Дејвид Бом

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са David Bohm)
Дејвид Бом

Дејвид Бом (20. децембар 1917 — 27. октобар 1992) био је амерички научник који се сматра једним од најзначајнијих теоријских физичара 20. века [1] и који је допринео нестандардним идејама у квантној механици, неуропсихологији и филозофији ума. Добитник је награде Краљевског друштва у Лондону.[2]

Бом је сматрао да квантна физика сугерише да је стари дуалистички модел реалности, у коме постоје две врсте супстанце, ментална и физичка које међусобно интерагују, превише ограничен. Да би допунио овај модел, развио је математичку и физичку теорију „имплицитног“ и „експлицитног“ редоследа.[3] Сматрао је да мозак, на ћелијском нивоу, ради у складу са математиком неког квантног ефекта, и постулирао је да је мисао нелокализована баш као и квантни ентитети.

Бомово главно интерсовање је било разумевање природе реалности уопште, а посебно свести као кохерентне целине, која, по Бому, никада није статична и завршена већ процес који се одвија.[4]

Младост и школовање[уреди | уреди извор]

Дејвид Бом је рођен у Пенсилванији. Поред тога што је одгајан у јеврејској породици, постао је агностик у раној младости.[1] Дипломирао је на Пенсилванијском државном универзитету 1939. године, после чега је годину дана похађао Калифорнијски институт технологије. Докторирао је под менторством Роберта Опенхајмера при Калифорнијском универзитету у Берклију.

Докторат и рад[уреди | уреди извор]

Допринос Пројекту Менхетн[уреди | уреди извор]

Иако је Роберт Опенхајмер позвао Бома да ради са њим на Пројекту Менхетн, чији је циљ био прављење прве нуклеарне бомбе, директор пројекта генерал Лесли Грувс није то одобрио због Бомових политичких ставова и веза са комунистима.

За време рата предавао је физику у Берклију и бавио се истраживањима у области физике плазме, као и синхотрона и синхоциклотрона.

Докторирао је 1943. под необичним околностима. Наиме, неки од прорачуна у његовом докторском раду су били важни  за пројекат „Менхетн“, те је његов рад био заплењен и добио статус „строго поверљивог“, а самом Бому ускраћен пристум. Због тога Бом није бранио свој рад, већ је докторирао тако што је Роберт Опенхајмер уверио универзитет да је Бом успешно завршио своје истраживање.

После рата радио је као професор на Универзитету Принстон. Блиско је сарађивао са Албертом Ајнштајном. Због његових веза са оптуженим комунистима и одбијањем да сведочи против њих прекинут му је радни уговор на Принстону. Опенхајмер и Ајнштај су му својим препорукама помогли да добије позицију професора на Универзитету Сао Паоло у Бразилу.[5][6]

Квантна теорија и Бомова дифузија[уреди | уреди извор]

У својим раним радовима Бом је дао значајни допринос физици, нарочито квантној механици и теорији релативности. Као постдипломац на Берклију, развио је теорију плазме, откривши електронски феномен, данас познат као Бомова дифузија.[7] Његова прва књига „Квантна теорија“ била је добро прихваћена, између осталих и од стране Алберта Ајнштајна. Међутим, Бом је постао незадовољан ортодоксном интерпретацијом квантне теорије о којој је писао у својиј књизи. Бомов циљ није био да развије детерминистички, механички поглед на свет, већ да покаже да се физичке карактеристике могу приписати дубљој реалности. Почео је да развија своју сопствену интерпретацију квантне механике (Де Брољ-Бомова теорија), чија су се предвиђања савршено слагала са недетерминистичком квантном теоријом.  На почетку је свој приступ називао теорија скривених променљивих, али ју је касније назвао онтолошка теорија.[8][9]

Свест и мисао[уреди | уреди извор]

Поред свог начног рада, Бом је био дубоко заинтересован за проучавање природе свести, са посебном пажњом на улогу мишљења и на његове везе са пажњом, мотивациојом и унутрашњим и спољашњим сукобима јединке. Своје ставове је прецизније формулисао кроз сарадњу са психологом-филозофом Џиду Кришнамурти, која је започела 1961. и трајала четврт века.[10] [11]

Публикације[уреди | уреди извор]

  • 1951. Quantum Theory, New York: Prentice Hall. 1989 reprint, New York: Dover, ISBN 978-0-486-65969-5
  • 1957. Causality and Chance in Modern Physics, 1961 Harper edition reprinted in 1980 by Philadelphia: U of Pennsylvania Press, ISBN 978-0-8122-1002-6
  • 1962. Quanta and Reality, A Symposium, with N. R. Hanson and Mary B. Hesse, from a BBC program published by the American Research Council
  • 1965. The Special Theory of Relativity, New York: W.A. Benjamin.
  • 1980. Wholeness and the Implicate Order, London: Routledge, {{ISBN|978-0-7100-0971-5}}, 1983 Ark paperback: {{ISBN|978-0-7448-0000-5}}, 2002 paperback: ISBN 978-0-415-28979-5
  • 1985. Unfolding Meaning: A weekend of dialogue with David Bohm (Donald Factor, editor), Gloucestershire: Foundation House, {{ISBN|978-0-948325-00-7}}, 1987 Ark paperback: {{ISBN|978-0-7448-0064-7}}, 1996 Routledge paperback: ISBN 978-0-415-13638-9
  • 1985. The Ending of Time, with Jiddu Krishnamurti, San Francisco: Harper, ISBN 978-0-06-064796-4
  • 1987. Science, Order, and Creativity, with F. David Peat. London: Routledge. 2nd ed. 2000. ISBN 978-0-415-17182-3
  • 1989. Meaning And Information, In: P. Pylkkänen (ed.): The Search for Meaning: The New Spirit in Science and Philosophy, Crucible, The Aquarian Press, 1989, ISBN 978-1-85274-061-0
  • 1991. Changing Consciousness: Exploring the Hidden Source of the Social, Political and Environmental Crises Facing our World (a dialogue of words and images), coauthor Mark Edwards, Harper San Francisco, ISBN 978-0-06-250072-4
  • 1992. Thought as a System (transcript of seminar held in Ojai, California, from 30 November to 2 December 1990), London: Routledge. ISBN 978-0-415-11980-1
  • 1993. The Undivided Universe: An ontological interpretation of quantum theory, with B.J. Hiley, London: Routledge, ISBN 978-0-415-12185-9
  • 1996. On Dialogue. editor Lee Nichol. London: Routledge, hardcover: {{ISBN|978-0-415-14911-2}}, paperback: {{ISBN|978-0-415-14912-9}}, 2004 edition: ISBN 978-0-415-33641-3
  • 1998. On Creativity, editor Lee Nichol. London: Routledge, hardcover: {{ISBN|978-0-415-17395-7}}, paperback: {{ISBN|978-0-415-17396-4}}, 2004 edition: ISBN 978-0-415-33640-6
  • 1999. Limits of Thought: Discussions, with Jiddu Krishnamurti, London: Routledge, ISBN 978-0-415-19398-6
  • 1999. Bohm–Biederman Correspondence: Creativity and Science, with Charles Biederman. editor Paavo Pylkkänen. ISBN 978-0-415-16225-8
  • 2002. The Essential David Bohm. editor Lee Nichol. London: Routledge, ISBN 978-0-415-26174-6, preface by the Dalai Lama
  • 2018. The Unity of Everything: A Conversation with David Bohm, with Nish Dubashia. Hamburg, Germany: Tredition, ISBN 978-3-7439-9299-3

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Peat, F. David, 1938- (1997). Infinite potential : the life and times of David Bohm. Reading, Mass.: Addison Wesley. ISBN 9780201328202. OCLC 47147203. 
  2. ^ Hiley, B. J. „David Joseph Bohm. 20 December 1917—27 October 1992: Elected F.R.S. 1990”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 43: 107—131. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1997.0007. Приступљено 28. 9. 2019. 
  3. ^ Bohm, David, 1917-1992. (2002). Wholeness and the implicate order. London: Routledge. ISBN 9780415289788. OCLC 50417439. 
  4. ^ Wholeness and the Implicate Order, Bohm - July 4, 2002. 
  5. ^ „Home”. MIT STS (на језику: енглески). Приступљено 28. 09. 2019. 
  6. ^ Kumar, Manjit. Quantum : Einstein, Bohr, and the great debate about the nature of reality. New York. ISBN 9780393080094. OCLC 916036379. 
  7. ^ D. Bohm: The characteristics of electrical discharges in magnetic fields, in: A. Guthrie, R. K. Wakerling (eds.), McGraw–Hill, 1949. 
  8. ^ B. J. Hiley: Some remarks on the evolution of Bohm's proposals for an alternative to quantum mechanics, 30 January 2010. 
  9. ^ Bohm, David. (1993). The undivided universe : an ontological interpretation of quantum theory. Hiley, B. J. (Basil J.). London: Routledge. ISBN 9780203980385. OCLC 63041238. 
  10. ^ Lutyens, Mary, 1908-1999. (2003). J. Krishnamurti : the years of fulfilment : a biography. Bramdean, Hampshire: Krishnamurti Foundation Trust. ISBN 9780900506208. OCLC 973534969. 
  11. ^ Moody, David Edmund. An uncommon collaboration : David Bohm and J. Krishnamurti. Ojai, California. ISBN 9780692854273. OCLC 1035763786. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Bohm's Alternative to Quantum Mechanics", David Z. Albert, Scientific American (May, 1994)
  • Joye, S.R. (2017). The Little Book of Consciousness: Pribram's Holonomic Brain Theory and Bohm's Implicate Order, The Viola Institute, ISBN 978-0-9988785-4-6
  • Brotherhood of the Bomb: The Tangled Lives and Loyalties of Robert Oppenheimer, Ernest Lawrence, and Edward Teller, Herken, Gregg, New York: Henry Holt. (2002) ISBN 978-0-8050-6589-3Infinite Potential: the Life and Infinite Potential: the Life and Times of David Bohm, F. David Peat, Reading, Massachusetts: Addison Wesley. (1997) ISBN 978-0-201-40635-1
  • Quantum Implications: Essays in Honour of David Bohm, (B. J. Hiley, F. David Peat, editors), London: Routledge. (1987) ISBN 978-0-415-06960-1
  • Thought as a System (transcript of seminar held in Ojai, California, from 30 November to 2 December 1990), London: Routledge. (1992) ISBN 978-0-415-11980-1
  • The Quantum Theory of Motion: an account of the de Broglie-Bohm Causal Interpretation of Quantum Mechanics, Peter R. Holland, Cambridge: Cambridge University Press. (2000) ISBN 978-0-521-48543-2
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Бом&oldid=26866837”