Радионекроза

С Википедије, слободне енциклопедије
Радионекроза
Класификација и спољашњи ресурси
МКБ-10T66
МКБ-9-CM990
MedlinePlus000026
eMedicinearticle/834015
MeSHD011832

Радионекроза[1] (енгл. Radionecrosis) је повреда или прерана смрт (некроза) ћелија и живих ткива изазвана прекомерним излагањем јонизујућем зрачењу (најчешће рендген или гама зрачења)[2]. У медицинској пракси радионекроза меких ткива и костију најчешће настаје у току радиотерпије туморског ткива као последица оштећења здравог ткива које се нашло у снопу зрачења. Радионекроза се може сматрати и једном од јатрогених болести, изазване медицинском процедуром.

Патофизиологија [3][уреди | уреди извор]

Лечење тумора је значајно побољшано током прве деценије 21. века. Према проценама, у терапији нових случајева инвазивних (малигних) тумора, једна половина од око 1,2 милиона се лечи радиотерапијом [4]. Радиотерапија се обилато користи у лечењу малигних лезије на глави и врату, уз повећану стопу преживљавања пацијената. Међутим, она је праћена и нежељеним реакцијама (као што је и радионекроза) које значајно утичу на квалитет живота пацијента и даљи ток лечења. Већина стручњака за радиотерапију или онколога правилно дизајнира протоколе лечења, дозу и зону озрачења тумора, али се и поред тога код више од 5% пацијената развијају тешке реакције на јонизујуће зрачење [5][4].

Када је туморско ткиво пацијента изложено снопу јонизујућег зрачења, настаје оштећење не само озраченог тумороског већ и здравог ткива. Зато се радионекроза као могућа последица излагања радијацији током радиотерапије, може дефинисати и као чир (улцерација) у озраченом ткиву, без присуства резидуалног малигнитета [5].

Нежељени ефекти излагања зрачењу могу бити потенцирани истовременом применом са хемотерапијом и обрнуто. Такође неки пацијената су осетљивији на зрачење од других, и не постоје поуздани тестови да идентификују оне пацијенте који ће искуствено реаговати најгорим последицама зрачења као што су некроза меких ткива или некроза костију. Ове промене су нарочито изражене пред крај планираног зрачења, али се могу јавити и више дана или месеци по његовом завршетку, што је такође тешко предвидети. Зато се нежељена дејства након излагања зрачењу обично разврставају у две категорије;

  • Акутна радијациона оштећења, која настају током или непосредно после третмана
  • Хронична радијациона оштећења, које се дешавају месецима или чак годинама након третмана.

Код спољњег јонизујућег зрачења зраци пролазе кроз кожу да би стигли до тумора и његове локације у телу. Зато кожа и друга здрава ткива кроз која зраци пролазе могу реаговати у облику симптома сличних излагању сунчевим зрацима (црвенило и благи оток коже), затим постају фиброзна, бледа (исхемична), танка и неластична, са тежим оштећењима, чиревима (улцерацијама).

Убрзаним умножавањем ћелија ендотела крвних судова у озраченој области и њеној околини, организам настоји да надокнади (репарира) изазвано оштећење. Међутим бујање ендотела крвних судова за последицу има појаву пролиферативног ендартеритиса (запаљења крвних судова). Пролиферација ендотела и ендартеритис најчешће су присутни у капиларима, што доводи до опструкције њиховог лумена и ремети нормални процес снабдевања крвљу у озраченом подручју. У ткиву почиње развој манифестних исхемијских промена и хипоксије. Недостатак кисеоника и хранљивих материја не само да ремети метаболизам ћелије већ изазива и њихову прерану смрт (некрозу).

Исхемична ткива могу да преживи без адекватног снабдевања крвљу и кисеоником дужи временски период. Све док појава прве физичке (микро или макро) трауме или инфекције у оштећеном подручју не доведе до смрти великог дела озраченог ткива. У некротичном ткиву нема спонтаног зарастања због васкулитиса и инфекцијом нагомиланог некротичкног детритуса, што често напредују и више месеци након завршетка радиотерапије.

Ћелије које умиру услед некрозе обично не шаљу исте хемијске сигнале имунском систему као што то чине ћелије које пролазе кроз апоптозу. Ово спречава фагоците да лоцирају и спроведу фагоцитозу над мртвим ћелијама, што доводи до нагомилавања мртвог ткива и других остатака ћелија на и око места ћелијске смрти. Због ових промена је често неопходно да се некротично ткиво више пута уклања хируршким путем.

Терапија[уреди | уреди извор]

У лечењу радионекротичних промена најбоље резултате даје примена ХБОТ
Вредности транскутануг ниво кисеоника у болесним ткивима, доказују ефекте ангиогенезе на увећаном притиску кисеоника

Радионекротичне промене се веома тешко лече применом конзервативног или хируршког начина лечења због бројних компликација. Наиме околина лезије (некрозе) такође је тешко оштећена. Када хирург покуша да шавом или трансплантацијом ротирајућег режња, покуша да прекрије оштећено подручје он то чини ткивом које је исхемично и хипоксично. Зато хируршке процедуре често не успевају, јер је зарастање ткива успорено њиховом сопственом исхемијом (изазваном недостатком кисеоника и крви) .

Терапија хипербаричном оксигенацијом (ХБОТ) је значајно променио начин и исход лечење радионекрозе меких ткива. Она омогућава у угроженим ткивима пораст парцијалног притиска кисеоника (pO2) који је и до 10 пута већи од нормалног. ХБОТ не само да изазива значајно повећава засићење кисеоником, у њиме осиромашеним, већ и у маргиналним (ободним) ткивима. Због веома високе интраваскуларне концентрације кисеоника остварује се и његова већа, дифузија и у најудаљенијим ткивима, која се у њима два до три пута увећава.

Као резултат хипероксигенације, долази до много већег обим протока ткивног кисеоником у преосталим очуваним крвним судовима. Такође хипероксија стимулише пролиферацију фибробласта и синтезу колагена, који ствара матрицу за развој нових крвних судова (ангиогенезу) у угорженим областима много брже наго штзо се то дешава у нормалним условима. Према томе главни учинак ХБОТ у ткива оштећеним зрачењем је ангиогенеза, којом се бољом васкуларизацијом и исхраном остварује лечење некрозом оштећених ткива.

Бехнер и Маркс доказали су ове ефекате у неколико спроведених студија у којима су мерењем транскутануг ниво кисеоника у болесним ткивима, доказали ефекте ангиогенезе која је напредовала постепено након вишедневног понављања сеанси ХБОТ [6].

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Радионекроза на medical-dictionary, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ (језик: енглески) Mario E. Schillaci Radiation and Risk a hard look at the data [1], Приступљено 24. 4. 2013.
  3. ^ (језик: енглески) Soft Tissue Radionecrosis, Pathophysiology and Hyperbaric Effects [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. децембар 2008), Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ а б Feldmeier J. Hyperbaric Oxygen 2003: Indications and Results- The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, Maryland: Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc.; 2003
  5. ^ а б (језик: енглески) Necrosis And Other Radiation Injuries as a Delayed Complications Of Radiation Exposure на: hyperbaric-oxygen-info.com Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2010), Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ Beehner MR, Marx RE: Hyperbaric oxygen induced angiogenesis and fibroplasia in human irradiated tissues. In: Proceedings of the 65th Meeting of the American Association of Oral and Maxillofacial Surgery. Rosemont: AAOMS; 1983:78-79.

Литература[уреди | уреди извор]

  1. Bakker, DJ, Rijkmans BG: Hyperbaric oxygen in the treatment of radiation induced hemorrhagic cystitis, A report on 10 cases. In: Schmutz J, and Bakker DJ, eds: Proceedings of the Second Swiss Symposium on Hyperbaric Medicine. Basel, Switzerland: Foundation for Hyperbaric Medicine; 1989.
  2. Beehner MR, Marx RE: Hyperbaric oxygen induced angiogenesis and fibroplasia in human irradiated tissues. In: Proceedings of the 65th Meeting of the American Association of Oral and Maxillofacial Surgery. Rosemont: AAOMS; 1983:78-79.
  3. Charneau J, Bouachour G, Person B, et al.: Severe hemorrhagic radiation proctitis advancing to gradual cessation with hyperbaric oxygen. Digestive Diseases and Sciences 1991; 373-375.
  4. Chuba PJ: Hyperbaric oxygen therapy for radiation-induced brain injury in children. Cancer 1997; 80(10):2005-2012.
  5. Davis, JC: Soft tissue radionecrosis: the role of hyperbaric oxygen. HBOT Rev 1981;2:153-170.
  6. Del Pizzo JJ: treatment of radiation induced hemorrhagic cystitis with hyperbaric oxygen: long-term followup. J Urol 1998;160(3):731-733.
  7. Dusoleil A: Post-radiation duodenal ulceration treated with hyperbaric oxygen. Gastroenterol Clin Biol 1994;18(2):172-174.
  8. Favre C: Hyperbaric oxygen therapy in a case of post-total body irradiation colitis. Bone Marrow Transplant 1998;21(5):519-520.
  9. Feldmeier JJ, Heimbach RD, Davolt DA, Brakora MJ: Hyperbaric oxygen as an adjunctive treatment for severe laryngeal necrosis: a report of nine consecutive cases. Undersea and Hyperbaric Medicine 1993;329-335.
  10. Granick MS: Radiation-related wounds of the chest wall. Clin Plast Surg 1993;20(3):559-571.
  11. lassburn JR, Brady LW, Plenk HP: Hyperbaric oxygen in radiation therapy. Cancer 1977;39:751-765.
  12. Greenwood TW, Gilchrist AG: Hyperbaric oxygen and wound healing in post irradiation head and neck surgery. Br J Surg 1971;50:394.
  13. Greenwood TW, Gilchrist AG: Hyperbaric oxygen and wound healing in post-irradiation head and neck surgery. Br J Surg 1973;394-397.
  14. Guy J, Schatz NJ: Hyperbaric oxygen in the treatment of radiation-induced neuropathy. Ophthalmology 1986;1083-1088.
  15. Hart GB, Mainous EG: Treatment of radiation necrosis with HBO. Cancer 1976;2580-2585.
  16. Hart GB, Strauss MB: Hyperbaric oxygen in the management of radiation injury. In: Schmutz, ed: Proceedings, First Swiss Symposium on Hyperbaric Medicine. Basel, Switzerland: Foundation for Hyperbaric Medicine; 1986.
  17. Heimbach RD: Radiation effect on tissues. In: Davis and Hunt, eds: Problem Wounds. The Role of Oxygen. New York, NY: Elsevier; 1988:53-63.
  18. Kindwall EP, Goldman RW: Hyperbaric Medicine Procedures. Milwaukee, WI: St Luke’s Hospital; 1988.
  19. Knighton DR, Silver LA, Hunt TK: Regulation of wound healing angiogenesis: effect of oxygen gradients and inspired oxygen concentrations. Surgery 1981;90:262-269.
  20. Knighton DR, Hunt TK, Schenestuhl H, et al.: Oxygen tension regulates the expression of ngiogenesis factor by macrophages. Science 1983;221:1283-1287.
  21. Knighton, DR, Oredsson S, Banda M, Hunt TK: Regulation of repair, hypoxic control of macrophage mediated angiogenesis. In: Hunt TK, Heppenstall RB, Pines I, Rovee D, eds: Soft and Hard Tissue Repair. New York, NY: Praeger; 1984:41-49.
  22. Leber KA: Treatment of cerebral radionecrosis by hyperbaric oxygen therapy. Stereotact Funct Neurosurg 1998;70(Suppl 1):229-236.
  23. Lee HC, Liu CS: Hyperbaric oxygen therapy in hemorrhagic radiation cystitis: a report of 20 cases. Undersea Hyperb Med 1994; 21(#):321-327.
  24. Levenback C: Enterovesical fistula following radiotherapy for gynecologic cancer. Gynecol Oncol 1994; 52(3):296-300.
  25. Marx RE: Osteoradionecrosis: A new concept of its pathophysiology. J Oral Maxillofac Surg 1983;48:283.
  26. Marx RE, Ehler WG, Tayapongsak PT: Relationship of oxygen dose to angiogenesis induction in irradiated tissue. Am J Surg 1990;519-524.
  27. Marx RE, Johnson RP: Problem wounds in oral and maxillofacial surgery: the role of hyperbaric oxygen. In: Davis and Hunt, eds: Problem Wounds. The Role of Oxygen. New York, NY: Elsevier; 1988:123.
  28. Marx RE, Johnson RP: Studies in the radiobiology of osteoradionecrosis and their clinical significance. Oral Surg 1978;379-390.
  29. Marx RE, Kline SN: Principles and methods of osseous reconstruction. In: International Advances in Surgical Oncology. New York, NY: Alan Liss, Inc.; 1983:167-228.
  30. Marx RE: Radiation injury to tissue. In: Kindwall RP, ed: Hyperbaric Medicine Practice. Flagstaff, AZ: Best Publishing; 1994:447-504.
  31. Matthews R, Rajan N: Hyperbaric oxygen therapy for radiation induced hemorrhagic cystitis. J Urol 1999; 161(2):435-437.
  32. Neovius EB, Lind MG: Hyperbaric oxygen therapy for wound complications after surgery in the irradiated head and neck: a review of the literature and a report of 15 consecutive patients. Head Neck 1997; 19(4):315-322.
  33. Pomeroy BD, Keim LW: Preoperative hyperbaric oxygen therapy for radiation induced injuries. J Urol 1998; 159(5):1630-1632.
  34. Poulton TJ, Witcofsky RL: HBOT Therapy for experimental radiation myelitis. Undersea Biomed 1985;12:453-457.
  35. Teasdale G, Jennett B. Assessment of coma and impaired consciousness: a partial scale. Lancet 1974;2:81-84.
  36. Thorn JJ, Kallehave F: The effect of hyperbaric oxygen on irradiated oral tissues: transmucosal oxygen tension measurements. J Oral Maxillofac Surg 1997; 55(1):1103-1107.
  37. Weiss JP, Mattei DM, Neville EC, Hanno PM: Primary treatment of radiation-induced hemorrhagic cystitis with hyperbaric oxygen: a 10 year experience. J Urol 1994;1514-1517.
  38. Weiss JP, Neville EC: Hyperbaric oxygen: primary treatment of radiation-induced hemorrhagic cystitis. J Urol 1989;142:43-45.
  39. Williams JA, Clark D, Dennis WA, et al.: The treatment of pelvic soft tissue radiation necrosis with hyperbaric oxygen. Am J Obstet Gynecol 1992;412-416.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радионекроза&oldid=27441231”