Пређи на садржај

Свјетско друмско првенство UCI — Вожња на хронометар за мушкарце

С Википедије, слободне енциклопедије
Светско друмско првенство UCI — вожња на хронометар за мушкарце
Свјетско друмско првенство UCI 2023 — Вожња на хронометар за мушкарце
Мајица дугиних боја за светског шампиона
Детаљи о трци
Датум одржавањана крају сезоне
Локални назив(и)енгл. UCI Road World Championships
Други назив(и)Свјетско првенство у бициклизму
(енгл. World Cycling Championships)
Дисциплинадрумска трка
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типједнодневна трка
ОрганизаторUCI
Историја
Прво одржавање(1994{{month}}{{{day}}})1994.(29/30 год.)
Број одржавања31 (до 2024)
Први побједникУједињено Краљевство Крис Бордман
Највише побједа
  •  Фабијан Канчелара (ШВА)
  •  Тони Мартин (ЊЕМ)

    4 пута

Тренутни побједникБелгија Ремко Евенепул (2023.)

Вожња на хронометар за мушкарце на Свјетском друмском првенству UCI (енгл. UCI Road World Championships), једна је од дисциплина на Свјетском друмском првенству, у којој се одлучује свјетски шампион у вожњи на хронометар за мушкарце. Први пут је одржано 1994. и од тада се одржава сваке године. Хронометар је дужине углавном од 40 до 50 km, по равном или брдовитом профилу.[1] Возачи стартују са два минута размака и возач који дионицу пређе за најмање времена је побједник и добија мајицу дугиних боја (која је мало другачија од мајице дугиних боја за побједника друмске трке) и носи је на сваком хронометру, у оквиру етапних трка на којима учествује, до следећег Свјетског првенства у вожњи на хронометар.[2]

Рекордери су Фабијан Канчелара и Тони Мартин са по четири побједе. Мајкл Роџерс и Тони Мартин су једини са три побједе заредом.[3] Бредли Вигинс је најстарији побједник, освојио је првенство 2014. са 34 године и 149 дана, док је најмлађи побједник Мајкл Роџерс, који је 2003. освојио првенство са 23 године и 293 дана[4]

Њемац Михел Рих, завршио је други три пута и најуспјешнији је возач који није освојио Свјетско првенство, са укупно четири медаље. Фабијан Канчелара има највише трећих мјеста, три пута је освојио бронзану медаљу. Најуспјешнија држава је Њемачка, са седам побједа. Том Димулен је освојио првенство 2017. и постао први холандски побједник,[5] док је Филипо Гана освојио првенство 2020. и постао први италијански побједник Свјетског првенства у вожњи на хронометар.

Историја

[уреди | уреди извор]
Фабијан Канчелара, четвороструки свјетски шампион у вожњи на хронометар.

Прије 1994. бициклисти који су возили добро на хронометрима на три гранд тур трке сматрани су најбољим на свијету.[3] Прво Свјетско првенство у вожњи на хронометар одржано је у Агриђенту, у Италији, а освојио га је Британац Крис Бордман. Наредне године, првенство је освојио побједник Тур де ФрансаМигел Индураин, побиједивши Абрахама Олана за 49 секунди.[6] Алекс Циле, побједник Вуелта а Еспање 1996, освојио је мајицу дугиних боја, испред Криса Бордмана. Године 1997. Свјетско првенство у вожњи на хронометар освојио је Француз, Лоран Жалабер, који је побиједио Украјинца Сергија Гончара за три секунде.[7] Године 1998. Олано је побиједио испред Мелсиора Маурија за 37 секунди.[8]

Њемац Јан Улрих, освојио је првенство 1999. побиједивши Швеђанина Михаела Андерсона за 40 секунди, на стази дугој 50 km.[9] Улрих није учествовао на првенству 2000. и Гончар је освојио, десет секунди испред Михела Риха.[10] Улрих се на Свјетско првенство у вожњи на хронометар вратио наредне године и освојио га, побиједивши Дејвида Милара за шест секунди.[11] Улрих је опет одлучио да не брани своју титулу 2002. и Сантјаго Ботеро је постао први Колумбијац који је освојио Свјетско првенство, побиједивши Риха за осам секунди.[12] Године 2003. првенство је освојио Дејвид Милар, али му је побједа одузета наредне године, јер је утврђено да се допинговао. Побједа је додијељена Мајклу Роџерсу, који је првобитно освојио сребрну медаљу.[13]

Тони Мартин, четвороструки свјетски шампион.

Роџерс је првенство освајао и наредне двије године, побиједивши 2004. Риха за минут и 20 секунди,[14] док је 2005. за 23 секунде био бољи од Шпанца Ивана Гутјереза.[15] Роџерсова серија побједа је завршена 2006. године, када је првенство освојио Фабијан Канчелара, минут и 18 секунди испред Американца Дејвида Забриског.[16] Канчелара је мајицу дугиних боја одбранио наредне године, побиједивши Мађара Ласла Бодрогија.[17] Канчелара није учествовао 2008. и првенство је освојио Њемац Берт Грабш.[18] Канчелара се вратио на Свјетско првенство 2009. и освојио га је испред Швеђанима Густава Ларсона, док је треће мјесто освојио Тони Мартин.[19] Године 2010. Канчелара је освојио мајицу дугиних боја рекордни четврти пут, а Милар и Мартин су комплетирали подијум.[20]

Након два трећа мјеста, Тони Мартин је освојио Свјетско првенство 2011. испред Бредлија Вигинса и Канчеларе.[21] Мартин је првенство освојио и 2012. са пет секунди испред Тејлора Финија,[22] док је 2013. освојио првенство трећи пут заредом, побиједивши поново испред Вигинса и Канчеларе, чиме је изједначио рекорд Роџерса од три побједе заредом.[23] Након двије сребрне медаље, Бредли Вигинс је 2014. побиједио испред Тонија Мартина и Канчеларе.[24] Вигинс се 2015. фокусирао на обарање рекорда на сат времена и није учествовао на Свјетском првенству, а други велики фаворити — Тони Мартин и Том Димулен, нису успјели да се домогну подијума; првенство је освојио Бјелорус Васил Кирјенка.[25] Године 2016, Тони Мартин је изједначио рекорд Канчеларе, освојивши мајицу дугиних боја по четврти пут.[26]

Том Димулен, свјетски шампион 2017.

Године 2017, Свјетско првенство је одржано у Бергену и рута је промијењена, циљ је био на брду дугом 3,4 km.[27] Четвороструки свјетски шампион — Тони Мартин, изразио је незадовољство што се хронометар завршава успоном.[28] Такође, UCI је дозволио промјену бицикла пред успон, тако да су возачи могли да возе друмски бицикл на успону, што је предност давало класичним брдашима.[29] Том Димулен је потпуно доминирао, био је најбржи на свим пролазним циљевима, није мијењао бицикл и освојио је злато 57 секунди испред Приможа Роглича, док је бронзу освојио Крис Фрум, минут и 21 секунду иза Димулена, а седам секунди испред Нелсона Оливеире.[5]

Првенство 2018. освојио је Роан Денис, који је потпуно доминирао, био је најбржи на свим пролазним циљевима и побиједио је минут и 21 секунду испред побједника 2017 — Тома Димулена, док је бронзу освојио Белгијанац Виктор Кампенартс, 53 стотинке иза Димулена.[30] То је била прва медаља за Дениса на Свјетском првенству у сениорској конкуренцији, док је као јуниор освојио сребрну медаљу 2012. године.[30] Денис је освојио другу титулу заредом 2019, минут и осам секунди испред Ремка Евенепола и минут и 55 секунди испред Филипа Гане.[31] Гана је освојио првенство 2020, 26 секунди испред Ваута ван Арта и 29 секунди испред Стефана Кинга, поставши тако први италијански побједник Свјетског првенства.[32] Роан Денис је завршио на петом мјесту, а Том Димулен на десетом.[32] Године 2021. Гана је освојио првенство другу годину заредом, поново испред Ван Арта, док је на трећем мјесту завршио Ремко Евенепул, четири секунде испред Каспера Асгрена.[33]

Освајачи медаља

[уреди | уреди извор]
Првенства Злато Сребро Бронза
Агриђенто 1994. Уједињено Краљевство Крис Бордман Италија Андреа Кјурато Њемачка Јан Улрих
Дуитама 1995. Шпанија Мигел Индураин Шпанија Абрахам Олано Њемачка Уве Пешел
Лугано 1996. Швајцарска Алекс Циле Уједињено Краљевство Крис Бордман Швајцарска Тони Ромингер
Сан Себастијан 1997. Француска Лоран Брошар Украјина Сергиј Гончар Уједињено Краљевство Крис Бордман
Валкенбург 1998. Шпанија Абрахам Олано Шпанија Мелсиор Маури Украјина Сергиј Гончар
Верона 1999. Њемачка Јан Улрих Шведска Михаел Андерсон Уједињено Краљевство Крис Бордман
Плуе 2000. Украјина Сергиј Гончар Њемачка Михел Рих Мађарска Ласло Бодроги
Лисабон 2001. Њемачка Јан Улрих Уједињено Краљевство Дејвид Милар Колумбија Сантјаго Ботеро
Лимбург 2002. Колумбија Сантјаго Ботеро Њемачка Михел Рих Шпанија Игор Гонзалес
Хамилтон 2003. Аустралија Мајкл Роџерс[н. 1] Њемачка Уве Пешел Њемачка Михел Рих
Верона 2004. Аустралија Мајкл Роџерс Њемачка Михел Рих Казахстан Александар Винокуров
Мадрид 2005. Аустралија Мајкл Роџерс Шпанија Иван Гутјерез Швајцарска Фабијан Канчелара
Салцбург 2006. Швајцарска Фабијан Канчелара Сједињене Америчке Државе Дејвид Забриски Казахстан Александар Винокуров
Штутгарт 2007. Швајцарска Фабијан Канчелара Мађарска Ласло Бодроги Холандија Стеф Клемент
Варезе 2008. Њемачка Берт Грабш Канада Свејн Туфт Сједињене Америчке Државе Дејвид Забриски
Мендризио 2009. Швајцарска Фабијан Канчелара Шведска Густав Ларсон Њемачка Тони Мартин
Гилонг 2010. Швајцарска Фабијан Канчелара Уједињено Краљевство Дејвид Милар Њемачка Тони Мартин
Копенхаген 2011. Њемачка Тони Мартин Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Швајцарска Фабијан Канчелара
Валкенбург 2012. Њемачка Тони Мартин Сједињене Америчке Државе Тејлор Фини Белорусија Васил Кирјенка
Фиренца 2013. Њемачка Тони Мартин Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Швајцарска Фабијан Канчелара
Понферада 2014. Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Њемачка Тони Мартин Холандија Том Думулан
Ричмонд 2015. Белорусија Васил Кирјенка Италија Адријано Малори Француска Жером Копел
Доха 2016. Њемачка Тони Мартин Белорусија Васил Кирјенка Шпанија Хонатан Кастровијехо
Берген 2017. Холандија Том Димулен Словенија Примож Роглич Уједињено Краљевство Крис Фрум
Инзбрук 2018. Аустралија Роан Денис Холандија Том Димулен Белгија Виктор Кампенартс
Харогејт 2019. Аустралија Роан Денис Белгија Ремко Евенепол Италија Филипо Гана
Имола 2020. Италија Филипо Гана Белгија Ваут ван Арт Швајцарска Стефан Кинг
Фландрија 2021. Италија Филипо Гана Белгија Ваут ван Арт Белгија Ремко Евенепул
Волонгонг 2022. Норвешка Тобијас Фос Швајцарска Стефан Кинг Белгија Ремко Евенепул
Глазгов 2023. Белгија Ремко Евенепул Италија Филипо Гана Уједињено Краљевство Џош Тарлинг

Статистика

[уреди | уреди извор]

Најуспјешнији бициклисти

[уреди | уреди извор]
Најуспјешнији учесници на Свјетском првенству у вожњи на хронометар[34]
Позиција Бициклиста Злато Сребро Бронза Укупно
1. Њемачка Тони Мартин 4 1 2 7
2. Швајцарска Фабијан Канчелара 4 0 3 7
3. Аустралија Мајкл Роџерс 3 0 0 3
4. Њемачка Јан Улрих 2 0 1 3
5. Италија Филипо Гана 2 1 1 4
6. Аустралија Роан Денис 2 0 0 2
7. Уједињено Краљевство Бредли Вигинс 1 2 0 3
8. Уједињено Краљевство Крис Бордман 1 1 2 4
9. Украјина Сергиј Гончар 1 1 1 3
Белорусија Васил Кирјенка 1 1 1 3
Холандија Том Димулен 1 1 1 3

Медаље по државама

[уреди | уреди извор]
Медаље по државама
Позиција Држава Злато Сребро Бронза Укупно
1.  Њемачка 7 5 5 17
2.  Швајцарска 5 1 5 11
3.  Аустралија 5 0 0 5
4.  Уједињено Краљевство 2 5 4 11
5.  Шпанија 2 3 2 7
6.  Италија 2 3 1 6
7.  Холандија 1 1 2 4
8.  Бјелорусија 1 1 1 3
 Украјина 1 1 1 3
10.  Колумбија 1 0 1 2
 Француска 1 0 1 2
12.  Белгија 1 3 3 7
13.  Норвешка 1 0 0 1
14.  САД 0 2 1 3
15.  Шведска 0 2 0 2
16.  Мађарска 0 1 1 2
17.  Канада 0 1 0 1
 Словенија 0 1 0 1
19.  Казахстан 0 0 2 2

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Дејвид Милар је био победник 2003. али му је победа одузета у августу 2004. јер је утврђено да се допинговао

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „UCI Road World Championships – Information for Organisers” (PDF). Union Cycliste Internationale (UCI). стр. 8. Приступљено 27. 11. 2016. 
  2. ^ „UCI Road World Championships – The magical rainbow jersey”. Union Cycliste Internationale (UCI). 9. 9. 2015. Приступљено 27. 11. 2016. 
  3. ^ а б „UCI World Championships: the experts against the clock”. Union Cycliste Internationale (UCI). 15. 9. 2015. Приступљено 27. 11. 2016. 
  4. ^ „Oldest winners”. Pro Cycling Stats. Приступљено 27. 11. 2016. 
  5. ^ а б „Dumoulin wins time trial world championship in Bergen”. Cyclingnews.com. 20. 9. 2017. Приступљено 21. 9. 2017. 
  6. ^ „World Championships – ITT (43km) 4 Oct 95”. Cycling News. 4. 10. 1995. Приступљено 27. 11. 2016. 
  7. ^ „World Road Cycling Championships, San Sebastian”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  8. ^ „Elite Men's Individual Time Trial, 43.5 kms”. Cycling News. 8. 10. 1998. Приступљено 27. 11. 2016. 
  9. ^ Maloney, Tim (7. 10. 1999). „Jan the Man comes through”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  10. ^ Maloney, Tim (12. 10. 2000). „Hontchar Honch against the watch; Olano bombs again”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  11. ^ Maloney, Tim (11. 10. 2001). „Ullrich surges to Elite TT victory”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  12. ^ Jones, Jeff (10. 10. 2002). „Botero gives Colombia its first World title”. Cycling News. Приступљено 11. 11. 2016. 
  13. ^ „Millar banned for two years”. BBC Sport. 4. 8. 2004. Приступљено 27. 11. 2016. 
  14. ^ Maloney, Tim (29. 9. 2004). „Mick makes it real this time”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  15. ^ Stokes, Shane; Macias, Herman Alvarez (22. 9. 2005). „Three for Rogers”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  16. ^ Kröner, Hedwig (21. 9. 2006). „Fabian the superman”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  17. ^ Brown, Gregor (27. 9. 2007). „Cancellara reigns as World Champion”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  18. ^ Westemayer, Susan (25. 9. 2008). „Grabsch grabs title”. Cycling News. Приступљено 27. 11. 2016. 
  19. ^ „Time Trial Men Elite Results”. Union Cycliste Internationale (UCI). 24. 9. 2009. Архивирано из оригинала 24. 09. 2009. г. Приступљено 27. 11. 2016. 
  20. ^ „Fabian Cancellara beats David Millar to time trial gold”. BBC Sport. 30. 9. 2010. Приступљено 27. 11. 2016. 
  21. ^ „Martin wins his first elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 21. 9. 2011. Приступљено 27. 11. 2016. 
  22. ^ „Martin defends elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 19. 9. 2012. Приступљено 27. 11. 2016. 
  23. ^ „Tony Martin wins elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 25. 9. 2013. Приступљено 27. 11. 2016. 
  24. ^ „Wiggins wins time trial world championship”. Cyclingnews.com. 24. 9. 2014. Приступљено 27. 11. 2016. 
  25. ^ „Kiryienka wins individual time trial World Championship”. Cycling News. 24. 9. 2015. Архивирано из оригинала 9. 12. 2015. г. Приступљено 27. 11. 2016. 
  26. ^ „World Championships: Tony Martin wins world time trial title”. Cyclingnews.com. 12. 10. 2016. Приступљено 27. 11. 2016. 
  27. ^ „2017 Road World Championships Elite Men's Individual Time Trial”. Cyclingnews.com. 16. 7. 2017. Архивирано из оригинала 17. 08. 2018. г. Приступљено 21. 9. 2017. 
  28. ^ Farrand, Stephen (18. 9. 2017). „Tony Martin angry about uphill finish to time trial world championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 21. 9. 2017. 
  29. ^ Farrand, Stephen (19. 9. 2017). „Bike change could be key to Worlds TT success”. Cyclingnews.com. Приступљено 21. 9. 2017. 
  30. ^ а б Arthurs-Brennan, Michelle (26. 9. 2018). „Rohan Dennis wins UCI World Championships elite men’s time trial taking over a minute out of Tom Dumoulin”. cyclingweekly.com. Приступљено 25. 9. 2020. 
  31. ^ Fotheringham, Wiliam (25. 9. 2019). „Rohan Dennis dominates men’s time trial at Road World Championships”. theguardian.com. Приступљено 25. 9. 2020. 
  32. ^ а б Weislo, Laura (25. 9. 2020). „Ganna wins time trial title at Imola World Championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 25. 9. 2020. 
  33. ^ Ronald, Issy (19. 9. 2021). „Filippo Ganna wins elite men's time trial title at Flanders World Championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 27. 9. 2021. 
  34. ^ „World Championships - ITT (WC)”. procyclingstats.com. Приступљено 25. 9. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]