Светислав Вуловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светислав Вуловић
Svetislav Vulovic.jpg
Светислав Вуловић
Датум рођења(1847-11-29)29. новембар 1847.
Место рођењаИвањица
Кнежевина Србија
Датум смрти3. мај 1898.(1898-05-03) (50 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија

Светислав Вуловић (Ивањица, 29. новембар 1847Београд, 3. мај 1898) је био српски књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности, ректор Велике школе и академик.

Биографија[уреди]

Светислав Вуловић рођен је 29. новембра 1847. године у Ивањици. Основну школу завршио је у Ивањици, а гимназију у Краљеву. Правни факултет завршио је у београдској Великој школи, где је дипломирао 1868. године. Након дипломирања радио је у суду од 1868. до 1869. године, а након тога од 1870 па до 1881. године радио је као професор београдске гимназије (са прекидом за време српско-турских ратова 1876-1878).[1] Као професор историје књижевности јужних Словена на Филозофском факултету Велике школе радио је од 1881. до 1898. године.[1] Дужност ректора обављао је школске 1893/1894 године.[2]

Умро је у Београду 3. маја 1898. године.[3]

Књижевни рад[уреди]

Према Јовану Деретићу био је у српском реализму „први критичар од формата“. Писао је позоришне приказе („Из позоришта“, 1879.), књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима (Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу), о значајним књижевним појавама („Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности“, 1880.) и студије о старим српским биографима. Залагао се за „природну критику“ за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О књижевним делима није судио по правилима него по утиску, у критику је уносио и своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези са њиховом биографијом.

Приликом оснивања Српске краљевске академије изабран је у првих 16 редовних чланова. Био је члан Српског ученог друштва од 1879. године. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге 1892.

Сарађивао је у Вили, Раденику, Гласу Српске Краљевске академије.[1]

Њему у част се библиотека у Ивањици зове „Светислав Вуловић“.

Породица[уреди]

Био је ожењен Милевом Вуловић рођ. Котуровић (1853-1929).

Библиографија[уреди]

  • Вуловић С., Наука о књижевности и изучавање словенских књижевности - Београд : Краљевско-српска државна штампарија, 1882.
  • Вуловић С., Прилог познавању садашњег стања усмене српске поезије ; Још нешто за биографију Петра II Петровића Његоша : Годишњица Николе Ћупића; 7, 1885.
  • Вуловић С., Прилог познавању садашњег стања усмене српске поезије - Београд : Годишњица Николе Чупића, 1885.
  • Вуловић С., Приложак српској синтакси - Београд : Штампарија Напредне странке, 1887.
  • Вуловић С., Бранко Радичевић : прилог историји нове српске књижевности - У Београду : Краљ. српска државна штампарија, 1890.
  • Вуловић С., Белешке и белешчице : језичне, литерарне, историске, фолклористичне и друге - Београд : Државна штампарија Краљевине Србије, 1895.
  • Вуловић С., СРПСКА читанка : за више разреде гимназија и реалака српских уз предавање српског језика и новије историје књижевности. Књ. 3 - [2. изд.]. - Београд : Државна штампарија, 1895.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Марковић, Никола. Два загрљена ума : преписка Светислава Вуловића и Кузмана Цветковића. Београд: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић", 2003. стр. 5—7. ISBN 86-7301-008-X. 
  2. ^ Просветни гласник, Стражилово, год.IV, број 6, од 6. фебруара 1894. године стр.96.
  3. ^ Читула, Светислав Вуловић, Зора, год. III, број 5, од 31. мај 1898, стр. 200

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Димитрије Нешић
ректор Велике школе
1894

Наследник:
Коста Алковић