Оклаце

Координате: 42° 57′ 02″ С; 20° 31′ 06″ И / 42.9506° С; 20.5183° И / 42.9506; 20.5183
С Википедије, слободне енциклопедије
Оклаце
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаКосово и Метохија
Управни округКосовскомитровачки
ОпштинаЗубин Поток
Становништво
 — 2011.Пад 103
Географске карактеристике
Координате42° 57′ 02″ С; 20° 31′ 06″ И / 42.9506° С; 20.5183° И / 42.9506; 20.5183
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина959 m
Оклаце на карти Србије
Оклаце
Оклаце
Оклаце на карти Србије
Остали подаци
Поштански број40650
Позивни број+381 (0)28
Регистарска ознакаKM

Оклаце (често и назив Оклаца) (алб. Окллацë) је насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Оклаце површине 2.131 ха. Смештено је на југозападним обронцима планине Мокра Гора, у сливу Оклачког потока, који долази истиче из језера на Мокрој Гори и некад се уливао у Брњачку реку, на месту званом Саставци а сада изградњом језера Газиводе на Ибру директно у акумулацију. Постоје и остаци старијег становништва које је оставило за собом насеље Црквину код Ораха и гробље у Трњанској мали. Становништво Оклаца је углавном досељено из Црне Горе, из племена Куча, Дробњака, Морачана. Становништво се углавном иселило последњих деценија у Крагујевац, Краљево и Смедерево. После ослобађања од турске власти место је у саставу Звечанског округа, у срезу митровичком, у општини брњачкој и 1912. године има 391 становника (заједно са засеоцима: Добрићи, Јанковићи, Ковачевићи, Радићи и Станићи).

Географија[уреди | уреди извор]

Село је у сливу Оклачког Потока, који долази од Језера на Мокрој и утиче у Брњачку Ријеку. По свом положају оно је слично Брњаку, од кога га дели пространа коса. Изнад села су Каменик, Каменичко Брдо и Мокра Планина, док је само село на странама рашчлањеним потоцима. Између тих потока се јављају мање заравни; које носе посебне топографске називе: Бабићко Брдо, Гувнице, Житнице, Алауша, Просина, Морача, Трњани, Глобареван Оранице, Калуђерска Ливада, Јагодњача, Црна Ријека (лцваде).

Због таквог рељефа насеље је разбијеног типа. Куће су груписане по махалма на братственичкој основи, Главне су махале: Станићи, Ковачевићи, Габићи, Радићи, Костовићи, (Станићи), Јанковићи, Добрићи и Трњанска. Кућа има много више на присојној страни. У овом делу села су и остаци старога насеља: Црквина код Ораха и гробље у Трњанској Махали.

Историја[уреди | уреди извор]

Садашња братства у Оклацу досељена су у току последњих 200 година. Родови су: Станићи (20 кућа., Св. Арханђео и Велика госпођа), пореклом из Мораче. Дошли су пре 150 година три брата; један отишао у Суво Грло (Метохиски Подгор) од кога су данашњи Томашевићи; други у Рајетиће (Рогозна), а трећи, Стојадин, остао у Оклацу. Од три сина удовице Стане су оклачки Станићи; њих има исељених у Ђаке код Куршумлије и у Н. Пазару.

Порекло становништва[уреди | уреди извор]

Порекло становништва по родовима:[1]

  • Колатовићи (10 кућа.), дошли су из Брњака и населили Бабиће, заселак Оклаца
  • Радићи (2 кућа., Св. краљ Дечански), род су са Соврлићима у Бурлатима, који су се одавде тамо иселили.
  • Добрићи (12 кућа.) такође су Коматовићи из Брњака.
  • Милићевићи (4 кућа., Св. Никола) не знају тачно своје порекло. Кажу да су из Црне Горе.
  • Јанковићи (7 кућа.) и Ковачевићи (4 кућа., Св. Ђорђе, род су са Дробњацима из Пресјеке. У селу се тврди да су се Јанковићи први од свих населили у Оклацу.

Демографија[уреди | уреди извор]

Према проценама из 2009. године које су коришћене за попис на Косову 2011. године, ово место је ненасељено[2][а]

Популација (ист.): Оклаце
Година19121948195319611971198119912011
Становништво391410429449418264166103
Еволуција становништва

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ На основу представљених података (ажурирање 2009) који су стварни и који су врло приближни са подацима који су произишли из пописа становништва 2011. као и са подацима из осталих извора, АСК је употребила податке из ажурирања 2009. године као званичне податке о процени становништва општина: Лепосавић,Зубин Поток, Звечан и северни део Митровице.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Др Милосав Лутовац: Ибарски Колашин– издање 1954. године.
  2. ^ „Composition ethnique 2009”. Приступљено 10. април 2018.