Лос

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Лос
Wading moose.jpg
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Capreolinae
Род: Alces
Врста:
A. alces
Биномијално име
Alces alces
Moose distribution.png
Карта распрострањености лоса
Синоними

Cervus alces Linnaeus, 1758

Лос (лат. Alces alces) је највећи члан породице јелена (Cervidae) који настањује Канаду, Аљаску, Скандинавију и северне делове Русије. До рамена су високи 2 метра, а тешки и до 800 килограма.

Распрострањеност и подврсте[уреди | уреди извор]

Лосови живе у тајгама и мешаним листопадним шумама северне Земљине хемисфере, где преовладава субарктичка клима. У Европи насељавају скандинавске земље, велики део Русије, сибирску тундру и прибалтичке области. На југу се простиру до Азије; до северне Монголије и североисточне Кине. У Русији живи око 730.000 јединки, што представља половину укупне светске популације. У Северној Америци насељавају Аљаску, већину Канаде и североисток САД, тачније Нову Енглеску.

Десет лосова је било пренесено у регију Фјордланд на Новом Зеланду 1910. године, али очевидно ниједан није преживео. Било како било, 2002. године су новозеландски научници пронашли примерке лосове длаке.[2]

Северноамерички лосови су нешто крупнији од европских. Постоји 6-7 подврста. Најкрупнији лосови са највећим роговима су подврсте са Аљаске (A. a. gigas). Друге подврсте, међу осталима, су и A. a. pfizenmayeri, А. а. cameloides.

Физички опис[уреди | уреди извор]

Мајка са младунчетом

Лос има дугачке и витке ноге. Њушка је месната и издужена; мужјаци поседују својствену кесу, која се зове још и звоно, која виси испод врата. Имају крупну главну, а мужјаци су препознатљиви по својим пљоснатим и кашикастим роговима. Зуби су слични зубима осталих преживара; са обе стране доње вилице поседују три кутњака, три преткутњака и четири предња зуба од којих је један преображен у очњак. У горњој вилици нема зуба, само рожната превлака о коју се храна жваће и прежива.

Мужјак лоса нормално тежи између 540-720 килограма, док су женке ситније и теже око 400 килограма. У плећкама су 1,9 до 2 метра високи. Телад су по рођењу тешка 15 килограма, али веома брзо расту. Само мужјаци поседују рогове који су 20 килограма тежине, а размак између њих износи често 160 центиметара. Рогови су у облику равне и пљоснате ресе на којима има и до 30 парожака. 1897. године је откривен лос са Аљаске који држи рекорд највећег јелена на свету (не рачунајући изумрле врсте); то је био мужјак висине 2,34 метра до рамена и тежине од 825 килограма. Имао је огромне рогове са размаком од чак 199 центиметара.

Рогови[уреди | уреди извор]

Размак између рогова премашује један и по метар
Мужјак са раним (мајским) роговима (Британска Колумбија)

Разгранатост рогова је више израженија код северноамеричке подврсте (Alces alces americanus) него код типичних скандинавских лосова. Код највећих, аљаских лосова, размак између рогова је 1,8 метара.

Мужјак лоса ће после парења да одбаци своје рогове ради сачувања енергије за предстојећу зиму. Рогови ће му опет израсти у пролеће. Потребно је од три до пет месеци да рогови израсту. Због ове чињенице, њихови рогови су једни од органа који најбрже расту на свету. Рогови имају слој коже на себи која ће се изгубити када потпуно израсту.

Понашање[уреди | уреди извор]

Лосови су преживари и хране се првенствено младицама траве, лишћем врбе и брезе, подводном вегетацијом, а зими кором дрвета и отпалим орасима са шумског дрвећа. Због својих дугих ногу они морају да легну на колена или уђу у воду како би се хранили. Пошто настањују влажне области и мочваре, често се могу видети како прелазе реку или језеро у потрази за воденим биљем (као што је Arnicus brucitus). Под водом могу да задрже дах и до једног минута.

Обично се крећу у касу гегањем, али ако беже од грабљивице развију брзину од 55 километара на час.

Лов[уреди | уреди извор]

Цртежи на камену и пећинске слике откривају да су лосови у Европи били ловљени још у камено доба. У северној Скандинавији се још могу наћи преостале замке за хватање лосова. Те замке које су биле дубоке и до 2 метра, су биле прекривене лишћем и гранчицама. У Норвешкој су пронађени рани примери оваквих замки који датирају уз времена око 3700. године пре наше ере. Овакав метод лова је био веома користан и успешан, тако да је још у 16. веку норвешка влада покушала да забрани њихово коришћење. И поред тога, замке су се користиле све до 19. века.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Лос је у стању да преплива 19 километара за два сата брзином од 10 km/h.
  • Тихо Брахе (1546–1601), познати дански физичар и астроном, имао је љубимца лоса који се једном приликом опио и умро када је пао са степеница у физичаревом замку.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hundertmark, K. (2016). Alces alces. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T56003281A22157381. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T56003281A22157381.en. Приступљено 2. 6. 2018. [мртва веза]
  2. ^ www.nzherald.co.nz, Приступљено 11. 4. 2013.
  3. ^ „www.nada.kth.se”. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2014. Приступљено 28. 5. 2007. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]