Филип I Тарентски

С Википедије, слободне енциклопедије
Филип I Тарентски
Лични подаци
Датум рођења(1278-11-10)10. новембар 1278.
Место рођењаНапуљ,
Датум смрти26. децембар 1331.(1331-12-26) (53 год.)
Место смртиНапуљ,
Породица
СупружникТамара Анђелина Дукина, Катарина Валоа
ПотомствоLouis, Prince of Taranto, Роберт Тарентски, Филип II Тарентски, Joan of Anjou, Queen of Armenia, Philip of Anjou, Despot of Rhomania, Margaret of Taranto, Charles of Taranto
РодитељиКарло II Напуљски
Марија Угарска
ДинастијаДинастија Капета-Анжу
Кнез Таранта, господар Албаније
ПретходникКарло II Напуљски
НаследникРоберт Тарентски

Филип I Тарентски (Напуљ, 10. новембар 1278 — Напуљ, 26. децембар[1][2][3] 1331) био је члан династије Анжу, титуларни Латински цар, (као Филип II) по праву своје жене Катарине II Валоа - Куртене, деспот Романије, краљ Албаније, кнез Ахаје и Тарента. Рођен је у Напуљу, био је млађи син краља Карла II Напуљског и Марије Угарске ћерке угарског краља Стефана V.[4]

Први брак[уреди | уреди извор]

Отац га је 4. фебруара 1294. године, именовао за кнеза од Тарента у Екс ан Провансу, а 12. јула 1294. године, за генералног викара Краљевине Сицилије. Ова достојанства су била увод у Карлов план да кнезу Филипу I подари царство источно од Јадрана. Оног дана када је постао генерални викар, оженио се преко пуномоћника, Тамаром Анђел Комнин, ћерком Нићифора I Комнина Дуке, деспота епирског.[4] Под претњом Византијског царства, деспот Нићифор I је одлучио да тражи Анжујско покровитељство и пристао је на брак Тамаре и кнеза Филипа I. Њих двоје су се лично венчали 13. августа 1294. године, у Л'Аквили. Након њиховог брака, краљ Карло II је кнезу Филипу I препустио врховну власт над кнежевином Ахајом и Краљевином Албанијом, као и сва своја права на Латинско царство и властелинство Влашка.[5] Деспот Нићифор I је дао, као мираз своје ћерке, тврђаве Воницу, Врахову, Ђирокастер и Наупакт, на територији Етолије, кнезу Филипу I, и пристао да наследство, после његове смрти, пређе на његову ћерку, а не на сина Тому. Након Нићифорове смрти (око 1297.), кнез Филип I је преузео титулу „деспота Романије“, полажући право на Епир, Етолију, Акарнанију и Велику Влахију. Међутим, Нићифорова I удовица, Ана Кантакузин Палеолог, Тому је прогласила за деспота Епира и преузела намесништво.

Вечерњи рат[уреди | уреди извор]

Као генерални викар Сицилије, учествовао је у инвазији на то острво током последње фазе Сицилијанског вечерњег рата. Његова војска је поражена 1299. године, у бици код Фалконаре од стране краља Фридриха III Сицилије,[6] и држан је у заробљеништву до потписивања уговора у Калтабелоти 1302. године.[7]

Балканска авантура[уреди | уреди извор]

Године 1306. Филип Савојски и Изабела од Вилардуена, кнез и кнегиња од Ахаје, посетили су Карлов двор у Напуљу. Кнез Филип Савојски је оптужен за нелојалност и неуспех да подржи краља Карла II у походу на Епир. Пошто кнегиња Изабела није тражила пристанак свог сизерена пре него што се удала за њега, краљ Карло II јој је одузео Ахају и поклонио је директно кнезу Филипу I од Тарeнта 5. маја 1306. године. Он је убрзо након тога био у јединој личној посети Ахаји, прихватајући заклетве на верност од својих вазала у Гларенци, и изводећи неуспешан поход на Епирску деспотовину.[8] Оставио је Гија II, војводу од Атине, као свог баила у Ахаји. У међувремену, кнез Филип и кнегиња Изабела су се одрекли својих права на Ахају 11. маја 1307. године, у замену за округ Алба.

Други брак[уреди | уреди извор]

Кнез Филип I је 1309. године, оптужио кнегињу Тамару за прељубу, вероватно на основу фалсификоване оптужбе. То га је ослободило да учествује у сложеном брачном савезу. Катарина од Валоа, титуларна латинска царица, била је верена за Хуга V, војводу од Бургундије, титуларног краља Солуна. Ова веридба је прекинута и она се удала за кнеза Филипа I 29. јула 1313. у Фонтенблоу.[9] У замену, њене матичне земље Куртенеa и друга имања на континенту су уступљена Хуговој сестри Џоани Хромој, која се удала за Кaтрининог полубрата, Филипа од Валоа.[9] Војвода Хуго V је био верен са Јованом од Француске, касније грофицом од Бургундије и Артоа. (Војвода Хуго V је умро 1315. године, пре него што је брак склопљен; Јована од Француске се удала за Хуговог брата и наследника Ода IV, војводу од Бургундије[10]). Кнез Филип I је препустио Кнежевину Ахају (над којом је задржао власт) Матилди од Еноа, која се 29. јула 1313. године, удала за Хуговог брата Луја Бургундског. Овај брачни уговор је прилично ограничен: ако пар умре без наследника, Кнежевина је требало да се врати у кућу Бургундије, док је Матилда уживала доживотно плодоуживање. Нити се Матилда могла поново удати без дозволе свог сизерена. Да би довршио раздвајање источних и западних претензија, војвода Хуго V је уступио своја права на Солун Лују, док се Луј одрекао својих потраживања на наследство својих родитеља у корист војводе Хуга V. Веридба Филиповог најстаријег сина Карла од Тарента са Матилдом од Ено је раскинута, а он је био верен са Жаном де Валоа, млађом сестром Катарине од Валоа; отац му је уступио и титулу деспота Романије и права на њу.

Гвелфско - гибелински рат[уреди | уреди извор]

Године 1315, кнеза Филипа I је његов брат краљ Роберт Напуљски послао да предводи војску која је ослободила Фирентинце, којима су Пизани претили под Угучионе дела Фађуолом. Фирентинско-напуљска војска је тешко поражена у бици код Монтекатинија 29. августа 1315. године, Филипов млађи брат Петар, гроф од Гравине и његов син Карло од Тарента су убијени.

Франачка Грчка[уреди | уреди извор]

Смрт Луја Бургундског без наследника 1316. године, пореметила је анжујске планове за кнежевину Ахају. Матилду је краљ Роберт Напуљски позвао да се уда за Јована од Гравине, Филиповог и Робертовог млађег брата. Када је одбила, киднапована је и доведена у Напуљ. Дугим убеђивањима и претњама била је принуђена 1318. године, да пристане на брак, након чега је Фридрих Трогизио послат у кнежевину Ахају као нови баил.[10] Године 1320. Одо IV, војвода од Бургундије, после неколико протеста, пристао је да прода своја права на кнежевину Ахеју и краљевину Солун Лују, грофу од Клермона за 40.000 ливра. Међутим, кнез Филип I, кога је финансирао краљ Филип V од Француске, откупио је потраживања за исту суму 1321. године. У међувремену, Матилда од Ено изведена је пред папски суд у Авињону, где је открила да се тајно удала за бургундског витеза. Хју де Ла Палице. Њен брак са Јованом је поништен на основу неконзумације, али је откривање њеног тајног брака поново дало изговор за конфискацију кнежевине Ахаје од стране Анжујаца. Она је, наравно, додељена директно Јовану од Гравине, у замену за 40.000 ливра, колико је плаћено војводи од Бургундије.[11] Матилда је провела остатак свог несрећног живота као заточеница напуљске државе, како би спречили поновно оживљавање њених претензија.

Кнез Филип I је наставио да планира обнову Латинског царства, склапајући савез 1318. године са својим сестрићем Карлом I од Угарске у ту сврху, али без ефекта.[12] Године 1330. умире му последњи син из првог брака, враћајући му титулу деспота Романије. Сва његова права и титуле прешле су његовом смрћу две године касније на његовог најстаријег сина из другог брака, Роберта од Тарента.

Породица[уреди | уреди извор]

Деца из његовог првог брака (1294), са принцезом Тамаром Анђел Комнин, који је окончан разводом (1309):[4]

Деца из његовог другог брака (1313), са царицом Катарином II Валоа:

  • Маргарета (око 1325–1380), удата за Франсоа од Бокса, војводу од Андрије. Маргарета и Франсоа, су били родитељи Џејмса од Бокса, кнеза од Ахаје и титуларног Латинског цара.[14]
  • Роберт (1326–1364), кнез од Тарента, титуларни цар Латинског царства (као цар Роберт II).[15]
  • Луј (1327/28–1362),[15]Кнез од Тарента и краљ Напуља по праву своје жене.
  • Филип II (1329–1374),[15] кнез од Тарента и Ахаје, титуларни цар Константинопоља (као Филип III).

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип II
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
4. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елеонора Енглеска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алфонсо II од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
10. Рамон Беренгер IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Герсенда II од Сабрана
 
 
 
 
 
 
 
5. Беатрис од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
11. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Маргарета од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
1. Филип I Тарентски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
12. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Suthoi, Khan of Cumania
 
 
 
 
 
 
 
14. Шејхан или Котан?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nicol 1984, стр. 98
  2. ^ Todt 1993, стр. 2065
  3. ^ Tsougarakis & Lock 2014, стр. 428.
  4. ^ а б в г д ђ е Nicol 1984, стр. 257
  5. ^ Topping 1975, стр. 106
  6. ^ Stanton 2015, стр. 153
  7. ^ Nicol 1994, стр. 29
  8. ^ Topping 1975, стр. 107
  9. ^ а б Topping 1975, стр. 109
  10. ^ а б Topping 1975, стр. 115
  11. ^ Topping 1975, стр. 115–116
  12. ^ Geanakoplos 1975, стр. 47
  13. ^ Armstrong 1932, стр. 40
  14. ^ Richardson 2011, стр. 401
  15. ^ а б в Zacour 1960, стр. 32

Литература[уреди | уреди извор]

  • Armstrong, Edward (1932). "Italy in the Time of Dante". In Gwatkin, Henry Melvill; Whitney, James Pounder; Tanner, Joseph Robson; Previté-Orton, Charles William; Brooke, Zachary Nugent (eds.). The Cambridge Medieval History. Vol. 7: Decline of Empire and Papacy. Cambridge University Press.
  • Geanakoplos, Deno (1975). "Byzantium and the Crusades, 1354–1453". In Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. pp. 27–68. ISBN 0-299-06670-3.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 9780521261906.
  • Nicol, Donald M. (1994). The Byzantine Lady: Ten Portraits, 1250–1500. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-45531-6.
  • Richardson, Douglas (2011). Plantagenet Ancestry: Plantagenet Ancestry: A Study In Colonial And Medieval Families (2nd ed.).
  • Shawcross, Teresa (2009). The Chronicle of Morea: Historiography in Crusader Greece. Oxford University Press.
  • Stanton, Charles D (2015). Medieval Maritime Warfare. Pen & Sword.
  • Todt, K.-P. (1993). "Ph. v. Tarent". Lexikon des Mittelalters (in German). Vol. VI: Lukasbilder bis Plantagenêt. Stuttgart and Weimar: J. B. Metzler.
  • Topping, Peter (1975). "The Morea, 1311–1364". In Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. pp. 104–140. ISBN 0-299-06670-3.
  • Tsougarakis, Nickiphoros I.; Lock, Peter, eds. (2014). A Companion to Latin Greece. Brill's Companions to European History. Leiden and New York: BRILL. ISBN 978-90-0-4284104.
  • Zacour, Norman P. (1960). "Talleyrand: The Cardinal of Périgord (1301-1364)". Transactions of the American Philosophical Society. New Series. American Philosophical Society. 50 (7): 1–83. doi:10.2307/1005798. JSTOR 1005798.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филип_I_Тарентски&oldid=27699895”