Пређи на садржај

Igra (aktivnost)

С Википедије, слободне енциклопедије
Razigranost skulptora Pola Manšipa

Igra je opseg intrinzično motivisanih aktivnosti za rekreativno zadovoljstvo i uživanje.[1] Igra se obično povezuje sa aktivnostima dečijeg i maloletničkog nivoa, mada igra se dešava u bilo kojoj životnoj fazi, a među ostalim životinjama sa višim funkcijama, poput sisara.

Mnogi ugledni istraživači u oblasti psihologije, uključujući Melaniju Klajn, Žan Pijažea, Vilijama Džejmsa, Sigmunda Frojda, Karla Janga i Leva Vigotskog, gledali su na igru kao ograničenu na ljudsku vrstu, verujući da je igra važna za ljudski razvoj i koristili su različite istraživačke metode za dokazivanje svojih teorija.

Igra se često tumači kao neozbiljna; mada igrač može biti veoma usmeren na svoj cilj, posebno kada je igranje strukturirano i orijentisano na ciljeve, kao u takmičarskoj igri. Prema tome, igra se može kretati od opuštene, slobodne i spontane, preko neozbiljne do planirane ili čak kompulzivne.[2] Igra nije samo zabavna aktivnost; ona ima potencijal da služi kao važno sredstvo u brojnim aspektima svakodnevnog života adolescenata, odraslih i kognitivno naprednih čoveku sličnih vrsta (poput primata). Igra ne samo što promoviše i pomaže u fizičkom razviću (kao što je koordinacija ruke i oka), već takođe pomaže kognitivnom razvoju i socijalnim veštinama, pa čak može poslužiti i kao odskočna daska u svet integracije, što može biti vrlo stresan proces. Igra je nešto u čemu učestvuje većina dece, ali način na koji se igra izvršava je različit između kultura i način na koji se deca upuštaju u igru, univerzalno varira.

Seminalni tekst iz oblasti studija igre je knjiga Homo Ludens koja je prvi put objavljena 1944. godine, čemu je sledilo nekoliko izdanja, u kojoj Johan Hejzing definiše igru na sledeći način:[2]:13

„Rezimirajući formalnu karakteristiku igre, mogli bismo je nazvati slobodnom aktivnošću koja prilično svesno stoji izvan običnog života kao „neozbiljna”, a istovremeno apsorbuje igrača intenzivno i potpuno. To je aktivnost nepovezana sa materijalnim interesom, i od nje se ne može dobiti profit. Ona se odvija unutar sopstvenih granica vremena i prostora prema fiksnim i uređenim pravilima. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje imaju tendenciju da se okruže tajnošću i da prikrivanjem ili drugim sredstvima potenciraju razliku od uobičajenog sveta.”

Ova definicija igre kao konstituvno zasebne i nezavisne sfere ljudske aktivnosti ponekad se naziva pojmom igre „magičnog kruga”, frazom koja se takođe pripisuje Hejzingu.[2] Postoje mnoge druge definicije. Žan Pijaže je izjavio, „mnoge teorije igre izložene u prošlosti jasan su dokaz da je fenomen teško razumeti.”[3]

Postoje višestruki aspekati igre na koje se ljudi usredsređuju pri njenom definisanju. Jedna definicija iz knjige Psihologije igre Suzan Milar navodi da je igra: „svaka svrsishodna mentalna ili fizička aktivnost koja se izvodi pojedinačno ili grupno u slobodno vreme ili na poslu radi uživanja, opuštanja i zadovoljstva u realnom vremenu ili dugoročnih potreba”.[4] Ova definicija posebno naglašava uslove i koristi koje se mogu steći određenim radnjama ili aktivnostima vezanim za igru. Druge definicije se usredsređuju na igru kao aktivnost koja mora slediti određene karakteristike, uključujući spremnost na angažovanje, neizvesnost ishoda i produktivnost aktivnosti u društvu.

Još jedna definicija igre iz dvadeset prvog veka dolazi od Nacionalnog udruženja igrališta (engl. National Playing Fields Association - NPFA). Definicija glasi: „igra je slobodno izabrano, lično usmereno, intrinzično motivirano ponašanje koje aktivno uključuje dete.”[5] Ova se definicija u većoj meri stavlja fokus na dečiju slobodu izbora i ličnu motivaciju vezanu za neku aktivnost.

Sportske aktivnosti su jedan od najuniverzalnijih oblika igre. Različiti kontinenti imaju svoje popularne/dominantne sportove. Na primer, evropske, južnoameričke i afričke zemlje uživaju u fudbalu, dok severnoameričke zemlje preferiraju košarku, hokej na ledu, bejzbol ili američki fudbal.[6] U Aziji se sportovi poput stonog tenisa i badmintona se igraju profesionalno; međutim fudbal i košarka se igraju među običnim ljudima,[6] a kriket je popularan u Južnoj Aziji.[7] Događaji kao što su Olimpijske igre i FIFA Svetsko prvenstvo prikazuju zemlje koje se međusobno takmiče i prenose se širom sveta. Sport se može igrati kao slobodna aktivnost ili u okviru takmičenja. Prema sociologu Norbertu Elijasu; to je važan deo „civilizacionog procesa“.[8] Pobede i porazi u sportu mogu uticati na nečije emocije do tačke u kojoj se sve ostalo čini nebitnim.[8] Ljubitelji sporta takođe mogu da zamisle kakav je osećaj igrati za svoj omiljeni tim.[8] Osećanja ljudi mogu biti toliko nadrealna da utiču na njihove emocije i ponašanje.[8]

Prednosti u mladosti

[уреди | уреди извор]

Sport mladih može dati pozitivan ishod za razvoj mladih. Istraživanja pokazuju da su adolescenti motivisani i više angažovani u sportu od bilo koje druge aktivnosti,[9][10] i ovi uslovi predviđaju bogatiji lični i međuljudski razvoj.[11] Anksioznost, depresija i gojaznost mogu proizaći iz nedostatka aktivnosti i društvene interakcije.[12] Postoji velika korelacija između količine vremena koje mladi provode baveći se sportom i efekata fizičkih (npr. bolje opšte zdravlje), psiholoških (npr. subjektivno blagostanje), akademskih (npr. školske ocene) i društvenih beneficija (npr. sklapanje prijatelja).[11] Elektronika se u proteklih 10 godina smatrala oblikom vremena za igru, ali istraživači su otkrili da većina elektronskih igrica dovodi do nedostatka motivacije, socijalne interakcije i može dovesti do gojaznosti.[13] Igra je prvobitno zasnovana na ideji da deca koriste svoju kreativnost dok razvijaju svoju maštu, spretnost, fizičku, kognitivnu i emocionalnu snagu. Dramska igra je uobičajena kod mlađe dece.[12]

Nalazi istraživanja o prednostima kod mladih

[уреди | уреди извор]

Uz redovno učešće u raznim sportovima, deca mogu da se razviju i postanu veštija u raznim sportskim veštinama (uključujući, ali ne ograničavajući se na, skakanje, šutiranje, trčanje, bacanje, itd) ako je fokus na ovladavanju veštinama i razvoju.[14][15] Mladi ljudi koji se bave sportom takođe razvijaju agilnost, koordinaciju, izdržljivost, fleksibilnost, brzinu i snagu. Tačnije, mladi sportisti mogu da razviju sledeće[14][15]

Štaviše, istraživanja pokazuju da je redovno bavljenje sportom i fizičkom aktivnošću veoma povezano sa smanjenjem rizika od dijabetesa, srčanih bolesti, gojaznosti i drugih srodnih bolesti. Prema istraživanju Australijske inicijative za mentalno zdravlje u ranom detinjstvu,[16] deci se može pomoći u suočavanju sa stresom i upravljanju njime razvijanjem osećaja optimizma kada se bave sportom.[17] Mladi ljudi takođe imaju tendenciju da budu svesniji u pogledu ishrane kada se bave sportom[14][18][19] Devojke koje se bave sportom imaju tendenciju da se povezuju sa manjim šansama za tinejdžersku trudnoću, počnu da puše i/ili razviju rak dojke.[20] Mladi sportisti su pokazali niže nivoe ukupnog holesterola i druge povoljne profile u parametrima serumskih lipida povezanih sa kardiovaskularnim oboljenjima.[14][15][18] Sport omogućava mladim ljudima da budu fizički aktivni i na taj način smanjuju vreme provedeno u sedećim aktivnostima, kao što su gledanje televizije i igranje video igrica.[15]

  1. ^ Garvey, C. (1990). Play. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
  2. ^ а б в Huizinga, J (1980). Homo Ludens: A Study of the Play Element in Culture (PDF) (3rd изд.). London: Routledge & Kegan Paul Ltd. ISBN 978-0-7100-0578-6. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2015. г. Приступљено 3. 6. 2015. 
  3. ^ Piaget, Jean (1962). Play, dreams and imitation. 24. New York: Norton. стр. 147. 
  4. ^ Rahbari, Maryam; Hajnaghizadeh, Fatemeh; Damari, Behzad (avgust 2015). „A Qualitative Study of the Status of Children's Play From the Viewpoints of Experts and Suggestions for Promotion Interventions”. Iranian Journal of Pediatrics. 25 (4): e2178. ISSN 2008-2142. PMC 4575795Слободан приступ. PMID 26396697. doi:10.5812/ijp.2178. 
  5. ^ „Best Play: What Play Provision Should Do For Children” (PDF). www.playengland.net. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 11. 2018. г. Приступљено 6. 12. 2018. 
  6. ^ а б Top 10 (2014-09-08). „Top 10 Most Popular Sports in The World”. Sporty Ghost!. Архивирано из оригинала 05. 08. 2015. г. Приступљено 1. 8. 2015. 
  7. ^ „BBC World Service | Story Of Cricket”. www.bbc.co.uk. Приступљено 2020-12-02. 
  8. ^ а б в г Sheed, Wilson (1995). „Endangered pastimes: Why sports matter”. The Wilson Quarterly. 19 (1). 
  9. ^ Larson, R; Kleiber, D.A. (1993). „Daily experience of adolescents. In P. Tolan & B. Cohler”. Handbook of Clinical Research and Practice with Adolescents: 125—145. 
  10. ^ Weiss, M.R. (2008). „Field of dreams”. Sport as a Context for Youth Development. Research Quarterly for Exercise and Sport. 79 (4): 434—449. PMID 19177945. S2CID 45415254. doi:10.1080/02701367.2008.10599510. 
  11. ^ а б Larson, R.W. (2000). „Toward a psychology of positive youth development”. American Psychologist. 55 (1): 170—183. CiteSeerX 10.1.1.468.2523Слободан приступ. PMID 11392861. doi:10.1037/0003-066x.55.1.170. 
  12. ^ а б „The Importance of Play”. Parents. 2006-10-25. Приступљено 2017-04-24. 
  13. ^ Singer, Dorothy. „Children's Pastimes and Play in Sixteen Nations: Is Free-Play Declining?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 08. 2021. г. Приступљено 02. 07. 2023. 
  14. ^ а б в г д ђ е ж Beets, M.W.; Pitetti, K H. (2005). „Contribution of physical education and sport to health-related fitness in high school students”. Journal of School Health. 75 (1): 25—30. PMID 15776877. doi:10.1111/j.1746-1561.2005.tb00005.x. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж Brown, E.W.; Clark, M.A.; Ewing, M.E.; Malina, R.M. (1998). „Participation in youth sports: Benefits and risks”. Spotlight on Youth Sports. 21 (2): 1—4. 
  16. ^ „Early Childhood Australia - A voice for young children”. Early Childhood Australia (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-08. 
  17. ^ „Sports Domain LAB - "Why Sports Are Important". Sports Domain Lab. 28. 11. 2018. 
  18. ^ а б Brady, F. (2004). „Children's organized sports: A developmental perspective”. Journal of Physical Education, Recreation & Dance. 75 (3): 35—41. S2CID 143710636. doi:10.1080/07303084.2004.10608557. 
  19. ^ Kawabe, H.; Murata, K.; Shibata, H.; Hirose, H.; Tsujiola, M. (2000). „Participation in school sports clubs and related effects on cardiovascular risk factors in young males”. Hypertension Research. 23 (3): 227—232. PMID 10821131. doi:10.1291/hypres.23.227Слободан приступ. 
  20. ^ Leone, M.; Lariviere, G.; Comtois, A.S. (2002). „Discriminant analysis of anthropometric and biomotor variables among elite adolescent female athletes in four sports”. Journal of Sports Sciences. 20 (6): 443—449. PMID 12137174. S2CID 19561518. doi:10.1080/02640410252925116. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]