Живојин Рафајловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Живојин Рафајловић
Zivoin Rafailovic.jpg
Биографија
Датум рођења1871.
Место рођењаМионица
 Кнежевина Србија
Датум смрти1953.
Место смртиБеоград
 ФНРЈ

Живојин Рафајловић (18711953) био је српски официр, политичар, истакнути привредник и национални радник. Родио се у Мионици 1871. у познатој и имућној породици. Након завршене војне академије служио је као поручник у Врањском гарнизону. Илинденски устанак 1903. га је затекао у Врању где се сусреће са избеглим комитама ВМРОа. Као гранични официр био је упознат са тешким стањем Срба у Старој Србији и Македонији па још пре почетка устанка покреће формирање чета одметника који су преко границе ликвидирали муслиманске насилнике. Крајем августа заједно са Симом Златановићем, апотекаром Велимиром Карићем, и Томом Ђурђевићем судијом оснива четнички одбор у Врању са задатком да формира чете које ће бранити Србе у Старој Србији. Пошто је одбор са истим циљевима основан у Београду септембра исте године Рафајловић се повезује са њим и његов одбор постаје другостепени, извршни одбор српске четничке организације. Убрзо је преко границе пребачено неколико чета, међу осталим и чета Анђелка Алексића. Након погибије ове чете на Шупљем Камену јуна 1904. јавност се обрушила на њега и шефове београдског одбора Луку Ћеловића, Јована Атанацковића и Милорада Гођевца. Након ове афере Рафајловић је пензионисан у чину капетана и убрзо и повучен из Врања. На изборима 1906. изабран је за народног посланика као носилац Националне странке у врањском округу. Све до 1929. биран је за народног посланика управо у том округу. Године 1920. био је министар народног здравља у кабинету Миленка Веснића а 1922. министар шума и рудника у коалиционој Пашићевој влади.[1] У периоду 1940—1941. био је бан Вардарске бановине. Умро је у Београду 1953.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ Владе Србије: 1805-2005“, приредио Радош Љушић, 596 страна,. ISBN 978-86-17-13111-9, издавач „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 2005. године
  2. ^ Илић, Владимир (28. 2. 2003). „Неуспели Илинденски устанак”. glas-javnosti.rs. Приступљено 11. 3. 2013.