Хенри VIII Тјудор

Хенри VIII
Краљ Енглеске, Хенри VIII Тјудор
Лични подаци
Датум рођења	(1491-06-28)28. јун 1491.
Место рођења	Гринич, Енглеска
Датум смрти	28. јануар 1547.(1547-01-28) (55 год.)
Место смрти	Лондон, Енглеска
Породица
Супружник	Катарина од Арагона, Ана Болен, Џејн Симор, Ана Клевска, Катарина Хауард, Катарина Пар
Потомство	Мери I Тјудор, Henry FitzRoy, 1st Duke of Richmond and Somerset, Елизабета I Тјудор, Едвард VI Тјудор, Henry, Duke of Cornwall
Родитељи	Хенри VII Елизабета од Јорка
Династија	Тјудор
краљ Енглеске
Период	21. април 1509 — 28. јануар 1547.
Претходник	Хенри VII
Наследник	Едвард VI
Потпис

Хенри VIII (енгл. Henry VIII of England; 28. јун 1491 — 28. јануар 1547), владао је Енглеском и Ирском од 1509. до 28. јануара 1547. када је умро. Наследио је свог оца Хенрија VII, оснивача династије Тјудор којој он припада. Познат је због тога што се шест пута женио и реформације енглеске цркве. Када му папа, под утицајем католичких краљева, није дозволио да се разведе од своје прве жене Каталине од Арагона, (ћерке Фернанда и Изабеле, Католичких краљева) да би се оженио својом љубавницом Ен Болин, прекинуо је све везе са Ватиканом и Римом и Актом о супремацији 1534. године прогласио се за врховног владара енглеске цркве и самим тим енглеска црква је сврстана у протестантске, касније названа англиканска. Такође је ујединио Енглеску и Велс у једну територију, тј. државу 1543. године. Иако је био ожењен шест пута имао је само троје деце – кћерку Марију, касније енглеску краљицу Марију I познату као Крвава Марија (1553—1558), из првог брака са Катарином од Арагона; затим, другу кћерку, такође, потоњу славну краљицу Елизабету I (1558—1603) из другог брака са Аном Болин и сина наследника Едварда VI (1547—1553) из трећег брака са Џејн Симор. Описан је као стасит, атлетски грађен човек, риђе браде и изузетних листова, човек од стила; уживао је у јелу, познат као коцкар, али врстан спортиста – тенисер, мачевалац.

Биографија

Младост

Рођен је у палати Плејсентија поред Гринича, као треће од седморо деце Хенрија VII и Елизабете од Јорка. Још као сасвим мало дете добио је титулу војводе од Јорка. Добио је врхунско образовање и течно говорио француски, шпански и латински, поред свог матерњег енглеског језика. Његов старији брат, принц Артур, био је службени наследник енглеске круне, те се за време Артурова живота претпостављало да ће Хенри постати црквени службеник.

Артур је, као део споразума Хенрија VII и уједињених шпанских краљевина, оженио се шеснаестогодишњом Катарином, године 1501. Године 1502. Артур се разболео и убрзо умро, чиме су све престолонаследничке дужности, заједно са титулом принца од Велса, прешле Хенрију. Удовица Катарина, бивша принцеза од Велса, желела је да се врати у своју домовину, али ју је спречила немогућност повратка мираза њеном оцу. Њен отац, Фернандо II од Арагона и Хенри VII након четрнаест месеци договорили су се о новој веридби, између тада тринаестогодишњег Хенрија и осамнаестогодишње Катарине. Папа је одобрио веридбу коју би Црква, иначе, сматрала инцестом, и то након инсистирања Катаринине мајке, Изабеле I. Када је 1505. године Хенри VII изгубио интерес за савез са Шпанијом, његов син је изјавио да је његов брак био договорен без његовог пристанка. Недоумице по питању брака настављене су све до смрти Хенрија VII.

Владавина

У априлу 1509. Хенри VII је умро, а Хенри је наследио енглеску круну. 11. јуна 1509. оженио се Катарином, а 24. јуна исте године пар је крунисан у Вестминстерској опатији.

Својим првим потезима Хенри је као нови владар хтео да укаже да ће се његова владавина разликовати од владавине његовог оца. Прво је уклонио водеће личности из власти свог оца, а након тога је на спољном плану почео да води другачију политику од мирољубиве политике свога оца - Хенри је себе сматрао ратничким краљем. Ишао је до те мере да је увео и нови начин ословљавања монарха, који од тада више није ословљаван са Ваша Милости, већ са Ваше Величанство. У својим млађим годинама већи део енергије посвећивао је надметању са другим државама тог периода, упадљивом разметању и развоју династичког поноса, а мање националним интересима. Ушао је у савез са појединим европским државама у циљу борбе против Француске, којој се касније доста замерио. Лично је водио походе на Француску, те победио у бици код Спурса 1513. године, али је рат на крају завршен мировним споразумом 1514. године. У целини гледајући, спољнополитички је Енглеску укључио у тадашње европске политичке токове и збивања као важан и непрелазан, иако не пресудан, фактор.

Ратови су, међутим, са својим трошковима израде бројних топова и нових утврђења стварали озбиљне финансијске проблеме. Покушај да се 1525. године уведе „љубазна подршка“ за финансирање Хенријеве спољне политике довео је до избијања нереда, па се од тога додатног пореза одустало. Хенријев славни ратни брод на који је утрошено много новца и времена, назван Мери Роуз, потонуо је у самој луци када је краљ дошао да га види. Претпоставља се да је назван по Хенријевој млађој сестри, Марији Тјудор, или чак по Мери Болин.

У поводу појаве реформације на континенту, Хенри је своју политику окренуо ка папи, тако што је 1521. године донео Акт о седам светих тајни, којим се побијају реформаторске идеје и тезе Мартина Лутера, те бране темељи католичког учења, а због којег је од папе Лава X добио титулу браниоца вере.

Раскол са Римом

Хенријев приватни живот се врло често испреплетао са државним пословима и политиком. Његова жеља за добијањем мушког наследника и брачни живот уско су утицали како на тадашњу, али и будућу спољну и унутрашњу политику Енглеске, тако и на положај вере у Енглеској и односе са поглаваром Католичке цркве, самим Папом.

Катарина Арагонска била је са Хенријем трудна седам пута, но преживело је само једно дете, кћи Марија. Хенри је, међутим, силно желео мушког наследника, јер је сматрао да једино син може да осигура континуитет енглеске круне. У почетку је уз Катарину имао две љубавнице: Елизабет Блонт, са којом је добио сина по имену Хенри Фицрој, и Мери Болен, која се удала кратко пре него што је њена сестра Ен изашла на сцену као Хенријева најважнија љубавница. Када је схватио да Катарина улази у менопаузу и да више неће моћи имати деце, превладала је његова жеља да добије законитог сина, а једини начин да га добије са Аном Болен био је да се растави од Катарине. Стога је покушао да убеди папу Клемента VII да је Катаринин брак са Артуром конзумиран, те да стога његов брак са Катарином мора бити поништен у складу са црквеним прописима. Првобитно неодлучан, папа 1529. године под притиском Карла V, цара Светог римског царства, одбија да испуни Хенријев захтев.

Како би омогућио Хенрију да оконча брак са Катарином Арагонском, Томас Кромвел, краљев главни министар, прекинуо је везу између англиканског и римског католицизма, те учинио монарха врховним поглаварем новоосноване Енглеске Цркве. Надбискупом од Кентерберија је именовао Томас Кранмера, који је, на његов захтев, прогласио брак између Хенрија VIII и Катарине Арагонске неважећим и никада законски постојећим.

Енглеска реформација

Иако је одвојио Енглеску цркву од римског католицизма, те тиме положио темеље за трајно осамостаљење енглеског хришћанства, Хенри се није никада одрекао нити удаљио од основних начела католицизма, већ је наставио његову доктрину. Његова одлука охрабрила је и остале европске земље да се ослободе ватиканског притиска и наметања, па су се у Европи убрзо почели да формирају нове независне црквене институције. Хенри, који је у почетку владавине носио титулу браниоца вере, екскомунициран је из Католичке цркве од стране Папе 1533. године.

По оснивању Енглеске цркве, Хенри је био у могућности да се ожени са Ен Болин, од које се очекивало да роди сина и испуни дужност краљице коју Катарина није успела да испуни. На Ен је лежао велики терет, будући да је у то време знање о генетици било врло оскудно, па се сматрало да пол детета зависи једино о жениној способности. Упркос томе, Ен је била самоуверена; затруднела је недуго након венчања, али дете рођено у септембру 1533. била је девојчица, принцеза Елизабета. Хенри се разочарао, али је и даље веровао да ће му Ен родити сина. Неколико следећих Ениних трудноћа завршило је рођењем мртворођенчади или побачајем. Хенри је изгубио сву наду на дан Катарининог погреба, када је Ен побацила још једно дете. Ту се опет умешао Томас Кромвел, Енин некадашњи савезник, те оптужио Ен за прељубу, инцест са братом Џорџом, као и вештичарење. Ове оптужбе су довеле до њеног погубљења 1536. године.

Кромвелов утицај

Шест жена краља Хенрија VIII
Каталина од Арагона
Ана Болен
Џејн Симор
Ана Клевска
Катарина Хауард
Катарина Пар

Хенри се оженио и трећи пут, за краљицу изабравши Џејн Симор. Џејн је била субмисивна и знала је када се треба повући, те била потпуна супротност Ен Болин. Џејн је успела да роди Хенрију сина, принца Едварда, само да би умрла неколико дана касније од последица постпорођајне грознице. У међувремену, Томас Кромвел је разматрао могућност укидања манастира и продаје црквених поседа племићима, чиме је придобио Хенријеву наклоност. Хенри је посебно био задовољан Кромвеловим предлогом актова закона у Велсу.

На Кромвелов наговор, Хенри се жени четврти пут, опет из политичких разлога. Четврта супруга му је постала Ана Клевска, кћерка клевског протестантског војводе. Овим браком оформљена је алијанса између Енглеске и Немачке, којом су растављене Шпанија и Француска. Хенри није био сигуран да ли жели да уђе у четврти брак, поготово са некатолкињом, али је пристао надајући се да ће Ана родити још синова и ојачати династију. Ана је стигла у Енглеску крајем 1539. године, а са Хенријем се упознала 1. јануара 1540. Иако легенда каже да је Хенри био разочаран Аниним изгледом, много је вероватније да је Ана била ужаснута Хенријевом гојазношћу. Брак се распао пре него је и почео, те су се након неколико месеци брачног живота Хенри и Ана сложили да се разиђу. Ана је примила великодушни поклон од бившег супруга, што је укључивало неколико замкова и властите поседе, као и титулу енглеске принцезе и част краљеве сестре. Ана је остала у добрим односима и са Хенријем и са његовом децом. Хенри је за неуспело аранжирање брака окривио Кромвела, те наредио његово погубљење 28. јула 1540. године.

Последњи бракови

Дана 28. јула 1540. године, исти дан када је погубљен гроф од Есекса, човек одговоран за Хенријев неуспели четврти брак, Хенри се оженио шеснаестогодишњом Катарином Хауард, рођаку Ен Болин у другом колену. Хенри је у почетку био одушевљен њом због њене младости. Нова краљица и њена родбина обасипани су поклонима, али Катарина, упркос ишчекивањима двора и краљевства, није затруднела ни након две године брака. Управо тада испливавају на површину приче о романси између Катарине и двојице учитеља, што је навело Хенрија да посумња у Катаринино девичанство у тренутку склапања брака. Осамнаестогодишња Катарина је оптужена за велеиздају и погубљена 13. фебруара 1542. године.

Последња Хенријева жена била је 35-годишња Катарина Пар, богата удовица којом се Хенри оженио 1543. године. Катарина је била склона расправама са Хенријем по питању религије. Иако је сигурно одрасла као католикиња, Катарину је веома интересовала нова вера, али Хенријеви погледи остали су конзервативни. Хенри је надасве ценио њено мишљење и њену политичку способност, па ју је више пута поставио за регента на челу владе током његових посета континенту. Катарина је имала изузетно добре односе са својим пасторцима, те се побринула за помирење супруга са својим ћеркама, Маријом и Елизабетом, које су раније, поништавањем бракова њихових мајки са Хенријем, биле искључене из наслеђивања и које су услед Катаринине интервенције опет постале могуће наследнице енглеске круне. Катарина је такође била једина Хенријеве супруга која није морала да доказује своје девичанство, будући да је пре женидбе са њим имала два кратка брака.

Смрт

Како су четири од шест Хенријевих бракова били поништени, што значи да нису никада законски ни постојали, у очима ондашњих протестаната, Хенри је заправо имао само две супруге: Џејн Симор и Катарину Пар. Католици, будући да не признају развод, сматрали су три жене Хенријевим правим супругама: Катарину Арагонску, од тренутка вјенчања, па до тренутка њене смрти, затим Џејн Симор, са којом је брак склопљен после Катаринине смрти, као и Ану Клевску, са којом је брак склопљен после Џејнине смрти и која је била жива за време последња два Хенријева брака, што их чини неважећим. Иако је са Катарином провео 19 година свог живота, а са мање од годину, наредио је да управо она буде представљена као његова пратиља у породичном портрету породице Тјудор. Сам Хенри је називао својом једином правом женом, вероватно зато што му је она једина родила сина.

Никада доказана теза која каже да је Хенри боловао од сифилиса и да је управо та болест кривац за смртност његове деце изнесена је први пут 100 година након његове смрти. Према истој тези, сифилис је Хенрија VIII вероватно довео и до смрти, дана 28. јануара 1547. године. Према другој теорији, Хенри и његова сестра Маргарета су боловали од дијабетеса, што је био узрок Хенријеве гојазности. Сахрањен је поред Џејн у капели Светог Џорџа. Наследио га је син Едвард, а у року од нешто више од једне деценије сво троје његове законите деце измениће се на енглеском трону, и то тако да ниједно иза себе неће оставити потомство.

Наслеђе

Његова владавина одликовала се изразитом законодавном активношћу, која је за собом оставила многе правне одредбе, од којих неке важе чак и данас. Најбољи пример је Акт о унији којим је 1536. године Енглеској прикључен Велс, а енглески језик је постао једини службени у тој покрајини, упркос томе што је већина становништва говорила велшки језик. Међу законима које су донесени током Хенријеве владавине многи су били контроверзни. У ову групу спада први закон против содомије, затим закон којим су се кажњавале и прогањале вештице, као и Акт о велеиздаји из 1534. године, којим је појам издаје проширио и на речи, не само на дела.

Хенри је био врло свестрана особа; бавио се спортом, те био вешт музичар и песник. На његовом двору владао је прогресивни, ренесансни и иновативни дух, како на научном, тако и на уметничком пољу. Подстакнут открићем Новог света наредио је израду, за то доба, најмодерније карте света. Његов двор постао је центар уметничког и иновативног живота Енглеске, који је Хенри сам потицао.

Породично стабло

16. Маредуд Тјудор

8. Овен Тјудор

17. Маргарет Ферш Дафид

4. Едмунд Тјудор, 1. гроф од Ричмонда

18. Шарл VI Луди

9. Катарина од Француске

19. Изабела од Баварске

2. Хенри VII

20. Џон Бофорт, 1. гроф од Самерсета

10. Џон Бофорт, 1. војвода од Самерсета

21. Маргарет Холанд

5. Маргарет Бофорт

22. Џон Бушамп, 3. барон Беауцхамп

11. Маргарет Бушамп

23. Едит Стоуртон

1. Хенри VIII Тјудор

24. Ричард од Конисбурга, 3. гроф од Кембриџа

12. Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка

25. Ана де Мортимер

6. Едвард IV

26. Ралф де Невил, 1. гроф од Вестморланда

13. Сесили Невил

27. Џон Бофорт

3. Елизабета од Енглеске

28. Ричард Вудвил

14. Ричард Вудвил, 1. гроф Риверса

29. Елизабет Бодулгејт

7. Елизабета Вудвил

30. Петар Луксембуршки

15. Жакота Луксембуршка

31. Маргарет де Бо

Види још

• Хенри VIII (мини серија)

Литература

• Churchill, Winston (1966). The New World. 
• Lehmberg, Stanford E. (1970). The Reformation Parliament, 1529–1536. 
• Williams, Neville (1971). Henry VIII and his Court. 
• Lacey, Robert (1972). The Life and Times of Henry VIII. 
• Weir, Alison (1991). The Six Wives of Henry VIII. ISBN 978-0-8021-3683-1. 
• Haigh, Christopher (1993). English Reformations. 
• Davies, Norman (1998). Europe: A history. ISBN 978-0-06-097468-8. 
• Morris, T. A. (1998). Europe and England in the Sixteenth Century. 
• Brigden, Susan (2000). New Worlds, Lost Worlds. 
• Weir, Alison (2001). Henry VIII: The King and His Court. 
• Ashley, Mike (2002). British Kings & Queens. ISBN 978-0-7867-1104-8. 
• Weir, Alison (2002). Henry VIII: The King and His Court. ISBN 978-0-345-43708-2. 
• Starkey, David (2003). Six Wives: The Queens of Henry VIII. ISBN 978-0-06-000550-4. 
• Crofton, Ian (2006). The Kings and Queens of England. 

Спољашње везе

• Поново направљена круна Хенрија осмог („Вечерње новости“, 8. октобар 2012)