Темплари

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Темплар)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма
Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici  (латински)
Seal of Templars.jpg
Активност око 1119 — 1312.
Припадност Папа
Тип Католички витешки ред
Улога Заштита хришћанских ходочасника
Величина 15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3]
Штаб Храмовна гора
Јерусалим
Краљевина Јерусалим
Надимак Ред Соломоновог храма
Витезови Темплари
Патрон Бернард од Клервоа
Мото Не нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај
(лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam)
Маскота Два витеза која јашу једног коња

Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католички витешки ред који је 1139. године папинском булом Omne Datum Optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5]

Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ ред муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11]

Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V је забранио ред 1312. године под пристиском краља Филипа IV.

Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло.

Организација[уреди]

Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области.

Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16]

Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3]

Чинови унутар реда[уреди]

Три главне класе[уреди]

Постојала су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једни или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинаство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22]

Велики мајстори Темплара[уреди]

Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска

Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре.

Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24]

Понашање, облачење и брада[уреди]

Представа Темплара (музеј опатије Тен Дајнен, фотографије из 2010)
Приказ двојице Темплара како сједе на једном коњу (истичући сиромаштво), са Бусоном, светим барјаком (гонфалоном) (Метрју Перис, cca 1250).[25]

Бернард од Клервоа и оснивач Иг де Пејен осмислили су посебан код понашања за Темпларски ред, познат међу савременим историчарима као Латинско правило. Његове 72 одредбе дефинисале су идеално понашање витезова, као што је врста одјеће коју могу носити и колико коња могу имати. Витезови су требали јести своје оброке у тишини, јести место не више од три пута седмично и не ступати у било какав физички контакт било ког типа са женама, па чак и онима из своје породице. Великог мајстору су додјељена „4 коња и један брат-капелан и један црквењак са три коња и један брат-наредник са два коња и један џентлмен слуга да носи његов штит и копље са једним коњем”.[26] Како је ред растао, првобитни списак од 72 одредбе је проширен на неколико стотина у свом коначном облику..[27][28]

Витезови су носили бијели сорко са црвеним крстом и бијели плашт такође са црвеним крстом; наредници су носили црну тунику са црвеним крстом напријед и црни или смеђи плашт.[29][30] Бијели плаштов су витезовим додјељени на Троатском концилу 1129. године, а крст је на одјећу вјероватно додан пред почетак Другог крсташког похода 1147. године, када су папа Евгеније III, француски краљ Луј VII и многи друге угледне личности присуствовале састанку француских Темплара у њиховом сједишту код Париза.[31][32][33] Према темпларском Правилу, витезови убијек требају да носе бијели плашт, чак им је забрањено да једу и пују ако га не носе.[34]

Црвени крст који су носили Темплари је симбол мучеништва, а смрт у борби се сматрала за велику част која осигурава мјесто на небу.[35] Постојало је кардинално правило по коме се витезови реда не смију никада предати осим ако падне темпларска застава, па чак и тада прво су требали да се прегрупишу са других хришћанским редовима, као што су Хоспиталци. Тек након што су све заставе пале, било им је дозвољено да напусте бојно поље.[36]

Иако није прописано Темпларским правилом, касније је постало уобичајено да чланови реда носе дугачке и истакнуте браде. Око 1240. године, Албер из Труа-Фонтена описује Темпларе као „ред брадате браће”; док су током испитивања папских комсара у Паризу 1310—1311, од скоро 230 испитаних витезова и браће, 76 је описано као да носе браду, у неким случајевима назначено је да је „у стилу Темплара”, а 133 је рекло да је обријало браду, било у одрицању од реда или у нади да ће избјећи откривање.[37][38]

Иницијација,[39] позната као Пријем у ред, била је дуково посвјећена и укључује свечану церемонију. Странци су били обесхрабрени да присуствују церемонији, што је изазивало сумње средњовјековних истражитеља током каснијих суђења. Нови чланови су морали беспоговорно да препишу сва своја богатства и добра реду и узму завјете сиромаштва, чедности, побожности и послушности.[40] Већина браће се реду придружило за цио живот, мада је некима било дозвољено да се придруже на одређено временско раздобље. Некада је ожењеним мушкарцима било дозвољено да се придруже реду уколико је његова супруга дала пристанак,[30] али њима није било дозвољено да носе бијели плаштове.[41]

Историја[уреди]

Успон[уреди]

Заставе које су користили Темплари у биткама

Након што су Европљани у Првом крсташком рату заузели Јерусалим 1099. године, многи хришћани су кренули на ходочашће ка разним светим мјестима у Светој земљи. Иако је град Јерусалим био релативно сигуран под хришћанском контролом, док остата Утремера није био. Бандити и друмски разбојници пљачкали су ходочаснике, који су рутински клати, понекад на стотине њих, током покушаја да потују од приобаља код Јафе до унутрашњости Свете земље.[42]

Године 1199, француски витез Иг де Пејен обрадио се јерусалимском краљу Балдуину II и јерусалимском патријарху Гормонду и предложио им стварање витешког реда за заштиту ходочасника. Балдуин и Гормонд су се сложили са захтјевом, вјероватно на Наблуском сабору у јануару 1120. године, а краљ је Темпларима додјелио сједиште у лијевом крилу краљевског двора на Храмовној гори у заузетој џамији Ал Акса.[43] Храмовна гора је била од значаја јер се налазила изнад онога што се сматрало рушевинама Соломоновог храма.[44][6] Зато су крсташи џамију Ал Аксу посматрали као Соломонов храм, а свог овог мјеста новоосновани ред је узео име Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма или само Витезови Темплари. Ред, са око девет витезова укључујући Годфреја де Сен-Омера и ]Андреа де Монбара, имао је мало финансијских средстава и ослањао се на прилоге за опстанак. Амблем реда била су два витеза која јашу једног коња, наглашавајући сиромаштво реда.[45]

Прво сједиште Темплара било је у Јерусалиму, на Храмовној гори.

Банкарство[уреди]

По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард I (заложио чак и крунски накит), Роберт I од Артоа док је Луј VII за финансијског саветника имао Темплара – благајника ризнице.[тражи се извор] Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у Европи, издавање зајмова и друго.

Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 до 15% што је изазвало нетрпељивост дужника. Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци, Малтешки витезови).

Рушевине[уреди]

Два Темплара горе на ломачи, из француског рукописа из петнаестог века

Тринаестог октобра, 1307. године, мањи број Темплара је био истовремено ухапшен од стране агената Филипа IV (такође треба знати да је претходно Филип Лепи папу практично отео и пребацио из Италије у Француску, да би обезбедио његову подршку за свој наум) да би у затвору били мучени због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда (по неким истраживачима, уопште није успео да присвоји њихово богатство, јер су пар дана пре на 17 галија исто изнели у непознатом правцу) и разбио њихов банкарски систем једноставно желео да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св. Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.

Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Краљ Шкотске Роберт I је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португалију, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенрик Морепловац је водио португалски ред 20 година све до своје смрти.

Јерес и извињење[уреди]

Илустрација из рукописа из 1350. године алудира на оптужбе Темплара за содомију

Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и због тога су погубљени. Неки научници сматрају да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се наводно одигравали иза затворених врата и који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.

Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњама веровали су у врховно биће које се разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали Сатану односно његово оличење Бафомета.

Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је често описивана као неправедна према Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је 2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент V тајно извинио Темпларима 1314. године.[тражи се извор]

По легенди, горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред божји суд у року од годину дана. Без обзира да ли је де Моле заиста проклео краља и папу, народ је заиста поверовао у то, јер је папа Клемент је умро само месец дана касније, а Филип IV седам месеци касније.[46]Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.

Насљеђе[уреди]

Темпл црква у Лондону. Као капела Новог храма у Лондону, била је мјесто свечаности темпларске иницијације. У данашње вријеме дио је парохијске цркве Мидл и Инер Темпла, два од Судска ина, и популарна је туристичка одредница

Са својим војним мисијама и обимним финансијским средствима, Темплари су финансирали велики број грађевинских пројаката у Европи и Светој земљи. Многе од ових грађевина и даље постоје. Многа мјеста у свом називу садрже ријеч Темпл, јер вишевјековне повезаности са Темпларима.[47] Нпр, неки од темпларских посједа у Лондону су касније изнајмљене адвокатима, што довело до назива капије Темпл бар и метро станице Темпл. Два од четири Судска ина који могу позвати своје чланове да поступају као баристери јесу Инер Темпл и Мидл Темпл, а цјелокупна област је позната као Темпл.[48]

Особити архитектонски елементи темпларских грађевина укључују употребу слике „два витеза на једном коњу”, приказујући сиромаштво витезова, и округле грађевине дизајниране да подсјећају на цркву Васкрсеља Христовог у Јерусалиму.[49]

Савремене организације[уреди]

Прича о прогону и изненадном распуштању тајних, али моћних, средњовјековних Темплара, привукла је многе друге скупине да користе наводне везе са њима као начин за побољшање сопственог имиџа и мистериозности.[50] Витезови Темплари су распуштени Повељом Католичке цркве 1309. године са смрћу Жака де Молијера; не постоји јасна историјске веза између њих и било које савремене организације, од којих прва јавља у 18. вијеку.[51][52][53][54]

Трезвењачки покрет[уреди]

Многе трезвењачке организације су себи дале име по Реду сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, цитирајући увјерење да изворни Темплари „пили кисело млијеко, али су зато водили ’велики крсташки рат’ против ’ужасног порока’ од алкохола”. Највећа међу њима јесте Међународна организације добрих Темплара, која се проширила широм свијета након што успостављена у 19. вијеку и наставила се даље залагати за апстиденцију од алкохола и других дрога.[55]

Слободни зидари[уреди]

Слободно зидарство је укључило симболе и ритуале неколико средњовјековних војних редова у бројна слободнозидарска тијела најкасније од 18. вијека.[6] То се може видјети у Црвеним крсту Константина, који је испирисан Константиновским редом Светог Георгија; Малтешки ред инспирисан је Хоспиталцима; а Витезови Темплари су инспирисани Темпларима. Малтешки ред и Темплари карактерише Јоркширки обред. Једна теорија о поријеклу слободног зидарства, твда да поријекло води непосредно од историјских Темплара кроз његове посљедње чланова из 14. вијека, који су се наводно склонили у Шкотску и помогли Роберту Брусу у његовој побједи у Банокбрну. Ову теорију обично одбијају сва Слободнозидарска тијела[56] и историјачи због недостатка доказа.[57][58]

Митови[уреди]

Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да су Темплари пронашли Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Аронов штап (Арон је Мојсијев рођак и први Израелски свештеник) и камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.

Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској. Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба. Такође постоје и приче да су Темплари били повезани са Сионским приоратом, организацијом која је имала за задатак да чува саркофаг у којем је сахрањена Марија Магдалена, па су им те тајне дале моћ да манипулишу Католичком црквом и да постану јако моћни у Европи.

Мит о Темпларима као чуварима и бранитељима Светог грала је тема у филму Индијана Џоунс и последњи крсташки поход, роману Умберта Ека Фукоово клатно (1989), као и у роману Андреаса Вилхелма Пројект Бабилон[59]. Најновије интересовање за Темпларе и митологију везану за њих је побуђено роману Дена Брауна, Да Винчијев код (2003) и сличном причом у филму из 2004, Национално благо (филм). У неколико делова се јављају у видео-игри Assassins creed.

Места која се везују уз Темпларе[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Archer, Thomas Andrew; Kingsford, Charles Lethbridge (1894). The Crusades: The Story of the Latin Kingdom of Jerusalem (на језику: енглески). T. Fisher Unwin. стр. 176. ; Burgtorf, Jochen (2008). The central convent of Hospitallers and Templars : history, organization, and personnel (1099/1120-1310) (на језику: енглески). Leiden: Brill. стр. 545—546. ISBN 978-90-04-16660-8. 
  2. 2,0 2,1 Burman (1990), стр. 45.
  3. 3,0 3,1 Barber (1992), стр. 314–326

    By Molay's time the Grand Master was presiding over at least 970 houses, including commanderies and castles in the east and west, serviced by a membership which is unlikely to have been less than 7,000, excluding employees and dependents, who must have been seven or eight times that number.

  4. ^ Barber, Malcolm (1994). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 978-0-521-42041-9. 
  5. ^ Barber, Malcolm (1995). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. xxi–xxii. ISBN 978-0-521-55872-3. 
  6. 6,0 6,1 6,2 The History Channel, Decoding the Past: The Templar Code, 7. 11. 2005, video documentary written by Marcy Marzuni.
  7. ^ Selwood, Dominic (2002). Knights of the Cloister. Templars and Hospitallers in Central-Southern Occitania 1100–1300. Woodbridge: The Boydell Press. ISBN 978-0-85115-828-0. 
  8. ^ Martin (2005), стр. 47.
  9. ^ Nicholson (2001), стр. 4.
  10. ^ The History Channel, Lost Worlds: Knights Templar, 10. 7. 2006, video documentary written and directed by Stuart Elliott.
  11. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. 
  12. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol. 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 462—464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  13. ^ Barber, Malcolm (1993). The trial of the Templars (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45727-9. 
  14. ^ Burman (1990), стр. 28.
  15. ^ Barber (1978), стр. 10.
  16. ^ International, American. „The Knights Templar and Knights Hospitaller”. www.medievalwarfare.info. Приступљено 11. 12. 2017. 
  17. ^ Dominic Selwood & 20. 3. 2013.
  18. ^ Upton-Ward, J.M., ур. (1992). „17”. The rule of the Templars : the French text of the Rule of the Order of the Knights Templar (Repr. in paperback. изд.). Woodbridge, Suffolk, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-315-5. 
  19. ^ Barber (1994), стр. 190.
  20. ^ Martin (2005), стр. 54.
  21. ^ Moeller (1912).
  22. ^ Dominic Selwood & 7. 4. 2013.
  23. ^ Read (2001), стр. 137.
  24. ^ Barber (1993), стр. 3.
  25. ^ Hourihane, Colum (2012). „Flags and standards”. The Grove Encyclopedia of Medieval Art and Architecture (на језику: енглески). OUP USA. стр. 514. ISBN 9780195395365. »the Knights Templar [...] carried white shields with red crosses but [their] sacred banner, Beauséant, was white with a black chief« 
  26. ^ Burman (1990), стр. 43.
  27. ^ Burman (1990), стр. 30–33.
  28. ^ Martin (2005), стр. 32.
  29. ^ Barber (1994), стр. 191.
  30. 30,0 30,1 Burman (1990), стр. 44.
  31. ^ Berber (1994), стр. 66

    According to William of Tyre it was under Eugenius III that the Templars received the right to wear the characteristic red cross upon their tunics, symbolising their willingness to suffer martyrdom in the defence of the Holy Land.

    (WT, 12.7, p. 554. James of Vitry, 'Historia Hierosolimatana', ed. J. ars, Gesta Dei per Francos, vol I(ii), Hanover, 1611, p. 1083, interprets this as a sign of martyrdom.)
  32. ^ Martin (2005), стр. 43

    The Pope conferred on the Templars the right to wear a red cross on their white mantles, which symbolised their willingness to suffer martyrdom in defending the Holy Land against the infidel.

  33. ^ Read (2001), стр. 121

    Pope Eugenius gave them the right to wear a scarlet cross over their hearts, so that the sign would serve triumphantly as a shield and they would never turn away in the face of the infidels': the red blood of the martyr was superimposed on the white of the chaste." (Melville, La Vie des Templiers, p. 92.)

  34. ^ Burman (1990), стр. 46.
  35. ^ Nicholson (2001), стр. 141.
  36. ^ Barber (1994), стр. 193.
  37. ^ Harris, Oliver D. (2013). „Beards: true and false”. Church Monuments. 28: 124—32 (124—25). 
  38. ^ Nicholson (2001), стр. 48, 124–27.
  39. ^ Martin (2005), стр. 52.
  40. ^ Newman, Sharan (2007). The Real History Behind the Templars. Berkeley Publishing. стр. 304—12. 
  41. ^ Barber (1993), стр. 4.
  42. ^ Burman (1990), стр. 13, 19.
  43. ^ Selwood, Dominic. „Birth of the Order”. Приступљено 20. 4. 2013. 
  44. ^ Barber (1994), стр. 7.
  45. ^ Read (2001), стр. 91.
  46. ^ Lord (2014), стр. 65.
  47. ^ Martin (2005), стр. 58.
  48. ^ Ruggeri, Amanda. „The hidden world of the Knights Templar”. Приступљено 2017-12-11. 
  49. ^ Barber (1994), стр. 194–95.
  50. ^ Finlo Rohrer (19. 10. 2007). „What are the Knights Templar up to now?”. BBC News Magazine. Приступљено 2008-04-13. 
  51. ^ The mythology of the secret societies. Secker and Warburg. ISBN 0-436-42030-9. 
  52. ^ The murdered magicians : the templars and their myth. Oxford University Press. ISBN 0-19-215847-3. 
  53. ^ Apocalyptic trajectories : millenarianism and violence in the contemporary world. P. Lang. стр. 130. ISBN 3-03910-290-7. 
  54. ^ The Templars : history & myth. Profile. ISBN 978-1-84668-153-0. 
  55. ^ Nicholson, Helen (2014). A Brief History of the Knights Templar. Little, Brown. стр. 151. ISBN 9781472117878. 
  56. ^ „FAQ/INFO”. www.knightstemplar.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  57. ^ „Freemasonry Today periodical (Issue January 2002)”. Grand Lodge Publications Ltd. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2011. Приступљено 2011-05-28. 
  58. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  59. ^ Роман „Пројект Бабилон", Приступљено 25. 4. 2013.

Литература[уреди]

За даље читање[уреди]

Спољашње везе[уреди]