Ортодоксија
Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία [orthodoksía] — ортодоксија, од ријечи ορθος [orthos] — ортос — „исправан“ и δοξα [doksa] — докса — „мишљење“ или „учење“), је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном.[1][2] Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.
У хришћанском смислу термин означава „усаглашавање са хришћанском вером која је заступљена у вероисповестима ране цркве“.[3] Првих седам васељенских сабора одржано је између 325. и 787. године с циљем формализације прихваћених доктрина. У неким земљама енглеског говорног подручја, Јевреји који се придржавају свих традиција и заповести, као што је прописано у Талмуду, често се називају ортодоксним Јеврејима, иако је појам ортодоксан историјски првобитно описивао хришћанска веровања.
Религијско правоверје
[уреди | уреди извор]Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.
Будизам
[уреди | уреди извор]Познато је да је историјски Буда осудио само приврженост светим списима или догматским принципима, као што је поменуто у Калама сути.[4] Штавише, теравадска школа будизма следи строго придржавање Пали канона (трипитака) и тумачења као што је Висудхимага. Стога се теравадска школа сматра најортодокснијом од свих будистичких школа, јер је познато да је веома конзервативна, а посебно у погледу дисциплине и праксе Винаје.
Хришћанско правоверје
[уреди | уреди извор]У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних“ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких“ секти и „расколничких“ цркава. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као „Правосла́виѥ“, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.
Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) дефинисана је од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на апостолским темељима хришћанске вере, на шта су се надовезали и утицаји старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Део хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[5]
На Првом васељенском сабору у Никеји, одржаном 325. године, закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од исте суштине“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацили су аријанци, који су сматрали да Син није исте суштине са Оцем, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Други васељенски сабор у Константинопољу (381) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Богородица, док је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[5]
Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 451. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа обједињене), формирају одвојене цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, Православна црква тиме није уздрмана и 681. године Шести васељенски сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље и двије енергије, као што има двије природе.[5]
Правоверје у јудаизму
[уреди | уреди извор]Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.
Правоверје у исламу
[уреди | уреди извор]Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.
Политичко правоверје
[уреди | уреди извор]Израз политичко правоверје означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у исправност одређене политичке идеологије.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Harper, Douglas. „orthodoxy”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 27. 1. 2016.
- ^ orthodox. Dictionary.com. The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition. Houghton Mifflin Company, 2004. Dictionary definition (accessed: March 03, 2008).
- ^ Wills, Robert M. (2013). Taking Caesar Out of Jesus: Uncovering the Lost Relevance of Jesus. Xlibris Corporation. стр. 246. ISBN 978-1-4931-0810-7.
- ^ „Kalama Sutta: To the Kalamas”. Access to Insight (на језику: енглески). Barre Center for Buddhist Studies. Приступљено 14. 3. 2018.
- ^ а б в Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
Литература
[уреди | уреди извор]- Wills, Robert M. (2013). Taking Caesar Out of Jesus: Uncovering the Lost Relevance of Jesus. Xlibris Corporation. стр. 246. ISBN 978-1-4931-0810-7.
- Henderson, John B. (1998). The Construction of Orthodoxy and Heresy: Neo-Confucian, Islamic, Jewish, and Early Christian Patterns. Albany, NY: State University of New York Press.
- Krikorian, Mesrob K. (2010). Christology of the Oriental Orthodox Churches: Christology in the Tradition of the Armenian Apostolic Church. Peter Lang.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Buswell, Robert, ур. (2004), Encyclopedia of Buddhism, MacMillan
- Chapman, David (2011), Theravāda reinvents meditation
- Crosby, Kate (2013), Theravada Buddhism: Continuity, Diversity, and Identity, Wiley-Blackwell
- Dutt, Nalinaksha (1998), Buddhist Sects in India, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited
- Gombrich, Richard F. (1996), Theravāda Buddhism. A Social History from Ancient Benares to Modern Colombo, London and New York: Routledge
- Gombrich, Richard F. (1997), How Buddhism Began. The Conditioned Genesis of the Early Teachings, New Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Pvt. Ltd.
- Gomez, Luis O. (1991), Purifying Gold: The Metaphor of Effort and Intuition in Buddhist Thought and Practice. In: Peter N. Gregory (editor)(1991), Sudden and Gradual. Approaches to Enlightenment in Chinese Thought, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited
- Gunaratana, Henepola (1994), The Path of Serenity and Insight, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited
- Kalupahana, David J. (1994), A history of Buddhist philosophy, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited
- McMahan, David L. (2008). The Making of Buddhist Modernism. Oxford University Press. ISBN 9780195183276.
- Nyanaponika (1998), Het hart van boeddhistische meditatie (The heart of Buddhist Meditation), Asoka
- Polak, Grzegorz (2011), Reexamining Jhana: Towards a Critical Reconstruction of Early Buddhist Soteriology, UMCS
- Salgado, Nirmala S. (новембар 2013). Buddhist Nuns and Gendered Practice: In Search of the Female Renunciant. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-976001-5.
- Tuchrello, William P. (n.d), The Society and Its Environment. (Religion: Historical Background section), Federal Research Division, Library of Congress
- Tiyavanich, K. (1997), Forest Recollections: Wandering Monks in Twentieth-Century Thailand, University of Hawaii Press
- Warder, A.K. (2000), Indian Buddhism, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers
- Adeney, Walter F. (1908). The Greek and Eastern Churches (PDF). New York: Charles Scribner's Sons.
- Buxhoeveden, Daniel; Woloschak, Gayle, ур. (2011). Science and the Eastern Orthodox Church (1. изд.). Farnham: Ashgate.
- Dvornik, Francis (1948). The Photian Schism: History and Legend. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
- Erickson, John H. (1991). The Challenge of Our Past: Studies in Orthodox Canon Law and Church History. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Erickson, John H. (1992). „The Local Churches and Catholicity: An Orthodox Perspective”. The Jurist. 52: 490—508.
- Fairbairn, Donald (2002). Eastern Orthodoxy through Western Eyes. Louisville, KY: Westminster John Knox Press.
- FitzGerald, Thomas (2007). „Eastern Christianity in the United States”. The Blackwell Companion to Eastern Christianity. Malden, MA: Blackwell Publishing. стр. 269—279.
- Hussey, Joan M. (1986). The Orthodox Church in the Byzantine Empire. Oxford: Clarendon Press.
- Krindatch, Alexei D. ed. (2011). Atlas of American Orthodox Christian Churches. Holy Cross Orthodox Press. online.
- Lossky, Vladimir (1957). The Mystical Theology of the Eastern Church (1. изд.). London: J. Clarke.
- Mascall, Eric Lionel (1958). The Recovery of Unity: A Theological Approach. London: Longmans.
- McGuckin, John Anthony (2008). The Orthodox Church: An Introduction to its History, Doctrine, and Spiritual Culture (1. изд.). Malden, MA: Blackwell Publishing.
- McGuckin, John Anthony, ур. (2011). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity. 1. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
- McGuckin, John Anthony, ур. (2011). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity. 2. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
- Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500–1453. London: Cardinal.
- Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell.
- Paraskevas, J. E.; Reinstein, F. (1969). The Eastern Orthodox Church: A Brief History. Washington: El Greco Press.
- Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Scouteris, Constantine, A Brief Outline of the Orthodox Church, Ἐκκλησιαστικός Φάρος, 65 (2004), pp. 60–75.