Пређи на садржај

Лоренцо де Медичи

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Lorenzo de' Medici)
Лоренцо Медичи
Лоренцов портрет
Лични подаци
Датум рођења(1449-01-01)1. јануар 1449.
Место рођењаФиренца, Фирентинска република
Датум смрти8. април 1492.(1492-04-08) (43 год.)
Место смртиФиренца, Фирентинска република
Породица
СупружникClarice Orsini
ПотомствоLucrezia de' Medici, Piero the Unfortunate, Maddalena de' Medici, Папа Лав X, Giuliano de' Medici, Duke of Nemours, Contessina de Médici, Luisa de' Medici
РодитељиPiero di Cosimo de' Medici
Lucrezia Tornabuoni
ДинастијаМедичи
Потпис

Лоренцо Медичи (итал. Lorenzo de' Medici; 1449 — 1492) познат као и Лоренцо Величанствени је био потомак банкарске породице Медичи.[1][2][3][4] Лоренцо је де факто управљао Фирентинском републиком од 1469. до 1492. Био је мецена многим великим архитектама, уметницима, филозофима и песницима ренесансе, међу којима су Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Ботичели и други. Лоренцо је такође отворио библиотеку свог деде Козима која садржи велики број античких рукописа и филозофских списа.[5][6] Одржавао је однос снага у оквиру Италичке лиге, савеза држава које су деценијама стабилизовале политичке услове на италијанском полуострву, а његов живот се поклопио са зрелом фазом италијанске ренесансе и златног доба Фиренце.[7]

Животопис

[уреди | уреди извор]

Лоренцо је био најстарији син од петоро деце Пјера Готана (Piero il Gottoso) и Лукреције Торнабуони.[1][8] Његови су родитељи, попут његовог деде Косима, били велике мецене уметности и уметника: његова мајка Лукреција писала је сонете и била његов саветник након ране очеве смрти 2. новембра 1469. године.

Лоренцо је одгајен у сјајној атмосфери медичког двора,[9] учитељ му је био дипломата Ђентиле Бечи. Још као младића, отац Пјеро га је слао на дипломатске мисије у Рим, на сусрете с папом и важним кардиналима, с непуних 17 година - 1466, ушао је у Веће стотине Републике Фиренце. Убрзо након тог се оженио 1469. за племкињу Кларис Орсини, с којом је имао деветоро деце. Након смрти оца Пјера (1. новембра 1469), преузео је бригу о вођењу породице Медичи и њихових породичних послова (банкарство), али и града Фиренце и републике, иако је и надаље формално остао само обичан грађанин.

Лоренцо као владар Фиренце

[уреди | уреди извор]

Лоренцо се убрзо показао способним владаром, али је због вођења републике занемарио породични посао – банкарство, што га је индиректно водило у пропаст. Током његове владавине, неколико представништава њихове породичне банке банкротирало је због лоших кредитних пласмана, тако да је пред крај свог живота ушао у финанцијске потешкоће.

Лоренцо је попут свог деде Косима и оца посредно владао Републиком Фиренцом преко својих људи у већу тог града републике (Приори), уверавањем, подмићивањем, претњама и стратешким браковима. Његова владавина била је готово тиранска: људи су имали мало слобода, али је Фиренца процветала под његовом владавином.[10] Такав облик владавине створио му је бројне непријатеље међу супарничким породицама - од којих су највећи и најмоћнији били породица Паци.[10] На Ускрс 26. априла 1478, покушан је атентат (Пацијака завера) на њега и његова брата Ђулијана у Фирентинској катедрали. Иза те завере стајале су супарничке породице Паци и Салвијати и сам папа Сикст IV.[1] Нападачи су успели ножевима и мачевима да убију Ђулијана, али је избодени Лоренцо успео да се спасе бегом. Након тог је Лоренцо похватао и побио све заверенике (свештеник који је водио мису, надбискуп Пизе Франческо Салвијати) и велик део породице Паци.

Време након неуспеле Пацијске завере, протекло је у отвореном гневу папе Сикста IV и Ватикана на Медичије и Фиренцу. Сиксто IV пленио је медичијску имовину до које је могао доћи, и екскомуницирао Лоренца и целу фирентинску владу на крају је забранио било какве односе с Републиком Фиренцом. Кад су се све те мере показале слабима, Сиксто IV је установио војни савез против Фиренце с напуљским краљем Фердинандом I, који је послао свог сина Алфонса у напад на Тоскану.

Лоренцо је успео да се одупре и том притиску, ослањајући се на подршку фирентинских грађана, и традиционалне савезнике Фиренце, Болоњу и Милано, тако да се рат одужио. На крају је Лоренцо успео да дипломатски стиша страсти, лично је отпутовао у Напуљ и решио кризу. Након тог се посветио законодавним променама у Републици Фиренци, настојећи и на тај начин да учврстити своју власт.

Лоренцо је у последњем раздобљу своје власти, као и његов деда Косимо, спроводио политику одржавања мира и равнотеже између разноразних снага на Апенинском полуострву (Француска, Свето римско царство, Хабсбургзи), истовремено је одржавао добре односе с османским султаном Мехмедом II, због поморске трговине, која је била главни извор медичејског богатства.[11]

Лоренцо као мецена уметности

[уреди | уреди извор]
Портрет Лоренца

За време Лоренцове владавине у Фиренци су радили бројни ренесансни уметници; Пјеро Полајуоло, Антонио Полајуоло, Андреа дел Верокио, Леонардо да Винчи, Сандро Ботичели, Доменико Гирландајо и Микеланђело Буонароти. Лоренцо није пуно наручивао, али је својим утицајем и везама омогућио уметницима да добију бројне наруџбе и тако посредно утицао на развој високе ренесансе. Микеланђело је живео, учио и радио на Лоренцовом двору као члан његове породице пуних пет година, тако да је Лоренцо лично пуно допринео његовом развоју као уметника.

Лоренцо се и сам окушао у уметности као песник - своје сонете писао је на народном језику из тадашње Тоскане. У својим младеначким сонетима слави живот, док су му они из зрелог доба, прожети меланколијом и осећајима који описују крхкост и нестабилност људске природе.

Лоренцо je značajno povećao садржај Библиотеке Лауренцијане коју је основао још његов деда Косимо. Његови агенти добављали су му ретке класичне античке рукописе с Леванта, које су касније преписивале фирентинске радионице и шириле их по целој Европи. Лоренцо је на свом двору окупио велики круг пријатеља који су студирали грчку филозофију, и покушали да споје Платонове идеје с хришћанством, међу њима су били филозофи; Фичино, Полициано i Ђовани Пико дела Мирандола.

Последње године живота и смрт

[уреди | уреди извор]
Представа светог Јована и Павла

Пред сам крај Лоренцовог живота Фиренца је постала велика Савонаролина проповедаоница, он је својим ватреним демагошким проповедима узбуркао цело Апенинско полуострво. Лично је веровао да је хришћанство сувише удаљено од грчко-римске културе, тако да није веровао у Лоренцов пројект споја хришћанства и платонизма. Али Савонарола је требао Лорензу у борби против Ватикана, тако да се он лично ангажирао да га доведе у Фиренцу.

Лоренцо де Медичи је умро у ноћи између 8. - 9. априла 1492, у тадашњем предграђу Фиренце у медичејској вили Каређи. Он и његов брат Ђулијано сахрањени су у капели Медичи (Cappelle medicee) у Базилици Сан Лоренцо коју је пројектовао и извео Микеланђело.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Piero di Cosimo de' Medici
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Лоренцо де Медичи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Lucrezia Tornabuoni
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Икона за клице

Овај чланак везан за средњовековну историју је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Picotti, Giovanni Battista (1934). „Medici, Lorenzo de', detto il Magnifico”. Enciclopedia Italiana. Приступљено 10. 5. 2018. 
  2. ^ Parks, Tim (2008). „Medici Money: Banking, Metaphysics, and Art in Fifteenth-Century Florence”. The Art Book. New York: W.W. Norton & Co. 12 (4): 288. ISBN 9781847656872. doi:10.1111/j.1467-8357.2005.00614.x. 
  3. ^ „Fact about Lorenzo de' Medici”. 100 Leaders in world history. Kenneth E. Behring. 2008. Архивирано из оригинала 27. 9. 2014. г. Приступљено 15. 11. 2008. 
  4. ^ Kent, F. W. (28. 12. 2006). Lorenzo De' Medici and the Art of Magnificence. Renaissance and Reformation. 27. USA: JHU Press. стр. 110—112. ISBN 0-8018-8627-9. JSTOR 43445687. doi:10.1086/586785. 
  5. ^ „Lorenzo de' Medici Italian statesman”. Britannica. Приступљено 28. 1. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ „Lorenzo de' Medici, "the Magnificent"”. The Medici Family. Приступљено 28. 1. 2021. (језик: енглески)
  7. ^ Brucker, Gene (21. 3. 2005). Living on the Edge in Leonardo's Florence. Berkeley: University of California Press. стр. 14—15. ISBN 9780520930995. JSTOR 10.1525/j.ctt1ppkqw. S2CID 144626626. doi:10.1177/02656914080380030604. 
  8. ^ Milligan, Gerry (26. 8. 2011). „Lucrezia Tornabuoni”. Renaissance and Reformation. Oxford Bibliographies. Oxford University Press. ISBN 9780195399301. doi:10.1093/OBO/9780195399301-0174. Приступљено 25. 2. 2015. 
  9. ^ Hugh Ross Williamson. Lorenzo the Magnificent. , Michael Joseph, (1974), ISBN 07181 12040
  10. ^ а б „Lorenzo de' Medici - Lorenzo and politics, na portalu Net Industries and its Licensors, pristupljeno 6. 6. 2011.”. Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 02. 07. 2021. 
  11. ^ Inalcik, Halil (2000). The Ottoman Empire: The Classical Age 1300-1600. London: Orion Publishing Group. стр. 135. ISBN 978-1-8421-2442-0. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Lorenzo de' Medici, The Complete Literary Works, edited and translated by Guido A. Guarino (New York: Italica Press, 2016).
  • Miles J. Unger, Magnifico: The Brilliant Life and Violent Times of Lorenzo de' Medici (Simon and Schuster 2008) is a vividly colorful biography of this true "renaissance man", the uncrowned ruler of Florence during its golden age.
  • André Chastel, Art et Humanisme à Florence au temps de Laurent le Magnifique (Paris, 1959).
  • Christopher Hibbert, (1980). The House of Medici: Its Rise and Fall. Morrow-Quill.  is a highly readable, non-scholarly general history of the family, and covers Lorenzo's life in some detail.
  • F. W. Kent, (2004). Lorenzo de' Medici and the Art of Magnificence (The Johns Hopkins Symposia in Comparative History). The Johns Hopkins University Press.  A summary of 40 years of research with a specific theme of Il Magnifico's relationship with the visual arts.
  • Peter Barenboim, (2006). Michelangelo Drawings – Key to the Medici Chapel Interpretation. Moscow, Letny Sad. ISBN 5-98856-016-4. , is a new interpretation of Lorenzo the Magnificent' image in the Medici Chapel.
  • Barenboim P. D.; Peter Barenboim. (2017). „The Mouse that Michelangelo Did Carve in the Medici Chapel: An Oriental Comment to the Famous Article of Erwin Panofsky”. 
  • Barenboim, Peter (with Heath, Arthur). 500 years of the New Sacristy: Michelangelo in the Medici Chapel. ISBN 978-5-906072-42-9. , LOOM, Moscow, 2019.
  • Williamson, Hugh Ross,. Lorenzo the Magnificent. ISBN 0-7181-1204-0. . Michael Joseph, London. (1974)
  • Parks, Tim, (2005). Medici Money: Banking, Metaphysics, and Art in Fifteenth-Century Florence. W. W. Norton & Company. ISBN 0393328457.  , is a mixture of history and finance, documenting the logistics of Lorenzo and the Medici Banks
  • Robin Maxwell, Signora da Vinci (NAL Trade, 2009), a novel that follows Leonardo da Vinci's mother, Caterina, as she travels to Florence to be with her son.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Лоренцо де Медичи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лоренцо_де_Медичи&oldid=28682196”