Трка на једну миљу

С Википедије, слободне енциклопедије
Статуа у знак сећања на Чудотворну миљу Роџера Банистера и Џона Лендија 1954.

Трка на једну миљу (1.760 јарди или тачно 1.609.344 метара) је атлетска дисциплина у трчању на средње стазе.

Историја трке на једну миљу почела је у Енглеској, где се трчало за опкладу. Након усвајања метричког система током 1900-их трка на једну миљу је задржала своју популарност, а поготово због изазова да се ова деоница истрчи за брже од четири минута.

Трка на 1500 метара се трчи на светским првенствима и Олимпијским играма али је трка на једну миљу од 1976. године једина дистанца у британском систему мера за коју Светска атлетика води званичне статистике и евиденције светских, регионалних и националних рекорда.

Тренутни светски рекордери у трци на једну миљу су Хишам ел Геруж из Марока са временом 3:43.13 (три минута, 43 секунде и 13 стотинки) и Фејт Кипјегон из Кеније са рекордом у женској конкуренцији од 4:07.64 (четири минута, 7 секунди и 64 стотинки).

Куриозитет је да рекорд за најбржу миљу икада претрчану на било ком терену држи Крејг Вилер, који је 1993. претрчао низбрдо у времену 3:24.[1] Међутим, Вилерово време није званично признато као рекорд због низбрдице низ коју је трчао.

Историјат трке на једну миљу[уреди | уреди извор]

Иако је миља данас дефинисана као дужина од 5.280 стопа, удаљеност енглеске миље добија своју тренутну дефиницију од 1.760 јарди кроз статут енглеског парламента из 1593.[2] Тако је историја трчања на миљу почела у Енглеској и првобитно је нашла употребу у тркама за опкладу у 18. и 19. веку. Таква такмичења би привукла велики број гледалаца и коцкара – толико да су неки тркачи постали професионалци.[3]

Трчање на миљу је било у срцу поделе између професионалног и аматерског спорта крајем 19. века, пошто је трчање почело да добија на популарности у свету спорта. Вођене су одвојене категорије светских рекорда за аматере и професионалце, а професионални тркачи су постизавали бржа времена. Такмичења високог профила између Британаца Вилијама Камингса и Волтера Џорџа донела су велики публицитет овом спорту, као и Џорџове трке против Американца Лона Мајерса. Трчање на миљу је такође било један од најважнијих догађаја на аматерском ААА шампионату.[4] Услед пораста аматеризма и пада професионалног сектора, подела на аматерске и професионалне тркаче у 20. веку постаје ирелевантна.[5]

Трчање на миљу је и даље била популарна дистанца упркос озваничењу трке на метричку миљу (1500 метара), која је представљена на Олимпијском атлетском програму. Међународна аматерска атлетска федерација формирана је 1912. године и следеће године потврдила је први званично признати светски рекорд у трчању на једну миљу од 4:14.4 минута коју је истрчао Џон Пол Џонс.[6]

Најбољи мушки тркачи на средње стазе наставили су да се такмиче у трчању на миљу у првој половини 1900-их – Паво Нурми, Џек Лавлок и Сидни Вудерсон били су светски рекордери на овој дистанци.[6] Током 1940-их, шведски тркачи Гундер Хег и Арне Андерсон поставили су по три светска рекорда током свог деценију дугог ривалства.[7]

Циљ да се истрчи једна миља испод четири минута први је постигао Енглез Роџер Банистер у мају 1954. године. Његов труд, спроведен уз помоћ тркача Криса Брашера и Криса Четавеја, био је кључни моменат у порасту употребе пејсмејкера (зеца) у тркама на врхунском нивоу – пракса да изабрани тркач или тркачи воде одређени део трке у жељеном ритму пре него што сами одустану пре краја трке – је сада уобичајена пракса на тркама на средњим и дугим стазама на којима је циљ да се истрчи рекордно време.[8] [9]

Шездесетих година прошлог века Американац Џим Рјун поставио је светске рекорде близу границе од 3:50 минута, а његова достигнућа су популарисала технике интервалног вежбања које се и данас у великој мери користе у тренингу трчања на средње и дуге стазе.[7] Од уназад 50 година, афрички тркачи су почели да се појављују, разбијајући углавном белу, западну доминацију на трци на једну миљу; лед је пробио Кенијац Кип Кеино којиј је победио у трци на миљу на Играма Комонвелта 1966.[10]

Филберт Баји из Танзаније постао је први светски рекордер из Африке у трци на једну мељу (1975). Новозеланђанин Џон Вокер је неколико месеци касније оборио Баијев рекорд и постао први човек који је једну миљу истрчао испод 3:50 минута. Осамдесете су биле обележене ривалством између британских тркача Себастијана Коуа и Стива Овета, који су пет пута побољшавали рекорд. Нуредин Морсели из Алжира је вратио рекорд трке на једну миљу у афричке руке 1993. године, а Хишам ел Геруж из Марока је 1999. поставио тренутни светски рекорд од 3:43.13.[6]

Рекорди у трчању на једну миљу[уреди | уреди извор]

Хишам ел Геруж из Марока (лево) је светски рекордер у трци на једну миљу на атлетској стази на отвореном.
Фејт Кипјегон (Кенија), светска рекордерка у трчању на једну миљу на отвореном
Јомиф Кејелча (Етиопија), светски рекордер у дворани у трчању на једну миљу.
Гензебе Дибаба (Етиопија), светска рекордерка у трчању на једну миљу у дворани

На отвореном[уреди | уреди извор]

Подручје Мушкарци Жене
време Атлетичар време Атлетичарка
Свет 3:43.13 Хишам ел Геруж (Мароко) 4:07,64 Фејт Кипјегон (Кенија)
Континентални рекорди
Африка 3:43.13 Хишам ел Геруж (Мароко) 4:07,64 Фејт Кипјегон (Кенија)
Азија 3:47,97 Дахам Најим Башир (Катар) 4:17,75 Марјам Јусуф Јамал (Бахреин)
Европа 3:46.32 Стив Крем (Велика Британија) 4:12.33 Сифан Хасан (Холандија)
Северна, Централна Америка и Кариби 3:46.91 Алан Веб (САД) 4:16.71 Мери Слејни (САД)
Океанија 3:47.48 Оливер Хоар (Аустралија) 4:19,89 Џесика Хал (Аустралија)
Јужна Америка 3:51.05 Хадсон де Соуза (Бразил) 4:30.05 Сораја Веира Телес (Бразил)
Рекорди Србије
Србија 3:52.24 Драган Здравковић 4:31.52 Марина Мунћан

У дворани[уреди | уреди извор]

Подручје Мушкарци Жене
време Атлетичар време Атлетичарка
Свет 3:47.01 Јомиф Кејелча (Етиопија) 4:13.31 Гензебе Дибаба (Етиопија)
Континентални рекорди
Африка 3:47.01 Јомиф Кејелча (Етиопија) 4:13.31 Гензебе Дибаба (Етиопија)
Азија 3:57.05 Мохамед Сулеиман (Катар) 4:24.71 Марјам Јусуф Јамал (Бахреин)
Европа 3:48.87 Џон Кер (Велика Британија) 4:17.14 Дојна Мелинте (Румунија)
Северна, Централна Америка и Кариби 3:49,89 Бернард Лагат (САД) 4:16.85 Ели Пурије (САД)
Океанија 3:50.83 Оливер Хоар (Аустралија) 4:24.14 Ким Смит (Нови Зеланд)
Јужна Америка 3:56.26 Хадсон де Соуза (Бразил) 4:42.24 Валентина Медина (Венецуела)
Рекорди Србије
Србија 3:55.90 Елзан Бибић 4:31.84 Марина Мунћан

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Maniacs stand out a mile”Неопходна новчана претплата. The Independent (на језику: енглески). 1997-07-20. Архивирано из оригинала 14. 5. 2022. г. Приступљено 2020-06-13. 
  2. ^ Mile (unit of measurement). Encyclopædia Britannica. Retrieved on 12 June 2011.
  3. ^ Bryant, John . 3:59.4: The Quest to Break the 4 Minute Mile. Random House. 2005. ISBN 9780099469087. .
  4. ^ Bryant, John . 3:59.4: The Quest to Break the 4 Minute Mile. Random House. 2005. ISBN 9780099469087. ..
  5. ^ McMillan, Ken. „Classic weekend notebook: Running for a good cause”. Приступљено 14. 11. 2016. 
  6. ^ а б в 12th IAAF World Championships In Athletics: IAAF Statistics Handbook Архивирано 29 јун 2011 на сајту Wayback Machine (p. 546, 549–50). IAAF. Retrieved on 12 June 2011.
  7. ^ а б Mile - Introduction. IAAF. Retrieved on 12 June 2011.
  8. ^ 1954: Bannister breaks four-minute mile. BBC On This Day. Retrieved on 12 June 2011.
  9. ^ Butcher, Pat (4 May 2004). Completely off pace. The Guardian. Retrieved on 2011-06-12.
  10. ^ Commonwealth Games Medallists - Men. GBR Athletics. Retrieved on 12 June 2011.

Референце[уреди | уреди извор]