Католичку цркву унутар својих домена и спроводили су је уз помоћ инквизиције. Све већи верски антагонизми, немири, политичке маневре и погубљења на крају су довели до избијања Осамдесетогодишњег рата.

У таквој атмосфери, Бројгел је достигао врхунац своје каријере као сликар. Две године пре његове смрти, почео је Осамдесетогодишњи рат између Уједињених провинција и Шпаније. Иако Бројгел није доживео да то види, седам провинција је постало независно и формирало Холандску републику, док је осталих десет остало под хабзбуршком контролом на крају рата.[26]

Теме

[уреди | уреди извор]

Сељаци

[уреди | уреди извор]
Низоземске пословице, 1559, уље на храстовој дасци
Дечје игре, 1560
Сељачка свадба, 1566–69, уље на дасци. Касни приказ сељачке теме, са монументалнијим третманом.

Питер Бројгел се специјализовао за жанр-слике насељене сељацима, често са елементима пејзажа, иако је сликао и религиозна дела. Стављање живота и обичаја сељака у главни фокус дела било је ретко у сликарству Бројгеловог времена, и он је био пионир жанр-сликарства. Многе његове слике сељака спадају у две групе по величини и композицији, обе оригиналне и утицајне на касније сликарство. Његов ранији стил приказује десетине малих фигура, посматраних са високе тачке гледишта, и прилично равномерно распоређених по централном простору слике. Окружење је типично урбани простор окружен зградама, унутар којег фигуре имају „фундаментално неповезан начин приказивања”, са појединцима или малим групама ангажованим у сопственим активностима, игноришући све остале.[27]

Његов земаљски, несентименталан, али живописан приказ ритуала сеоског живота — укључујући пољопривреду, лов, оброке, фестивале, плесове и игре — јединствени су прозори у несталу народну културу, иако и данас карактеристични за белгијски живот и културу, и главни су извор иконографских доказа о физичким и друштвеним аспектима живота у 16. веку. На пример, његова чувена слика Низоземске пословице, првобитно Плави огртач, илуструје десетине тадашњих пословица, од којих су многе и данас у употреби у савременом фламанском, француском, енглеском и холандском језику.[28] Фламанско окружење пружило је велику уметничку публику за слике испуњене пословицама, јер су пословице биле добро познате и препознатљиве, као и забавне. Дечје игре приказују разноликост забава којима су се млади бавили. Његови зимски пејзажи из 1565. године, попут Ловци у снегу, узимају се као потврда оштрине зима током Малог леденог доба. Бројгел је често сликао догађаје у заједници, као у Сељачка свадба и Борба између Карневала и Поста. На сликама као што је Сељачка свадба, Бројгел је сликао појединачне, препознатљиве људе, док су људи у Борби између Карневала и Поста неидентификоване, надувене алегорије похлепе или прождрљивости.

Бројгел је такође сликао верске сцене у широком фламанском пејзажу, као у Преобраћењу Павла и Проповеди Св. Јована Крститеља. Иако је Бројгелова тематика била неуобичајена, верски идеали и пословице које су покретале његове слике биле су типичне за северну ренесансу. Тачно је приказивао особе са инвалидитетом, као у слици Слепац води слепца, која је илустровала цитат из Библије: „Ако слепац слепца води, обојица ће у јаму пасти” (Матеј 15:14). Тумачећи ову слику кроз Библију, шест слепаца су симболи слепила човечанства у тежњи за земаљским циљевима уместо фокусирања на Христова учења.

Користећи обиље духа и комичне снаге, Бројгел је створио неке од најранијих слика оштрог друштвеног протеста у историји уметности. Примери укључују слике као што су Борба између Карневала и Поста (сатира сукоба протестантске реформације) и графике попут Магарац у школи и Борба касица-прасица.[29]

Током 1560-их, Бројгел се окренуо стилу који приказује само неколико великих фигура, обично у пејзажној позадини без далеког погледа. Његове слике, којима доминирају пејзажи, заузимају средњи пут у погледу броја и величине фигура.

Касне монументалне сељачке фигуре

Пејзажни елементи

[уреди | уреди извор]
Пејзаж са бекством у Египат, 1563, 37.1 × 55.6 cm, у власништву кардинала Гранвела

Бројгел је прилагодио и учинио природнијим стил светског пејзажа, који приказује мале фигуре у замишљеном панорамском пејзажу посматраном са узвишене тачке гледишта, који укључује планине и низије, воду и грађевине. По повратку у Антверпен из Италије, 1550-их година, издавач Хијеронимус Кок га је ангажовао да направи цртеже за серију графика, Велики пејзажи, како би задовољио растућу потражњу за сликама пејзажа.

Неке од његових ранијих слика, као што је Пејзаж са бекством у Египат (Курто, 1563), у потпуности су у складу са конвенцијама Патинира, али је његов Пејзаж са Икаровим падом (познат из две копије) имао пејзаж у стилу Патинира, у којем је највећа фигура већ била жанр-фигура која је била само посматрач наводне наративне теме и можда чак није ни била свесна тога. Датум Бројгеловог изгубљеног оригинала је нејасан,[30] али је вероватно релативно рани и, ако је тако, наговештава тренд његових каснијих радова. Током 1560-их, ране сцене препуне мноштва веома малих фигура, било да су то сељачке жанр-фигуре или фигуре у верским наративима, уступају место малом броју много већих фигура.

Месеци у години

[уреди | уреди извор]
Ловци у снегу, 1565, уље на дрвету

Његова позната серија пејзажа са жанр-фигурама које приказују годишња доба представља врхунац његовог пејзажног стила; пет сачуваних слика користе основне елементе светског пејзажа (само једној недостају стеновите планине), али их трансформишу у његов сопствени стил. Веће су од већине претходних радова, са жанр-сценом и неколико фигура у првом плану, док се панорамски поглед види поред или кроз дрвеће.[31][32][33] Бројгел је такође био упознат са стилом пејзажа Дунавске школе преко графика старих мајстора.[34] Пет сачуваних слика су Тмуран дан (фебруар-март), Ловци у снегу (децембар-јануар) и Повратак стада (октобар-новембар), које су изложене у Уметничко-историјском музеју у Бечу; Косидба (јун-јул) је изложена у палати Лобковиц у Прагу; а Жетеоци (јул-август) је изложена у Метрополитену у Њујорку. Сматра се да је слика повезана са прелазом април-мај изгубљена.

Серија о месецима у години укључује неколико Бројгелових најпознатијих дела. Године 1565, богати покровитељ у Антверпену, Никлас Јонгелинк, наручио је од њега да наслика серију слика за сваки месец у години. Међу историчарима уметности постоји спор око тога да ли је серија првобитно укључивала шест или дванаест радова.[35] Џозеф Кернер у својој књизи Бош и Бројгел из 2018. наводи да је надвојвода Ернст, који је преузео слике након што Никлас није платио порез, већ 1569. године, у години Бројгелове смрти, пописао само шест слика из ове серије.[36] Следећи попис бележи да је колекција у поседу надвојводе Леополда, који је 1659. године навео да је пет од њих сачувано.[36] Познато је да је само пет ових слика преживело до 21. века. Традиционални фламански луксузни часослови (нпр. Пребогати часослов војводе од Берија;[28] 1416) имали су календарске странице које су укључивале Радове у месецу, приказе пољопривредних задатака, временских прилика и друштвеног живота типичних за тај месец, смештене у пејзаже.

Бројгелове слике су биле на далеко већој скали од типичне слике на календарској страници, свака отприлике метар са метар и по. За Бројгела, ово је била велика наруџбина (цена наруџбине се заснивала на величини слике) и важна. Године 1565. почели су калвинистички немири, а само две године касније избио је Осамдесетогодишњи рат. Бројгел се можда осећао сигурније са световном наруџбином како не би увредио калвинисте или католике.[37] Неке од најпознатијих слика из ове серије укључују Ловци у снегу (децембар–јануар) и Жетеоци (август-септембар).

Графике и цртежи

[уреди | уреди извор]
Пчелари, око 1568.

По повратку из Италије у Антверпен, Бројгел је зарађивао за живот правећи цртеже који су се претварали у графике за водећег издавача у граду, и у целој северној Европи, Хијеронимуса Кока. У својој „Кући четири ветра”, Кок је водио производњу и дистрибуцију, ефикасно производећи графике разних врста које су биле више усмерене на продају него на врхунска уметничка достигнућа. Већина Бројгелових графика потиче из овог периода, али је наставио да прави цртеже за графике до краја живота, оставивши само две завршене из серије Четири годишња доба.[38] Графике су биле популарне и разумно је претпоставити да су све објављене и сачуване. У многим случајевима, постоје и Бројгелови цртежи. Иако је тематика његовог графичког рада често настављена у његовим сликама, постоје значајне разлике у нагласцима између ова два опуса. Његовим савременицима и дуго после, док јавни музеји и добре репродукције слика нису учинили ове потоње познатијим, Бројгел је био много познатији по својим графикама него по сликама, што у великој мери објашњава критичку оцену о њему као само творцу комичних сељачких сцена.[39]

Графике су углавном бакрорези, иако су од око 1559. године неке бакрописи или мешавине обе технике.[40] Само један комплетан дрворез је направљен по Бројгеловом нацрту, док је други остао недовршен. Овај, Прљава жена, представља веома необичан сачувани примерак (сада у Метрополитен музеју) цртежа на дрвеном блоку намењеном за штампу. Из неког разлога, специјалиста резач блокова који је урезивао блок, пратећи цртеж и истовремено га уништавајући, урадио је само један угао пре него што је прекинуо рад. Дизајн се затим појављује као бакрорез, можда убрзо након Бројгелове смрти.[41][42]

Међу његовим највећим успесима биле су серије алегорија, међу којима су многе усвојиле веома индивидуалне манире његовог сународника Хијеронимуса Боша: Седам смртних грехова и Врлине. Грешници су гротескни и непрепознатљиви, док алегорије врлина често носе чудне капе.[37] Да су имитације Боша добро продаване, показује његов цртеж Велика риба једе малу рибу (који се чува у збирци Албертине), који је Бројгел потписао, али га је Кок у штампаној верзији бесрамно приписао Бошу.[43]

Иако се претпоставља да их је Бројгел радио, не постоје сачувани цртежи који су јасно припремне студије за слике. Већина сачуваних цртежа су завршени нацрти за графике или прилично завршени пејзажни цртежи. Након значајног прочишћавања атрибуција последњих деценија, под вођством Ханса Милкеа,[9] сада се опште сматра да су шездесет и један лист цртежа Бројгелови.[44] Из овог „масакра” појавио се нови „Мајстор планинских пејзажа”. Милкеово кључно запажање било је да се водени жиг љиљана на папиру неколико листова налази тек од око 1580. године, што је довело до брзог прихватања његовог предлога.[45] Друга група од око двадесет пет цртежа пејзажа пером, многи потписани и датирани као Бројгелови, сада се приписују Јакобу Саверију, вероватно из деценије пре његове смрти 1603. године. Откривено је да су два цртежа, укључујући зидине Амстердама, датирана 1563. године, али су садржала елементе изграђене тек 1590-их. Чини се да је ова група направљена као намерни фалсификати.[46]

Породица

[уреди | уреди извор]

Око 1563. године, Бројгел се преселио из Антверпена у Брисел, где се оженио Мајкен Кук, ћерком сликара Питера Кука ван Алста и Мајкен Верхулст. Како је забележено у архивима Катедрале у Антверпену, њихов захтев за венчање регистрован је 25. јула 1563. Брак је склопљен у Цркви Нотр-Дам де ла Шапел у Бриселу 1563. године.[47][48]

Питер Старији имао је два сина: Питера Бројгела Млађег и Јана Бројгела Старијег (обојица су задржала презиме Бројгел). Њихова бака, Мајкен Верхулст, обучавала је синове јер је „Старији” преминуо док су обојица били веома мала деца. Старији брат, Питер Бројгел, копирао је очев стил и композиције са вештином и значајним комерцијалним успехом. Јан је био много оригиналнији и веома свестран. Био је важна фигура у транзицији ка барокном стилу у фламанском барокном сликарству и холандском сликарству златног доба у неколико жанрова. Често је сарађивао са другим водећим уметницима, укључујући Петера Паула Рубенса на многим делима, као што је Алегорија вида.

Други чланови породице укључују Јана ван Кесела Старијег (унук Јана Бројгела Старијег) и Јана ван Кесела Млађег. Преко Давида Тенирса Млађег, зета Јана Бројгела Старијег, породица је такође повезана са целом породицом сликара Тенирс и породицом сликара и вајара Квелинус, преко брака Јана-Еразмуса Квелинуса са Корнелијом, ћерком Давида Тенирса Млађег.

Утицај и наслеђе

[уреди | уреди извор]
Покољ невине деце, (око 1565–1567), британска Краљевска колекција; веома копирана слика

Бројгелову уметност су колекционари дуго ценили више од критичара. Његов пријатељ Абрахам Ортелијус описао га је у албуму пријатељства 1574. године као „најсавршенијег сликара свог века”, али га и Вазари и Ван Мандер виде као суштински комичног наследника Хијеронимуса Боша.[49][50] Осим што је била напредна, његова уметност оживљава средњовековне теме као што су маргиналне дролерије из свакодневног живота у илуминираним рукописима, и календарске сцене пољопривредних радова у пејзажним позадинама, и поставља их на много већу скалу него раније, и то у скупом медију уљаног сликарства. Исто чини и са фантастичним и анархичним светом развијеним у ренесансним графикама и илустрацијама књига.[51][52]

Бројгелов рад је, колико знамо, увек био веома цењен међу колекционарима. Банкар Никлас Јонгелинк поседовао је шеснаест слика; његов брат Жак Јонгелинк био је вајар и медаљар, који је такође имао значајне пословне интересе. Израђивао је медаље и гробнице у међународном стилу за бриселску елиту, посебно за кардинала Гранвела, који је такође био велики Бројгелов покровитељ.[53] Гранвел је поседовао најмање два Бројгелова дела, укључујући Куртов Бекство у Египат, али не знамо да ли их је купио директно од уметника.[54][55] Гранвелов нећак и наследник био је приморан да преда своје Бројгеле Рудолфу II, веома похлепном аустријском хабзбуршком цару. Серија Месеци ушла је у хабзбуршке збирке 1594. године, поклоњена Рудолфовом брату, а касније ју је преузео сам цар. Рудолф је на крају поседовао најмање десет Бројгелових слика.[56] Генерацију касније, Рубенс је поседовао једанаест или дванаест, које су углавном прешле у власништво антверпенског сенатора Питера Стевенса, а затим су продате 1668. године.[57]

Зимски пејзаж са клизачима и замком за птице (1565), Бројгелова најкопиранија слика, мања од многих његових пејзажа, димензија 38 × 56 cm[58]

Бројгелов син Питер и даље је могао да запосли себе и велики студијски тим који је производио реплике или адаптације Бројгелових дела, као и сопствене композиције у сличном стилу, шездесет или више година након што су први пут насликане. Најчешће копирана дела углавном нису она која су данас најпознатија, иако то можда одражава доступност детаљних цртежа у пуној величини који су очигледно коришћени. Најкопиранија слика је Зимски пејзаж са клизачима и замком за птице (1565), чији се оригинал налази у Бриселу; забележено је 127 копија.[59] Оне укључују слике по неким Бројгеловим цртежима за графике, посебно Пролеће.[60]

Уметници наредног века који су се бавили жанр-сценама из сељачког живота били су под великим утицајем Бројгела.[60] Изван породице Бројгел, ране фигуре били су Адријан Брауер (око 1605/6–1638) и Давид Винкбонс (1576–око 1632), обојица рођени у Фландрији, али су већи део свог времена провели у северним Низоземским. Осим опште концепције таквих кермес тема, Винкбонс и други уметници су од Бројгела преузели „стилске елементе као што су птичја перспектива, орнаментализована вегетација, светла палета, и здепасте, одбојне фигуре”.[61] Четрдесет година након њихове смрти, и више од једног века након Бројгелове, Јан Стен (1626–79) наставио је да показује посебан интерес за Бројгелове приступе.[27]

Критички третман Бројгела као суштински уметника комичних сељачких сцена задржао се до краја 19. века, чак и након што су његове најбоље слике постале широко доступне када су краљевске и аристократске збирке претворене у музеје. То је било делимично објашњиво када је његов рад био углавном познат по копијама, графикама и репродукцијама.[9] Чак и Анри Иманс, чији је рад из 1890/1891. био први важан допринос модерном проучавању Бројгела, могао га је описати овако: „Његово поље истраживања сигурно није најобимније; његова амбиција је такође скромна. Он се ограничава на познавање човечанства и најнепосреднијих објеката”, реченица коју ниједан савремени научник вероватно не би изрекао.[9] Како су његове пејзажне слике, у добрим репродукцијама у боји, постале његова најомиљенија дела, тако је и његов значај у историји пејзажног сликарства постао схваћен.[9]

Дела

[уреди | уреди извор]
Борба између Карневала и Поста (1559) Уметничко-историјски музеј у Бечу, Беч
Дечје игре (1560), Уметничко-историјски музеј у Бечу, Беч
Тријумф смрти (око 1562), Музеј Прадо, Мадрид

Постоји око четрдесет општеприхваћених сачуваних слика, од којих се дванаест налази у Уметничко-историјском музеју у Бечу.[62] Познато је да су неке друге изгубљене, укључујући и оно што је, према Ван Мандеру, Бројгел сам сматрао својим најбољим делом, „слику у којој Истина тријумфује”.[63]

Бројгел је сам урадио само једну бакрописну плочу, Лов на зечеве, али је дизајнирао око четрдесет графика, и бакрореза и бакрописа, углавном за издавачку кућу Хијеронимуса Кока. Као што је већ поменуто, сада се признаје аутентичност око шездесет и једног цртежа, углавном нацрта за графике или пејзаже.

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
Графике и цртежи

Галерија

[уреди | уреди извор]

Бројгел у другим уметностима

[уреди | уреди извор]

У књижевности

[уреди | уреди извор]
Пејзаж са Икаровим падом, вероватно рана копија Бројгеловог изгубљеног оригинала, око 1558.

Његова слика Пејзаж са Икаровим падом, за коју се сада сматра да је сачувана само у копијама, тема је завршних стихова песме Musée des Beaux Arts из 1938. године песника В. Х. Одена:

Код Бројгеловог Икара, на пример: како се све окреће
Сасвим лежерно од катастрофе; орач је можда
Чуо пљусак, напуштени крик,
Али за њега то није био важан неуспех; сунце је сијало
Као што је морало на беле ноге које нестају у зеленој
Води, а скупа деликатна лађа која је сигурно видела
Нешто невероватно, дечака како пада с неба,
Имала је где да стигне и мирно је наставила пловидбу.

Такође је била тема песме Пејзаж са падом Икара из 1960. године Вилијама Карлоса Вилијамса, и поменута је у научнофантастичном филму Човек који је пао на Земљу Николаса Роуга из 1976. године. Вилијамсова последња збирка поезије алудира на неколико Бројгелових дела.

Два мајмуна, 1562, уље на дасци

Бројгелова слика Два мајмуна била је тема песме Виславе Шимборске из 1957. године, „Бројгелова два мајмуна”.[66]

Шејмус Хини се позива на Бројгела у својој песми „The Seed Cutters”.[67] Дејвид Џоунс алудира на слику Слепац води слепца у свом прозном спеву о Првом светском рату In Parenthesis: „спотичућа тама слепих, коју је Бројгел познавао – јамом омеђена”.

Роман Мајкла Фрејна Headlong замишља изгубљени панел из серије Месеци из 1565. године како се поново појављује непрепознат, што изазива сукоб између љубитеља уметности (и новца) и грубијана који га поседује. Много се размишља о Бројгеловим тајним мотивима за сликање.

Аутор Дон ДеЛило користи Бројгелову слику Тријумф смрти у свом роману Underworld и краткој причи „Pafko at the Wall”. Верује се да је слика Ловци у снегу утицала на класичну кратку причу истог наслова коју је написао Тобајас Вулф и која је објављена у У врту северноамеричких мученика.

У предговору свог романа Лудост света, аутор Џеси Булингтон објашњава да је Бројгелова слика Низоземске пословице инспирисала наслов, а донекле и радњу. Различити делови су уведени пословицом приказаном на слици која алудира на елемент радње.

Песникиња Силвија Плат се позива на Бројгелову слику Тријумф смрти у својој песми „Два погледа на собу са лешевима” из збирке Колос и друге песме из 1960. године.

На филму

[уреди | уреди извор]

Руски филмски редитељ Андреј Тарковски се неколико пута позива на Бројгелове слике у својим филмовима, посебно у Соларис (1972) и Огледало (1975).

Редитељ Ларс фон Трир такође користи Бројгелове слике у свом филму Меланхолија (2011). Ово је коришћено као референца на Тарковсков Соларис, филм са сличним темама.

Његова слика Христов пут на Голготу из 1564. године инспирисала је пољско-шведски копродукцијски филм Млин и крст из 2011, у којем Бројгела игра Рутгер Хауер. Бројгелове слике у Уметничко-историјски музеј у Бечу приказане су у филму Museum Hours из 2012, где се о његовом раду разговара између чувара у музеју и посетиоца из Монтреала.

У музици

[уреди | уреди извор]

На омоту деби албума групе Fleet Foxes налази се Бројгелово ремек-дело Низоземске пословице из 1559. године, одлука коју је донео вокал/гитариста Робин Пекнолд. У интервјуу за Mojo, Пекнолд је истакао да је инспирацију црпео из слике након што ју је видео у књизи, и сматрао је да је то прикладна алегорија за густ – али уједињен – звук албума.[68] Пекнолд је додао да је Галерија слика у Берлину, у којој се слика налази, била одушевљена што је дело представљено на савременом албуму. Омот је освојио награду Best Art Vinyl 2008. године.[69]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Orenstein 2001, стр. 63–64
  2. ^ „Bruegel, Pieter: The Fall Of The Rebel Angels (1562)”. The Independent (на језику: енглески). 14. 8. 2008. Приступљено 27. 1. 2024. 
  3. ^ а б Orenstein 2001, стр. 5
  4. ^ а б в Grove
  5. ^ Grove; van Mander's Bruegel biography in Dutch; Wied, 15–18 gives a full English translation. Guicciardini was an Italian who had lived in Antwerp since at least 1542, and probably knew Bruegel, which Van Mander, born in 1648 on the other side of Flanders, is most unlikely to have done.
  6. ^ "den welcken is geboren niet wijt van Breda, op een Dorp geheeten Brueghel, welcks naem hy met hem ghedraghen heeft, en zijn naecomelinghen ghelaten."
  7. ^ Grove: "none of the three Flemish villages of that name is close to Breda".; Wied, 18, says two of the villages (Groot Bruegel and Cleyn Bruegel) are close to Bree, Belgium, which is "Breda" in Latin, perhaps causing Van Mander confusion. Son en Breugel still has supporters but is 34 miles from Breda, though just outside Eindhoven – see [1] andRKD.
  8. ^ а б Orenstein 2001, стр. 57–58
  9. ^ а б в г д ђ е ж Grove
  10. ^ Wied, стр. 19–20
  11. ^ Orenstein 2001, стр. 64
  12. ^ This is according to Van Mander; although there is no documentation and little evident stylistic influence from his future father-in-law, modern scholars generally accept this.
  13. ^ Orenstein 2001, стр. 5, 7
  14. ^ Grove; Orenstein, 204 for the drawing
  15. ^ Orenstein 2001, стр. 5–6
  16. ^ Orenstein 2001, стр. 266–267 and following catalogue pages; Grove
  17. ^ Snyder, стр. 502
  18. ^ Orenstein, 96–97 for one agreed exception; see this British Museum page for another drawing of Roman ruins, perhaps the Colosseum, recently attributed to Bruegel
  19. ^ Orenstein 2001, стр. 7
  20. ^ „The Strange Art of Pieter Bruegel”. the low countries (на језику: енглески). 22. 6. 2020. Приступљено 27. 1. 2024. 
  21. ^ „The sophisticated side of Pieter Bruegel the Elder”. Apollo Magazine (на језику: енглески). 27. 10. 2018. Приступљено 27. 1. 2024. 
  22. ^ Wied, стр. 9–10
  23. ^ Van Mander, quoted in Wied, 16; Orenstein, 7; Hagens, 15
  24. ^ Grove
  25. ^ Orenstein 2001, стр. 8–9
  26. ^ Foote, Timothy (1968). The World of Bruegel. Library of Congress: Time-Life Library of Art. стр. 18—27. 
  27. ^ а б Franits, стр. 203
  28. ^ а б Stokstad, Cothren, Marilyn, Michael (2010). Art History- Fourteenth to Seventeenth Century Art. 
  29. ^ Mayor, A. Hyatt (1971). Prints & People: A Social History of Printed Pictures. Princeton: Princeton University Press. 1980. стр. 426. .
  30. ^ Предлаже се око 1558.
  31. ^ Silver, стр. 39–52
  32. ^ Snyder, 502–510; Harbison, 140–142
  33. ^ Schama, стр. 431–433
  34. ^ Wood, Chapter 5, especially стр. 275–278
  35. ^ Gibson, Walter S (1977). Bruegel. стр. 147–148. . The World of Art Library. Thames and Hudson .
  36. ^ а б Joseph Koerner. (2018). Bosch and Bruegel. Princeton University Press. стр. 345. 
  37. ^ а б Foote, Timothy (1968). The World of Bruegel. Library of Congress: Time-Life Library. 
  38. ^ Orenstein 2001, стр. 236–238 and following pages
  39. ^ Wied, стр. 36
  40. ^ Orenstein catalogues the prints in chronological order, as far as it is known
  41. ^ Orenstein 2001, стр. 241–242, 246–248
  42. ^ Metropolitan page
  43. ^ Orenstein 2001, стр. 140–142
  44. ^ Orenstein, vii gives the total; fifty-four were in the exhibition and are catalogued, and most others illustrated. These included all those from the largest collections, Berlin (10), London (8) and Vienna (6). Sellink in 2012 lists 70.
  45. ^ Orenstein 2001, стр. 266–267 and following catalogue pages for individual works.
  46. ^ Orenstein 2001, стр. 276–277 and following catalogue pages for individual works.
  47. ^ Bastiaensen, Jean (2013). „De verloving van Pieter Bruegel de Oude. Nieuw licht op de Antwerpse verankering”. 51 (1): 26—27. . Openbaar Kunstbezit Vlaanderen, .
  48. ^ „Pieter Bruegel, the Elder | Flemish artist”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 20. 8. 2020. 
  49. ^ Snyder, стр. 484
  50. ^ Orenstein 2001, стр. 9–11, 59
  51. ^ Gombrich, стр. 295
  52. ^ Clark, 41–43, 27, 33, 57, also covering Gothic aspects of Bruegel's style
  53. ^ Snyder, стр. 484–485
  54. ^ Orenstein 2001, стр. 9–10
  55. ^ стр. 30
  56. ^ Trevor-Roper, Hugh. Princes and Artists, Patronage and Ideology at Four Habsburg Courts 1517–1633. ISBN 0500232326. . 116, 1976, Thames & Hudson,
  57. ^ Braham, Helen (1981). The Princes Gate Collection. Courtauld Institute Galleries. стр. 7. ISBN 0904563049. . Courtauld Institute Galleries, London 1981,
  58. ^ Wied, стр. 144, 186
  59. ^ Sotheby's: Catalogue note on a good copy, sold London, Lot 10 9 July 2014
  60. ^ а б Orenstein 2001, стр. 67–84
  61. ^ Franits, стр. 35, 53–54
  62. ^ Grove; Manfred Sellink in 2012 listed forty paintings, seventy drawings and seventy-five prints, the latter slightly higher numbers than other sources.
  63. ^ Wied, стр. 17
  64. ^ (Het journaal 1–11/11/09). „deredactie.be”. Vrtnieuws.net. Архивирано из оригинала 19. 10. 2007. г. Приступљено 12. 11. 2009. 
  65. ^ „Muzeul National Brukenthal Sibiu”. www.brukenthalmuseum.ro. Архивирано из оригинала 18. 11. 2020. г. Приступљено 20. 8. 2020. 
  66. ^ Szymborska, Wislawa (1995). View With a Grain of Sand. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 3. 
  67. ^ Heaney, Seamus (22. 12. 2010). Opened Ground: Poems 1966–1996. Faber & Faber. стр. 60. ISBN 978-0-571-26279-3. 
  68. ^ „How Renaissance artist Bruegel inspired Fleet Foxes”. 14. 12. 2023. 
  69. ^ „Fleet Foxes win album artwork prize”. NME. 5. 1. 2009. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питер_Бројгел_Старији&oldid=31682246”