Афрички златни вук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Афрички златни вук
Golden wolf small.jpg
Canis anthus bea Нгоронгоро, Танзанија
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Подред: Caniformia
Породица: Canidae
Род: Canis
Врста:
C. anthus
Биномијално име
Canis anthus
Подврсте
  • C. a. algirensis
  • C. a. anthus
  • C. a. bea
  • C. a. lupaster
  • C. a. riparius
  • C. a. soudanicus
Canis anthus range.svg
Распрострањеност врсте

Афрички златни вук (Canis anthus),[2] такође познат и као златни вук или афрички вук, животиња је из породице паса пореклом из северне и североисточне Африке. Ова врста уобичајена је за северозападну и североисточну Африку, појављују се од Сенегала до Египта на истоку, у области између Марока, Алжира, Туниса и Либије на северу, и Нигерије, Чада и Танзаније на југу.[3] То је пас прилагођен пустињама, а често се налази у равнима и степским подручјима, укључујући и оне које немају обиље воде.[4] На планинама Атлас, ова врста је пронађена на висинама до 1.800 метара. Првенствено је предатор, тражи жртве међу бескичмењацима и сисарима великим попут младунца газеле, мада се некад усмере и на веће животиње. Хране се и животињским лешевима, људским отпацима и воћем. Афрички вук је моногамна и територијална животиња, чија друштвена структура укључује годишње потомство које остаје са породицом да би помогло у подизању млађих потомака својих родитеља.[4]

Ова врста игра истакнуту улогу у неким афричким културама; у северноафричком фолклору, сматра се непоузданом животињом чији се делови тела могу употребити за медицинске и ритуалне сврхе,[5][6][7] док имају велики углед у сенегалској религији Серер као прво биће које је створио бог Руг.[8]

Таксономија[уреди]

Раније је класификован као афричка варијанта евроазијског златног шакала, са барем једном подврстом (Canis anthus lupaster) класификованом као сиви вук. У 2015. години, низ анализа о митохондријском ДНК и нуклеарном геному ове врсте показао је да се уствари разликују од златног шакала и сивог вука, и да је ближе повезан са сивим вуковима и којотима.[9][10] Ипак је довољно близу златном шакалу да прави хибридно потомство, што је показано генетским тестовима на шакалима у Израелу[9] и у експерименту о укрштању из 19. века.[11] Како страница Међународне уније за заштиту природе о златним шакалима није ажурирана од 2008. године, тек треба да се препозна посебност афричког вука; стога његов статус очувања још није процењен, а поуздане процене популације нису доступне.[12]

Локална и аутохтона имена[уреди]

Лингвистичка група или област Аутохтоно име
Афарски језик Wucharia
Берберски језици Ouchan asian (за C. a. algirensis)Ouchan akhatar (за C. a. lupaster)
Амхарски језик ተረ ቀበሮ (Tera kebero)[13]
Арапски језик ابن آوى (Ibn awa)[14]ذئب (Deeb)[5]أبو سليمان (Abu soliman)[5]
Фулски језик Sundu[13]
Хауса Dila[13]
Сонгај Nzongo[13]
Свахили (стандардни)

Свахили (Танзанија)

Bweha wa mbuga[13][15]Bweha dhahabu[13]
Волофски језик Tili[13]

Физички изглед[уреди]

Афрички вук је средње величине, између афричких шакала (C. mesomelas и C. adustus) и мале подврсте сивих вукова,[16] са оба пола тешка 7–15 килограма и висока 40 центиметара.[4] Међутим, постоји висок степен варијације у величини по географским подручјима, при чему су западноафрички и источноафрички примерци већи од њихових источноафричких рођака.[16] Има релативно дугу њушку и уши, а реп је релативно кратак, дужине око 20 центиметара. Боја крзна се разликује индивидуално, сензонски и географски, мада је типична боја жућкаста до сребрно сива, са благо црвенкастим удовима и црним мрљама на репу и раменима. Грло, абдомен и фацијалне ознаке су углавном беле, а очи су тамноплаве боје. Женке имају два до четири пара брадавица.[4] Иако је сличан евроазијском златном шакалу (нарочито у источној Африци), афрички златни вук има истакнутију њушку и оштрије, снажније зубе.[9] Уши су дже код афричког вука и лобања има подигнутије чело.[17]

Понашање[уреди]

Друштвено и репродуктивно понашање[уреди]

Друштвена организација афричких вукова је изузетно флексибилна, различита у зависности од доступности и дистрибуције хрне. Основна друштвена јединица је хранилачки пар, праћен садашњим потомством или потомством из претходног окота које је остало као "помагачи".[13] Велике групе су ретке и забележене су само у подручјима са обилним људским отпадом. Породични односи међу афричким вуковима су релативно мирни у поређењу са онима црнолеђих шакала; иако је сексуално и територијално понашање одраслих штенади потиснуто од стране хранилачког пара, када потпуно одрасту постану активни. Афрички вукови такође лежу заједно и дотерују се много чешће него црнолеђи шакали. У Серенгетију, парови бране трајне територије које обухватају 2–4 km², а напуштају своје територије само да би пили или када их намами велики леш.[4] Пар патролира и означава своју територију у тандему. И партнери и помагачи агресивно реагују на нападаче, иако је највећа агресија резервисана за уљезе истог пола; упарени чланови не помажу једни другима у одбијању уљеза супротног пола.[4]

Ритуали афричког вука су изузетно дуги, током којих хранилачки пар остаје скоро константно заједно. Пре парења, пар патролира и означава мирисом своју територију. Копулацији претходи женка која свој реп испружи и постави на такав начин да су јој гениталије изложене. Једно другом прилазе, цвилећи, подижући своје репове и накострешеног крзна, показујући различите интензитете офанзивног и обрамбеног понашања. Женка њуши и лиже мушке гениталије, док мужјак трља њушком крзно женке. Понекад кратко круже једно око другог и боре се. Парење траје четири минута. Пред крај еструса, пар се размиче, при чему се женка често приближи мужјаку на релативно покорнији начин. У наслућивању улоге коју ће добити у подизању младунаца, мужјак поврати поједену или преда женки било коју храну коју посједује. У Серенгенетију, младунци се рађају у децембру и јануару, а почињу да једу чврсту храну након месец дана. Одвајање од мајчиног млека почиње након два месеца старости и завршава до четвртог месеца. У овом периоду, младунци су полунезависни, одважују се отићи до 50 метара од јазбине, чак и спавају на отвореном. Њихово понашање у игри постаје све агресивније, а младунци се такмиче за чин, који се успоставља након шест месеци. Женке хране младунце много чешће него мужјак или помагачи, иако присуство старијих потомака дозвољава родитељима да напусте гнездо јазбину и оду у лов, а да не оставе незаштићену јазбину.[4]

Живот афричког вука се усредсређује на кућу, која се обично састоји од напуштеног и прилагођеног тла мравоједа или брадавичасте свиње. Унутрашња структура јазбине није сасвим разумљива, иако се мисли да се састоји од централне коморе са 2–3 излаза за бег. Јазбина се може налазити и у осамљеним подручјима и у близини остатака других предатора.[18]

Комуникација[уреди]

Афрички вукови се често улепшавају један другог, нарочито током удварања, током којег то може трајати до пола сата. Током церемоније упознавања примећено је грицкање лица и врата. Када се бори, афрички вук залупи своје противнике својим куковима и гризе и тресе раме. Положаји врсте су обично псећи и имају већу фацијалну мобилност него црнолеђи и пругасти шакали, могу да открију своје очњаке као пси.[4]

Речник афричког вука сличан је ономе код домаћег пса, са снимљених седам звукова.[15] Вокализација афирчког вука укључује завијање, режање, лајање, цвилење и гукање.[4] Подврсте се могу препознати по разликама у својим завијањима.[15] Један од звукова који се најчешће чују је завијање, од којег постоје три варијанте: дуго, једнозвучно, непрекидно завијање, јаук који се уздиже и пада, и низ кратких, испрекиданих урлика. Ови урлици се користе за одбијање уљеза и привлачења чланова породице. Сматра се да завијање у хору ојачава продичне везе, као и да успоставља територијални статус.[4]

Понашање у лову[уреди]

Афрички вук ретко хвата зечеве, због њихове брзине. Мајке газеле (које често раде у групама од двоје или троје) су застрашујуће када бране своје младунце од једног вука, јер су вукови много успешнији у лову на газеле када раде у праовима. Пар вукова методично тражи скривене младунце газеле у стадима, високој трави, грмљу и другим вероватним местима за скривање.[4]

Иако је познато да убијају животиње три пута веће од своје тежине, афрички вук много мање тражи плен међу сисарима него црнолеђи шакал.[4] Када ухвати велики плен, афрички вук не покушава да га убије; уместо тога му раздере стомак и једе унутрашње органе. Мали плен обично убија тресући, иако се змије могу појести живе са стране репа. Афрички вук често носи више хране него што може да поједе и складишти вишак.[18] Када се трага за инсектима, афрички вук преврће хрпе балеге да би пронашао балегаре. Током сувог доба, ископава кугле балеге не би ли унутра нашао ларве. Скакавце и летеће термите хватају или кидисањем на њих док су на земљи или их хватају док су ниско у ваздуху. Жестоко су нетолерантни на друге лешинаре, познато је да доминирају над лешинарима - један вук може терати десетине лешинара претећи, бацајти се на њих и шчепати их.[4]

Подврсте[уреди]

Подврста Опис Област
Алгеријски вук

Canis a. algirensisCanis anthus algirensis.jpg

Подврста тамне боје, са репом означеним са три мрачна прстена. По величини сличан је црвеној лисици. Алжир, Мароко и Тунис
Сенегалски вук

Canis a. anthusSenegalesegoldenjackal.png

Сличан Египатском вуку, али мањи и слабије грађен, са блеђим крзном и оштријом њушком. Сенегал
Серенгетски вук

Canis a. beaAfrican wolf digging 4.jpg

Мањи и светлије обојен од оних са севера. Кенија, Северна Танзанија
Египатски вук

Canis a. lupasterLupaster.png

Велика, снажно грађена подврста са пропорционално кратким ушима и представљају фенотип сивог вука, 40,6 центиметара висине до рамена и 127 центиметара дужине тела. Горњи делови су жућкасто-сиво обојени са црним, док су њушка, уши и спољашње површине удова црвенкасто-жуте боје. Крзно око уста је бело. Египат, Алжир, Мали, Етиопска висораван и Сенегал
Сомалијски вук

Canis a. riparius

Патуљаста подврста која је висока само двадесетак центиметара, углавном је сиво-жуте боје, помешано са малим процентом црне Њушка и ноге су жуте, а доњи делови бели. Сомалија и обала Етиопије и Еритреје
Шарени вук

Canis a. soudanicusAtti della Societitaliana di scienze naturali e del Museo civico di storia naturale di Milano (1902) (20160257140).jpg

Мала подврста са 38 центиметара висине до рамена и 102 центиметара дужине тела. Крзно је углавном бледо, са црним мрљама. Судан и Сомалија

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Jhala, Y. & Moehlman, P.D. (2008). Canis anthus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2008. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 7. 10. 2018. 
  2. ^ „Catalogue of Life : Canis anthus F. Cuvier, 1820”. www.catalogueoflife.org (на језику: енглески). Приступљено 26. 8. 2018. 
  3. ^ „Canis aureus: Jhala, Y. & Moehlman, P.D.”. IUCN Red List of Threatened Species. 30. 6. 2008. doi:10.2305/iucn.uk.2008.rlts.t3744a10054631.en. Приступљено 2018-08-26. 
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 Richard, Estes (1991). The behavior guide to African mammals : including hoofed mammals, carnivores, primates. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05831-6. OCLC 19554262. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Osborn, Dale J.; Helmy, Ibrahim (1980). The contemporary land mammals of Egypt (including Sinai). University of Illinois Urbana-Champaign. [Chicago] : Field Museum of Natural History. 
  6. ^ Morocco : the traveller's companion. Bidwell, Margaret., Bidwell, Robin Leonard. London: TPP. 2005. ISBN 978-1-84511-107-6. OCLC 59356082. 
  7. ^ 1862-1939., Westermarck, Edward. Ritual and belief in Morocco. Volume II. Abingdon, Oxon. ISBN 9781317912613. OCLC 893911923. 
  8. ^ Henry, Gravrand (1990). Pangool = Le génie religieux sereer. [Dakar?]: Nouvelles Editions africaines du Sénégal. ISBN 978-2-7236-1055-1. OCLC 26934792. 
  9. 9,0 9,1 9,2 Koepfli, Klaus-Peter; Pollinger, John; Godinho, Raquel; Robinson, Jacqueline; Lea, Amanda; Hendricks, Sarah; Schweizer, Rena M.; Thalmann, Olaf; Silva, Pedro. „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—2165. ISSN 0960-9822. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060. 
  10. ^ „El análisis del genoma mitocondrial del cánido estudiado en Marruecos manifiesta que no es ni lobo (Canis lupus) ni chacal euroasiático (Canis aureus)”. figshare (на језику: енглески). doi:10.6084/m9.figshare.1524971. 
  11. ^ Geoffroy Saint-Hilaire, Etienne; Cuvier, Frédéric (1824). Histoire naturelle des mammifères : avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Smithsonian Libraries. A Paris : Chez A. Belin ... 
  12. ^ GrrlScientist (2015). „Golden jackal: A new wolf species hiding in plain view | @GrrlScientist”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-26. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 13,7 Canids : foxes, wolves, jackals, and dogs : status survey and conservation action plan. Sillero-Zubiri, Claudio,, Hoffmann, Michael (Mammalogist),, Macdonald, David W. (David Whyte),, IUCN/SSC Canid Specialist Group., IUCN--The World Conservation Union. Gland, Switzerland. ISBN 978-2-8317-0786-0. OCLC 57570754. 
  14. ^ Richard, Hoath (2009). Field guide to the mammals of Egypt. Cairo, Egypt: The American University in Cairo Press. ISBN 9781617975165. OCLC 874101677. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Jonathan, Kingdon. East African Mammals : an Atlas of Evolution in Africa v.3A Carnivores. ISBN 978-0-226-43721-7. OCLC 50828287. 
  16. 16,0 16,1 Viranta, Suvi; Atickem, Anagaw; Werdelin, Lars; Stenseth, Nils Chr. (19. 4. 2017). „Rediscovering a forgotten canid species”. BMC Zoology (на језику: енглески). 2 (1). ISSN 2056-3132. doi:10.1186/s40850-017-0015-0. 
  17. ^ Mivart, St George Jackson (1890). Dogs, jackals, wolves, and foxes: a monograph of the Canidae. With woodcuts, and 45 coloured plates drawn from nature by J.G. Keulemans and hand-coloured. Gerstein - University of Toronto. London R.H. Porter. 
  18. 18,0 18,1 Rosevear, Donovan Reginald (1974). The carnivores of West Africa. ISBN 978-1-175-10030-6. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]