Пређи на садржај

Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

нема резимеа измене
 
У целој дискусији народно уједињење приказано јe као историска неопходност и свршен чин, који сe мора признати међународним потврдама. Говори су били прожети жучним протестом противу свих иностраних тенденција које су ишле за ометањем јединства, цепањем државне територије и ампутирањем појединих њених делова, a нарочито противу тајног [[Лондонски уговор|Лондонског пакта]]. Говори [[Матко Лагиња|Матка Лагиње]] и Првислава Грисогона, [[Милорад Драшковић|Милорада Драшковића]] и дон [[Јурај Бијанкини|Јураја Бијанкиниа]] били су нарочито запажени по својој садржајности, обимности и категоричком излагању. На састанку од 24. марта Адреса јe y плануму, по завршетку дискусије, усвојена једногласно. Нарочито изасланство Народног претставништва предало јe Адресу Престолонаследнику Регенту Александру.
 
Први законски предлог који јe поднет на решење Привременом народном претставништву био јe предлог закона о ванредном кредиту од 130,000.000 динара. Буџет благовремено није могао бити израђен. Није било ни техничких услова, ни физичких могућности, па ни најпотребнијих приближних рачунских података. Министар финансија y своме експозеу о буџету за 1937/38 г. пред Финансијским одбором, задржао сe и на завршним рачунима из ранијих година и том приликом приказао како јe он, као чиновник са својим колегама y Министарству финансија, радио на пројекту овог првог буџета Краљевства СХС. По његовим речима тада јe недостајало чак столова и столица и писаћег прибора. Улажући невероватне напоре да бар створе приближну слику државних расхода и прихода чиновници су радили и преко ноћи, седећи на столовима поред слабе светлости свећа. Како буџет из свих тих разлога није могао бити на време поднет Народном претставништву, министар финансија посебним законским предлогом тражио јe одобрење овога кредита који сe имао употребити за подмирење свих државних потреба y месецу априлу. Накнадно, при самом гласању, министар јe затражио одобрење истог кредита y истом износу и за месец мај, с чим сe Претставништво сагласило. У образложењу пред пленумом министар финансија др. [[Момчило Нинчић]] изнео јe y кратким потезима преглед финансијске ситуације y земљи и изнео озбиљност њеног економског положаја. Он јe рекао да треба уједно приступити решењу и буџетског и валутног и пореског проблема, тим пре што сe испоставља да сe већ y првој години државног живота појављује дефицит од једне милијарде динара. Отуда јe на дневни ред дошло повећање пореских дажбина. Питање радикалне валутне реформе такође јe једно од најактуелнијих, имајући y виду да су знатне количине српских новчаница изнете од стране непријатеља из земље, и да сe y циркулацији налази огроман број аустријских круна са умањеном инфлационом вредношћу. Сем тога преко границе кријумчарени су читави џакови филсификованих круна. Министар др. Нинчић упознао јe Народно претставништво са намерама y погледу валутне реформе, која би имала да сe креће y правцу смањивања непотребних количина папирног новца и прилагођавања броја новчаница y циркулацији постојећој златној подлози. Замена круна вршила би сe по једном утврђеном односу папирним новцем y динарима, који јe био y раду. Др. Нинчић јe тражио увођење здраве монете и одржавање њеног повољног курса према страној валута.
 
Дебата о овом првом кредиту била јe претежно политичке природе. Многи говорници изнели су гледишта по важним државним и националним питањима, посматрајући критички рад владе. Министру унутрашњих послова [[Светозар Прибићевић|Светозару Прибићевићу]] чињени су приговори ради цензурисања и забране појединих листова и контроле над политичким зборовима. Изражавана јe жеља да влада што пре допусти најшире грађанске слободе. Како јe Матко Лагиња додирнуо случај са хапшењем хрватских народних заступника Стјепана Радића, др. Пазмана и др. Пребега y Загребу, министар унутрашњих послова Прибићевић дао јe и о томе кратко објашњење: „Што сe тиче цензуре, то ја, као професионални новинар, стојим на гледишту да треба да буде слободног изражавања мишљења. Али, немојте заборавити, да ми y овом часу још не живимо y нормалном времену, него да сe ми још увек налазимо y националној револуцији и y ратном стању. Још међународна конференција y Паризу није свршила свој посао, и ја вас питам где имате y државама, које су y ратном стању, штампу без цензуре... Што сe пак тиче хапшења која су јуче (25 марта) извршена y Загребу, тј. хапшења заступника г. Стјепана Радића и г. Пребега, те г. Пазмана, имам да изјавим ово: Пре свега што сe тиче хапшења г. Стјепана Радића, ако треба да будем позван на одговорност, онда имам да будем позван зато што сам тако касно поступио, јер нека буде слободно свакоме ширење његовог мишљења и агитација за његово мишљење, али развијати разуздану хајку против јединства наше државе и развијати агитацију, која доноси као последицу обасипање нашега Владара погрдама, то ја, докле год сам ту, нећу дозволити . . . " Дискусију јe завршио претседник владе Стојан Протић који јe нагласио да сe влади неоправдано пребацује и замера што није дала довољно слободе. Он даље истиче да треба имати на уму да сe земља налази y „једном стадију државног живота, када јe y првом реду најважније извојевати и одржати слободу пред иностранством".
 
Уопште узевши y целокупном раду Привременог народног претставништва веома јe карактеристичан однос између владе и Народног претставништва. Народни посланици савесно и до крајњих граница користили су своја права y вршењу мандата. Над радом владе осећао сe пун надзор Претставништва. Небројене интерпелације упућиване су свакодневно на чланове Министарског савета. Кратким питањима и тражењем обавештења од појединих министара пропраћен јe велики део седнице пленума. Министри су такође са своје стране најчешће одмах примали дискусију и тако личном увиђавношћу и осећајем одговорности пред Народном скупштином јачали ауторитет Народног претставништва.
 
Па уз све то, рад y Привременом народном претставништву није текао глатко и без трзавица, нарочито стога што су често мењане владе и што није било једног устаљеног односа међу странкама, јер није било завршено страначко претапање и превирање. Ради тога јe Привремено народно претставништво имало дуже паузе нерада, нарочито y временима министарских криза. Прва таква дужа пауза била јe од 11. априла до 6. маја 1919, a после ње рад јe настављен живљим темпом све до пада кабинета Стојана Протића, што јe саопштено Народној скупштини на седници од 4. августа 1919. Протићев кабинет демисионирао јe што су, између министра претседника Стојана Протића и министра унутрашњих послова Светозара Прибићевића, наступили неспоразуми који су искључивали заједнички рад. Ти односи, према обавештењу које јe Народном претставништву y мотивацији своје странке дао Протић, постали су „ненормални и без потребног узајамног поверења", a сем тога избиле су и друге несугласице, од којих јe нарочито било тешко питање епископске столице y Ђакову. На тај начин престао јe да функционише први заједнички кабинет a њега јe 16. августа 1919 заменио кабинет Љубомира Давидовића. Влада Љубомира Давидовића била јe коалициона, демократскосоцијалистичка, и y њој није било претставника других политичких странака.
 
<ref>[http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]</ref>