Тераформирање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уметнички приказ тераформирања Марса.

Тераформирање је хипотетички процес прилагођавања других небеских тела за људски живот. Тај процес подразумева прилагођавање атмосфере, температуре, површинске топографије и осталих параметара са циљем формирања незагађане планетарне биосфере која би имала све функције биосфере на Земљи - односно да буде потпуно настањива за људска бића.[1] Сама реч тераформирање значи „преобликовање у Земљу“.

Тераформирање је предмет многих дела научне фантастике, али и актуелних научних истраживања и дебата.

Историјат[уреди]

Ова кованица је први пут употребљена 1949. године, у роману научне фантастике „Сити Шок“ (енг. Seetee Shock) Џека Вилијемсона. Док је тераформирање као процес први пут описан у визионарском роману „Последњи и први људи“ Олафа Стејплдона 1930. године, где је описано тераформирање Венере.[2]

Астроном Карл Сејган је 1961. године у научном часопису Сајенс (енг. Science) писао о могућем тераформирању Венере тако што би јој се засејавањем отпорним врстама алги покушала смањити количина угљен-диоксида у атмосфери, а тиме смањити ефекат стаклене баште и самим тим и површинска температура. Карл Сејган је 1973. године се поново вратио на тему тераформирања, овог пута Марса у познатом научном часопису Икарус (енг. Icarus).

Марс је планета која је насличнија Земљи по условима који владају на његовој површини тако да би и процес тераформирања ове планете изгледао као прихватљивији и лакши него код других објеката. Због тога су касније многи писци и научници бавили овом идејом. Ким Стенли Робинсон је написао популарну и изузетну детаљну трилогију романа о тераформирању Марса: Црвени Марс (1992), Зелени Марс (1993) и Плави Марс (1996) чији већ и наслови сугеришу на фазе тераформирања кроз које мора проћи планета до коначног стварања биосфере која омогућава живот људи.

Почетак тераформирања[уреди]

Осим извора енергије, који је неопходан за сваку форму живота, потребно је задовољити многе друге услове како би тераформирање било могуће. Међу њима је нарочито значајан скуп фактора који је омогућио развој комплексних вишећелијских организама на Земљи, што је област истраживања астробиологије. НАСА дефинише критеријум настањивости планете као "постојање пространих региона течне воде, услове који омогућавају развој комплексних органских молекула и постојање енергетских извора који могу да одрже метаболизам".[3]

Након адекватне припреме небеског тела за одржавање живота алохтоне врсте, може се почети са увођењем микробских форми живота.[1] Даљим прилагођавањем услова за земаљски живот могу се увести и биљне форме живота, чиме би се убрзала производња кисеоника, што би у теорији учинило планету погодну за развој животињских облика живота.

Кандидати за тераформирање[уреди]

Постоји више небеских тела чија се погодност за тераформирање разматра.

Марс[уреди]

Марс је по многим аспектима планета која је највише налик Земљи у Сунчевом систему. Наиме, у стенама на Марсу нађени су сумпор, азот, водоник, кисеоник, фосфор и угљеник, што су све кључни елементи за развој живота.[4] Откривена је и вода у земљи Марса.[5]

Кључне промене потребне за тераформирање Марса:

  • изградња атмосфере налик Земљиној
  • загревање атмосфере и одржавање њене температуре на температурама погодним за Земаљске форме живота

Ове две промене су међусобно повезане: гушћа атмосфера сачињена од гасова попут угљен-диоксида би заробљавала упадно Сунчево зрачење, а с друге стране, повишена температура утицала на повећање концентрације тих гасова у атмосфери.

Постоје индикације да је Марс у прошлости имао гушћу атмосферу и воду у изобиљу, што га је чинило много сличнијем Земљи него што је данас.[6] Предложена објашњења ове промене су следећа:

  1. При сваком постојању површинске воде, угљен-диоксид реагује са камењем, формирајући карбонате, чиме се делови атмосфере везују за површину планете. На Земљи је утицај овог процеса поништен кретањем тектонских плоча услед којих долази до вулканских ерупција при којима се угљен диоксид-ослобађа, чиме се повећава његова концентрација у атмосфери. На Марсу не постоји тектонска активност, те није могуће на тај начин повратити концентрацију угљен-моноксида у атмосфери, што је довело до проређивања атмосфере.[7]
  2. Недостатак магнетосфере која би окруживала целокупну површину Марса би могао довести до постепене ерозију атмосфере соларним ветром. Конвекција унутар Марсовог предоминантно гвозденог језгра је у почетку генерисала магнетно поље. Временом је дошло до редуковања магнетосфере и промене њене површинске расподеле, тако да данас покрива око 40% површине у облику нехомогених “кишобран” формација груписаних око јужне хемисфере Марса. Ове области могу обухватити неку запремину гаса при врху атмосфере заробљавајући магнетним пољем јонизовани гас. Притисак соларног ветра је довољно јак да одвоји ову капсулу од остатка атмосфере, односећи притом тај део атмосфере.[7][8]
  3. Судари астероида у периоду између 3.8 и 4.1 милијарду година су довели до значајних површинских промена на астрономским објектима у Соларном систему. Постоји могућност да су ови судари услед слабог гравитационог поља Марса довели до избацивања значајног дела атмосфере у свемир.[7]

Тераформирање Венере[уреди]

Кључне промене потребне за тераформирање Венере:

  • уклањање већег дела густе атмосфере сачињене од угљен-диоксида и снижавање атмосферског притиска
  • редуковање површинске температуре
  • повећање концентрације кисеоника у атмосфери

Како се сматра да тренутна висока температура од око 450 °C потиче управо од ефекта стаклене баште, ове две промене су повезане, и делимично уклањање угљен диоксида из атмосфере би могло да реши истовремено оба проблема.[9]

Тераформирање Европе[уреди]

Европа, Јупитеров сателит, је такође кандидат за тераформирање. Кључне промене потребне за тераформирање Европе:

  • изградња атмосфере и повећање атмосферског притиска
  • успоставњање адекватне температуре

Чињеница да се налази близу великог појаса зрачења који окружује Јупитер[10] представља проблем за чије превазилажење је потребна висока технологија. Поред наведених промена, ове модификације Европе су такође неопходне:

  • успостављање магнетног поља јачине барем половине јачине Земљиног магнетног поља
  • увођење озонског омотача који би апсорбовао УВ зрачење

Тераформирање осталих небеских тела[уреди]

Поред наведених небеских тела, постоји још кандидата за тераформирање или барем делимично тераформирање и колонизацију. Међу њима су:

Проблеми са овим телима могу бити мала маса (па се услед слабог гравитационог поља атмосфера не може задржати довољно дуго), удаљеност од сунца и др.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 M.J. Fogg, Terraforming: Engineering Planetary Environments, SAE International, 1995
  2. M. Ćirković, A. Zorkić, S. Spremo, Poslednjih 14 milijardi godina, Novi Sad, 2006
  3. НАСА-ин водич из астробиологије, приступљено: 21. јануар 2015.
  4. НАСА открила потенцијалне услове за некадашњи живот на Марсу, приступљено: 21. јануар 2015.
  5. НАСА открила лако доступну воду на Марсу, приступљено: 21. јануар 2015.
  6. Kargel, Jeffrey Stuart. Mars: a warmer, wetter planet. Springer. 2004. ISBN 978-1-85233-568-7.
  7. 7,0 7,1 7,2 Планета Марс: Прича о другом свету (Planet Mars: Story of Another World). Форге, Коста и Логнон, 2007
  8. Соларни ветар разноси делове Марса, приступљено: 21. јануар 2015.
  9. Тераформирање Венере на брзину, приступљено: 21. јануар 2015.
  10. Јупитеров појас зрачења опаснији него што се мислило, приступљено: 21. јануар 2015.
  11. Јапан против НАСА-е у следећој свемирској трци: лунарни робонаути, приступљено: 21. јануар 2015.
  12. Robert Zubrin, Entering Space: Creating a Spacefaring Civilization, section: The Persian Gulf of the solar system, pp. 161–163, Tarcher/Putnam. 1999. ISBN 978-1-58542-036-0.
  13. НАСА: Револуционарни концепти у људском истраживању спољњих планета, приступљено: 21. јануар 2015.

Спољашње везе[уреди]