Standardni arapski

С Википедије, слободне енциклопедије

Standardni arapski (al-’arabiyya, al-fusha; ISO 639-3: arb), arapski jezik (semitska porodica) kojim kao prvim jezikom govori 206,000,000 ljudi i 246,000,000 kao drugim jezikom kod govornika svih arapskih varijanti.[1]

Raširen je po arapskom govornom području Azije i severne Afrike. Koristi se u obrazovanju, literalne radove i službene svrhe. Postoje dva osnovna oblika, klasični arapski (kuranski), koji se deli za religiozne i ceremonijalne svrhe i moderni standardni arapski, koji je modernizovana varijanta klasičnog arapskog.

Standardni arapski službeni je jezik u državama Alžir, Čad, Komori, Džibuti, Egipat, Eritreja, Jordan, Katar, Kuvajt, Libanon, Maroko, Oman, Sudan, Sirija, Tunis i UAE.

Kao nacionalni jezik u Bahreinu, Iraku, Izraelu, Jemenu, Libiji, Palestinskoj Zapadnoj Obali i Gazi, Saudijskoj Arabiji i Somaliji.[2]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mol, Mark van (2003). Variation in Modern Standard Arabic in Radio News Broadcasts: A Synchronic Descriptive Investigation Into the Use of Complementary Particles (на језику: енглески). Peeters Publishers. ISBN 978-90-429-1158-1. 
  2. ^ „Arabic, Standard”. Ethnologue (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-27. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Holes, Clive (2004). Modern Arabic: Structures, Functions, and Varieties. Georgetown University Press. ISBN 1-58901-022-1