Милоје Лазаревић
Милоје Лазаревић | |
---|---|
![]() Милоје Лазаревић у херцеговачкој народној ношњи. | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 24. септембар 1916. |
Место рођења | Чачак, Краљевина Србија |
Датум смрти | 10. јун 1995.78 год.) ( |
Место смрти | Чикаго, САД |
Образовање | Војна академија |
Породица | |
Супружник | Невенка |
Деца | Лепа и Јован |
Родитељи | Димитрије Полексија |
Војна каријера | |
Служба | 1936–1941 1941–1946 |
Војска | Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини |
Род | пјешадија |
Чин | Капетан II класе |
Јединица | Прва невесињска бригада |
Учешће у ратовима | Други светски рат |
Милоје Лазаревић, (Чачак, 24. септембар 1916 – 10. јун 1995, Чикагу) био је пјешадијски капетан у Југословенској војсци. Током Другог свјетског рата вршио је дужности начелника штаба Невесињског корпуса, команданта Прве невесињске бригаде и команданта Херцеговачке летеће бригаде Југословенске војске у отаџбини.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођене је 1916. у Чачку од оца Димитрија и мајке Полексије. Имао је брата Јована који је такође био активни припадник Југословенске војске у Отаџбини. Прије уписа у Војну академију завршио је четири разреда гимназије. Нижу школу Војне академије 1. октобра 1931. коју је успјешно завршио 1936. године. У чин потпоручника је унапријеђен 1. октобра 1936. и распоређен је у Пети пјешадијски пук "Краљ Милан" у Ваљеву. У овој јединици је службовао до 19. новембра 1938. када је прекомандован у Прву пјешадијску подофицирску школу у Београду. Произведен је у чин пјешадијског поручника 1. октобра 1940.[1] У подофицирској школи налазио се на дужности водника све до напада Трећег рајха на Краљевину Југославију. Учесник је војног пуча 27. марта 1941. и свједок бомбардовања Београда 6. априла 1941.[2]
Крај Априлског рата затекао га је на положају код Мостара и тада је први пут рањен током гушења усташко-хрватске побуне у војсци. Са тек залијеченом ногом вратио се у Србију, прво у село Јабучје код Лајковца, а потом и у Београд. Преко београдске четничке организације убрзо је добио ратни распоред (по личном захтјеву) и упућен је у Херцеговину. Био је командант Невесињског четничког одреда почетком јуна 1942. Водио је овај одред у побједи над партизанским јединицама на Гату. Био је и први командант Невесињске бригаде од њеног формирања 1942. до 1943. Чин капетана II класе добио је 1. октобра 1943. године.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/d/d9/Newsweek.jpg/220px-Newsweek.jpg)
Током љета 1943. обављао је дужност привременог команданта Друге сарајевске бригаде Романијског корпуса. Након повратка у Херцеговину постављен је 1943. на мјесто начелника штаба Невесињског корпуса и уједно је враћен на мјесто команданта Невесињске бригаде којом је командовао све до 1944. Крајем септембра 1944. учествује у нападу на Њемачке снаге у Требињу. У мају 1945. успијева да преко Словеније одступи за Италију. У избјегличком логору Еболи био је смјештен до 1946.[2] Након затварања логора Еболи, живи у Барију и Риму радећи тешке физичке послове да би се прехранио. Исељeничку визу добија 1950. и емигрира за САД гдје стиже 17. јула исте године и одлази прво у Њујорк, код свог брата Јована (преминуо 17. јуна 1953) који је тада радио на радио програму "Глас Америке". Пресељава се у Чикаго гдје је као обичан радник радио у двије компаније. Тек 1955. у САД долази и његова супруга Невенка (рођена Васиљевић, из Мостара са којом се вјенчао 28. августа 1943. у селу Богојевићи код Требиња) и ћерка Лепа. Двије године касније, 4. новембра 1957. добија сина Јована. Супруга Невенка преминула је 16. марта 1994.[3] У емиграцији је наставио свој национални рад кроз организације у којима је био члан: Српска народна одбрана, Организација Српских четника "Равна Гора", Културног клуба "Свети Сава" и локалног црвеног одбора. Често је писао чланке за емигрантску штампу. Понекад је објављивао чланке и у "Чикаго трибјуну".[3]
Преминуо је 10. јуна 1995. године у Чикагу, а сахрањен је на гробљу манастира Светог Саве у Либертвилу, држава Илиноис.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јевтић, Бранко (2013). Ратни дневник поручника Милоја Мила Лазаревића, начелника штаба Невесињског корпуса, команданта Прве невесињске бригаде, команданта Херцеговачке летеће бригаде. Београд: Беокњига. стр. 35. ISBN 978-86-7694-435-4.
- ^ а б в Јевтић, Бранко (2013). Ратни дневник поручника Милоја Мила Лазаревића, начелника штаба Невесињског корпуса, команданта Прве невесињске бригаде, команданта Херцеговачке летеће бригаде. Београд: Беокњига. стр. 36. ISBN 978-86-7694-435-4.
- ^ а б Јевтић, Бранко (2013). Ратни дневник поручника Милоја Мила Лазаревића, начелника штаба Невесињског корпуса, команданта Прве невесињске бригаде, команданта Херцеговачке летеће бригаде. Београд: Беокњига. стр. 212. ISBN 978-86-7694-435-4.