Коста Главинић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коста Главинић
Коста Д. Главинић.jpg
Коста Д. Главинић
Биографија
Датум рођења (1858-01-24)24. јануар 1858.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 25. септембар 1939.(1939-09-25) (81 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Југославија

Коста Д. Главинић (Београд, 24. јануар 1858Београд, 25. септембар 1939) је био инжењер и јавни радник.

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду као син Димитрија Главинића, трговца и народног посланика и Јелене рођене Рошу. Био је изданак једне напредне породице која је кроз неколико генерација играла видну улогу у животу српске престонице и српског народа. Деда Ђуро Савић Гладинић је дошао у Београд почетком 19. века из Мостара, "као сироче без иког свог". Сви његови укућани, а радило се о богатој трговачкој кући, су умрли за време епидемије куге у Херцеговини. Од 1822. године уврстио се у списак београдских трговаца, биран више пута за општинског одборника, који је касније био претплатник готово свих српских листова. Отац Димитрије се 1862. године када је Београд бомбардован преселио у Шабац, где је 1866. године био председник општине. Изабрали су га Шапчани 1868. године за посланика на Великој народној скупштини Србије у Топчидеру. Познат је Мита по учешћу и говору на оснивачкој скупштини Југословенске академије у Загребу.[1] Када су отишли у Шабац, кућа у Београду им је била срушена а трговачка радња опљачкана. Породица се вратила у Београд након осам година, али је домаћин умро већ следеће 1871. године. Деда по мајци био је такође веома богати београдски трговац, Цинцарин досељник са југа, Хаџи Димитрије Диша Рошу.[2]

Коста је основну и средњу школу похађао у Шапцу, а завршио у Београду. Технички факултет завршио је у Београду, а Одсек за грађевинске инжењере на Високој техничкој школи у Берлину 1884. године. Студирао је неколико година у Немачкој као државни питомац. Исте године је радио у Железничком одељењу Министарства грађевине на гвозденим мостовима. Постављен је 1884. године за наставника на Техничком факултету београдске Велике школе. Године 1885. постаје доцент (суплент), а 18861903, професор је на Великој школи за предмет мостови и тунели. На Великој школи је био и декан и ректор.

У истом периоду 1886—1903. године он је градски одборник, а од 1903—1907, па опет 1910. године и 1918. председник Београдске општине. Активно је учествовао у раду градске Техничке комисије. За време његовог председниковања београдском општином довршени су водовод и изграђен план за канализацију, приступило се катастарском снимању Београда, отворено је неколико скверова и учињени још многи кораци на улепшавању главног града. Заједно са Миланом Капетановићем и Милорадом Терзибашићем лично је руководио - учествовао је у проширењу, нивелисању и уређивању Калемегдана.[3]

У ратовима 187678, 1885. и 1912. године учествовао је као болничар, организатор и главни инспектор болница. Био је у зрелом добу кратко активан и у државној политици, као министар српске владе. У влади Пере Велимировића[4] учествовао је као министар народне привреде у мандату 190809. године. Између 1911-1924. године деловао је као владин комесар при Српској народној банци, а после Првог светског рата наставио у Народној банци Краљевине СХС. На том поверљивом положају је пензионисан 1924. године.

Сарађивао је са више привредних друштава, као што су били "Српско пољопривредно друштво" (редован члан од 1890)[5], "Српски пчелар", "Народно здравље", "Српско бродарско друштво". Са Михајлом Аврамовићем радио је на стварању Српских земљорадничких задруга и уложио је велике напоре да Србија почне да извози пољопривредне полуфабрикате. У ту сврху конструисао је нарочиту сушницу за сушење шљива која је названа његовим именом ("Главинићева"), била широко распрострњена (1914. године у Србији их је било 10.000), а на Светској изложби 1900. одржаној у Паризу одликован је бронзаном медаљом. Конструисао је и нарочиту хигијенску пећ за загревање домова. Одликован је Орденом Светог Саве 1. реда 1928. године.

Као стручњак био је председник Српског инжењерског друштва, а касније и први председник Југословенског инжењерског друштва. Сарађивао је у Српском техничком листу, Тежаку, Народном здрављу, Народним новинама и др. Објавио је низ стручних и популарнонаучних чланака и расправа из области технике, пољопривреде и задругарства, који су добрим делом касније сакупљени и штампани као брошуре.

За време Првог светског рата породица Главинић је 1914. године морала ићи у избеглиштво. Он је као комесар Народне банке пратио пресељење исте у Ниш. Окупатор га је заробио у Врњцима где се склонио и одатле је интерниран и то у Београд, у властиту кућу 29. јануара 1916. године. По повратку затекао је свој стан потпуно демолиран, без иједног прозорског окна и опљачкан. Нестало је вредно богатство стицано читав век: стилски намештај, покућство, библиотека, уметнички и породични предмети. Само је на тавану у једном углу остало нешто од старина. Те малобројне предмете поклонио је 1937. године остарели Коста Главинић граду Београду за Музеј града. Поред четири тањира и једне стаклене чаше, поклон је чинило и 19 старих књига (библиофилска вредна издања) и 10 цртежа Косте Главинића које је он нацртао, а то су ретко виђени призори старог Београда, којих више нема. Нарочито је леп призор београдске саборне цркве гледане са Калемегдана из 1873. године.[6]

Умро је Коста Главинић у Београду 25. септембра 1939. године, где је и сахрањен. Био је ожењен 1885. године са Даринком Јефтић, јединицом угледног београдског трговца дуваном Томе Јефтића.[7] Имали су супружници Главинићи троје деце: сина др Милана Главинића народног посланика[8] и две кћерке. Данас његово име носи једна улица у београдском насељу Сењак.

Библиографије[уреди]

  • Основе графичког рачуна и графичке-статике, Београд 1891:
  • Теорија решеткастих носилаца, Београд 1896;
  • Теорија притиска земље и сводова са прорачуном потпорних зидова, Београд 1913.

Референце[уреди]

  1. ^ "Политика", Београд 1928. године
  2. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1937. године
  3. ^ "Политика", Београд 29. јануар 1928. године
  4. ^ "Политика", Београд 1928. године
  5. ^ "Тежак", Београд 1939. године
  6. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1.октобар 1937. године
  7. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1937. године
  8. ^ "Правда", Београд 27. септембра 1939. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Никола Стаменковић
ректор Велике школе
19001901

Наследник:
Милан Јовановић Батут