Canis

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Canis
Временски распон:
6—0 Ma
Canis.jpg
Сиви вук (на врху), којот и афрички златни вук (други ред), етиопски вук и обични шакал (трећи ред), црнолеђи шакал и пругасти шакал (на дну)
Научна класификација e
Царство: Животиње
Тип: Хордати
Класа: Сисари
Ред: Carnivora
Подред: Caniformia
Породица: Canidae
Потпородица: Caninae
Племе: Canidae
Род: Canis
Linnaeus, 1758
Преостале врсте
 1 C. lupus такође укључује псе, C. l. familiaris, и дингое, C. l. dingo

Canis је род животиња из породице паса која обухвата више постојећих врста као што су вукови, којоти, шакали, дингои и пси. Врсте овог рода су карактеристичне по својој умереној до огромној величини, крупноћи, добро развијеним лобањама и зубима, дугим ногама и релативно кратким ушима и репом.[1]

Етимологија[уреди]

Родно име Canis значи "пас" на латинском језику. Израз "canine" долази од придева caninus што значи "псећи", по чему су очњаци добили име ("dentes canini"). Породица паса има истакнуте очњаке, који служе за убијање плена. Реч canis сродна је грчкој речи kūon (грч. Κύων), која значи "пас", као и (мање транспарентно) енглеској речи hound.

Терминологија[уреди]

  • Незрели пси (тачније, животиње које нису способне за репродукцију), називају се кучићи или штенад.
  • Група кучића из истог гестационог периода назива се окот.

Дентиција и угриз[уреди]

Дентиција се односи на распоред зуба у устима, са денталном нотацијом, где се зуби горње вилице означавају великим, а доње малим словом, и то:

Зуби се нумеришу помоћу једне стране уста и од предњег дела уста до задњег. Код месоједа, горњи преткутњак P4 и доњи кутњак m1 су увећани и заједно се користе као маказе да би се растргали мишићи и тетиве плена.[2]

Пси користе своје преткутњаке за сечење и дробљење, осим горњег четвртог преткутњака P4 који користе само за сечење. Своје кутњаке користе за млевење, осим доњег првог кутњака m1 који се развио и за сечење и за млевење, у зависности од прилагођености исхрани. Због своје смањене променљивости, дужина m1 користи се за процену месоједове величине тела.[3]

Студија о процењеној сили угриза очњака великог броја узорака живих и фосилних сисара предатора, када се прилагоди телесној маси, утврдила је да за плаценталне сисаре снага угриза на очњацима (у њутнима по килограму телесне масе) била највећа код изумрлог страшног вука (163), а прате га четири месоједа који често лове животиње веће од себе: афрички дивљи пас (142), сиви вук (136), азијски дивљи пас (112) и динго (108). Највећа величина плена неког предатора веома зависи од његових биомеханичких граница.

Понашање[уреди]

Разлика између мужјака и женке неке врсте, осим њихових полних органа, назива се полни диморфизам. Пример је мужјак лава, који је у поређењу са женком, већи, има гриву, веће горње очњаке и делује у групи која нема више од два или три члана. Постоји мања варијација између мужјака и женки паса. Пси имају тенденцију да живе у моногамним паровима, а вукови, азијски дивљи пси и шакали такође живе и са својим потомцима. Вукови могу да живе и у проширеним породичним групама. Да би хватао плен већи од себе, афрички и азијски дивљи пас и сиви вук зависе од својих чељусти, јер не могу користити своје предње удове како би се рвали са пленом. Они раде заједно као чопор који се састоји од алфа парова и њихових потомака из садашњих и претходних година.[4] Предатори лове биљоједе са телесном масом сличној комбинованој маси чопора предатора.[5][6] Сиви вук се специјализовао за лов угрожених појединаца великог плена,[7] а чопор тимбер вукова могу срушити лоса тешког 500 килограма.[8][9]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Geptner, Vladimir Georgievich (1996). Mammals of the Soviet Union. Naumov, N. P. (Nikolaĭ Pavlovich), Hoffmann, Robert S. Enfield, N.H.: Science Publishers. ISBN 978-1-886106-81-9. OCLC 50244736. 
  2. ^ 1957-, Wang, Xiaoming (2008). Dogs : their fossil relatives and evolutionary history. Tedford, Richard H., Antón, Mauricio. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231135283. OCLC 185095648. 
  3. ^ Sansalone, Gabriele; Bertè, Davide Federico; Maiorino, Leonardo; Pandolfi, Luca. „Evolutionary trends and stasis in carnassial teeth of European Pleistocene wolf Canis lupus (Mammalia, Canidae)”. Quaternary Science Reviews. 110: 36—48. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2014.12.009. 
  4. ^ Van Valkenburgh, Blaire; Sacco, Tyson (14. 3. 2002). „Sexual dimorphism, social behavior, and intrasexual competition in large Pleistocene carnivorans”. Journal of Vertebrate Paleontology (на језику: енглески). 22 (1): 164—169. ISSN 0272-4634. doi:10.1671/0272-4634(2002)022[0164:sdsbai]2.0.co;2. 
  5. ^ SORKIN, BORIS. „A biomechanical constraint on body mass in terrestrial mammalian predators”. Lethaia (на језику: енглески). 41 (4): 333—347. ISSN 0024-1164. doi:10.1111/j.1502-3931.2007.00091.x. 
  6. ^ Earle, Michael. „A Flexible Body Mass in Social Carnivores”. The American Naturalist (на језику: енглески). 129 (5): 755—760. ISSN 0003-0147. doi:10.1086/284670. 
  7. ^ Wild mammals of North America : biology, management, and conservation. Feldhamer, George A., Thompson, Bruce Carlyle, 1949-, Chapman, Joseph A. (2nd ed изд.). Baltimore, Md.: Johns Hopkins University Press. 2003. ISBN 978-0-8018-7416-1. OCLC 51969059. 
  8. ^ David, Mech, L. (2002). The wolves of Isle Royale. Honolulu, Hawaii: University Press of the Pacific. ISBN 978-1-4102-0249-9. OCLC 51686020. 
  9. ^ Anyonge, William; Roman, Chris (2006). „New body mass estimates forCanis dirus, the extinct Pleistocene dire wolf”. Journal of Vertebrate Paleontology (на језику: енглески). 26 (1): 209—212. ISSN 0272-4634. doi:10.1671/0272-4634(2006)26[209:nbmefc]2.0.co;2. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]