Биолошко сузбијање штеточина — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 106: Ред 106:
==== Вируси ====
==== Вируси ====
[[Бацуловиридае|Бакуловируси]] су специфични за појединачне врсте домаћина инсеката и показали су се корисним у биолошкој контроли штеточина. На пример, [[Лимантриа диспар мултикапсидни вирус нуклеарне полиедрозе|вирус мултикапсидне нуклеарне полиедрозе Лимантриа диспар]] коришћен је за прскање великих површина шума у Северној Америци где ларве [[Лимантриа диспар диспар|циганског мољца]] изазивају озбиљну дефолијацију. Ларве мољца убија вирус који су појели и умиру, а лешеви који се распадају остављају честице вируса на лишћу да инфицирају друге ларве. <ref>{{Cite web|url=https://biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/baculoviruses.php|title=Biological control: Baculoviruses|last=D'Amico, Vince|publisher=Cornell University|archive-url=https://web.archive.org/web/20160601063135/http://www.biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/baculoviruses.php|archive-date=1 June 2016|url-status=live|access-date=15 June 2016}}</ref>
[[Бацуловиридае|Бакуловируси]] су специфични за појединачне врсте домаћина инсеката и показали су се корисним у биолошкој контроли штеточина. На пример, [[Лимантриа диспар мултикапсидни вирус нуклеарне полиедрозе|вирус мултикапсидне нуклеарне полиедрозе Лимантриа диспар]] коришћен је за прскање великих површина шума у Северној Америци где ларве [[Лимантриа диспар диспар|циганског мољца]] изазивају озбиљну дефолијацију. Ларве мољца убија вирус који су појели и умиру, а лешеви који се распадају остављају честице вируса на лишћу да инфицирају друге ларве. <ref>{{Cite web|url=https://biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/baculoviruses.php|title=Biological control: Baculoviruses|last=D'Amico, Vince|publisher=Cornell University|archive-url=https://web.archive.org/web/20160601063135/http://www.biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/baculoviruses.php|archive-date=1 June 2016|url-status=live|access-date=15 June 2016}}</ref>

Вирус сисара, вирус [[Вирус хеморагичне болести кунића|хеморагичне болести зечева]], уведен је у Аустралију како би покушао да контролише [[Дивљи кунић|тамошњу европску популацију зечева]] . <ref>{{Cite journal|last=Abrantes|first=Joana|last2=van der Loo|first2=Wessel|last3=Le Pendu|first3=Jacques|last4=Esteves|first4=Pedro J.|date=2012|title=Rabbit haemorrhagic disease (RHD) and rabbit haemorrhagic disease virus (RHDV): a review|journal=Veterinary Research|volume=43|issue=12|pages=12|doi=10.1186/1297-9716-43-12|pmc=3331820|pmid=22325049}}</ref> Побегао је из карантина и проширио се широм земље, убијајући велики број зечева. Веома младе животиње су преживеле, преносећи имунитет на своје потомство у догледно време и на крају стварајући популацију отпорну на вирусе. <ref>{{Cite web|url=http://www.csiro.au/Outcomes/Food-and-Agriculture/RCDFactsheet.aspx|title=Rabbit Calicivirus Disease (RCD)|last=Strive|first=Tanja|date=16 July 2008|publisher=[[Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation]]|format=pdf|archive-url=https://web.archive.org/web/20140415081441/http://www.csiro.au/Outcomes/Food-and-Agriculture/RCDFactsheet.aspx|archive-date=April 15, 2014|url-status=dead|access-date=8 April 2017}}</ref> Увођење на Нови Зеланд 1990-их је у почетку било слично успешно, али деценију касније, развио се имунитет и становништво се вратило на нивое пре РХД. <ref>{{Cite news|url=http://www.stuff.co.nz/the-press/news/2441711/Mackenzie-1080-drop-plan|title=Plan for 1080 drops in MacKenzie Basin|last=Williams|first=David|date=26 May 2009|work=The Press|access-date=8 April 2017}}</ref>


== Референце ==
== Референце ==

Верзија на датум 25. фебруар 2022. у 16:07

Ларва Сирпхус (испод) храни се лисним ушима (горе), што их чини природним агенсима биолошке контроле.

Биолошка контрола или биоконтрола је метода сузбијања штеточина као што су инсекти, гриње, коров и болести биљака помоћу других организама . [1] Ослања се на предаторство, паразитизам, биљоједи или друге природне механизме, али обично укључује и активну улогу управљања људима. Може бити важна компонента програма интегрисаног управљања штеточинама (ИПМ).

Постоје три основне стратегије за биолошку контролу штеточина: класична (увоз), где се природни непријатељ штеточина уноси у нади да ће се постићи контрола; индуктивна (повећавање), у којој се даје велика популација природних непријатеља за брзу контролу штеточина; и инокулативна (конзервација), у којој се предузимају мере за одржавање природних непријатеља кроз редовно обнављање. [2]

Природни непријатељи инсеката штеточина, такође познати као агенси биолошке контроле, укључују предаторе, паразитоиде, патогене и конкуренте . Агенси биолошке контроле биљних болести најчешће се називају антагонистима. Биолошки агенси за сузбијање корова укључују предаторе семена, биљоједе и биљне патогене.

Биолошка контрола може имати нуспојаве на биодиверзитет кроз нападе на нециљне врсте било којим од горе наведених механизама, посебно када се врста уведе без темељног разумевања могућих последица.

Историја

Паразитоидна оса (Cotesia congregata) са кукуљицом на, дуванском црву (Manduca sexta, зелена позадина), пример агенса биолошке контроле опнокрилаца

Термин "биолошка контрола" први је употребио Хари Скот Смит на састанку Пацифичког огранка Америчког удружења економских ентомолога 1919. у Риверсајду, Калифорнија . [3] У ширу употребу увео га је ентомолог Пол Х. Дебах (1914–1993) који је током свог живота радио на штеточинама цитруса. [4] [5] Међутим, ова пракса се раније користила вековима. Први извештај о употреби врсте инсеката за сузбијање штеточина инсеката потиче из „ Нанфанг Цаому Зхуанг “ (南方草木狀Биљке јужних региона ) (око 304. не), који се приписује ботаничару династије Западни Јин Ји Хану (嵇含, 263–307), у коме се помиње да „ људи Јиаозхи продају мраве и њихова гнезда причвршћена за гранчице које личе на танке памучне коверте, при чему је црвенкасто-жути мрав већи од нормалног. Без таквих мрава, јужно воће агрума ће бити озбиљно оштећено инсектима “. [6] Мрави који се користе познати су као хуанг ган ( хуанг = жути, ган = цитрусни) мрави ( Оецопхилла смарагдина ). О тој пракси је касније извијестио Линг Биао Лу Ии (касна династија Танг или раних пет династија ), у Ји Ле Пиан од стране Зхуанг Јису ( Династија Јужна Сонг ), у Књизи о садњи дрвећа Ју Џен Муа ( династија Минг ), у књига Гуангдонг Шинг Ју (17. век), Линган од Ву Џен Фанга (Династија Ћинг), у Нањуе Мисцелланиес Ли Дијао Јуана и др. [6]

Ларве Cactoblastis cactorum се хране кактусима бодљикаве крушке Опунтиа

Технике биолошке контроле какве данас познајемо почеле су да се појављују 1870-их. Током ове деценије, у Сједињеним Државама, ентомолог из Мисурија ЦВ Рајли и ентомолог из државе Илиноис В. ЛеБарон започели су прерасподелу паразитоида унутар државе да би контролисали штеточине усева. Прву међународну пошиљку инсекта као биолошког средства за контролу направио је Чарлс В. Рајли 1873. године, отпремајући у Француску гриње предаторске Тироглипхус пхиллокера како би помогли у борби против филоксере винове лозе ( Дактулоспхаира витифолиае ) која је уништавала винову лозу у Француској. Министарство пољопривреде Сједињених Држава (УСДА) покренуло је истраживање класичне биолошке контроле након оснивања Одељења за ентомологију 1881. године, са ЦВ Рајлијем као шефом. Први увоз паразитоидне осе у Сједињене Државе био је браконид Цотесиа гломерата 1883–1884, увезен из Европе ради сузбијања инвазивног белог лептира из купуса, Пиерис рапае . 1888–1889 буба ведалиа, Родолиа цардиналис, буба дама, уведена је из Аустралије у Калифорнију како би контролисала вагу од памучног јастука, Ицериа пурцхаси . Ово је постало велики проблем за новоразвијену индустрију цитруса у Калифорнији, али до краја 1889. популација памучних јастучића је већ опала. Овај велики успех довео је до даљег увођења корисних инсеката у САД. [7] [8]

Године 1905. УСДА је покренула свој први велики програм биолошке контроле, шаљући ентомологе у Европу и Јапан да траже природне непријатеље циганског мољца, Лимантриа диспар диспар и смеђег мољца, Еупроцтис цхрисоррхоеа, инвазивних штеточина дрвећа и жбуња. Као резултат тога, девет паразитоида (усамљених оса) циганског мољца, седам смеђег мољца и два предатора оба мољца, постало је успостављено у САД. Иако ови природни непријатељи циганског мољца нису у потпуности контролисали, учесталост, трајање и тежина његових избијања су смањени и програм се сматра успешним. Овај програм је такође довео до развоја многих концепата, принципа и процедура за спровођење програма биолошке контроле. [9] [10] [11]

Кактуси бодљикаве крушке уведени су у Квинсленд у Аустралији као украсне биљке, почевши од 1788. Брзо су се проширили на преко 25 милиона хектара Аустралије до 1920. године, повећавајући се за 1 милиона хектара годишње. Копање, спаљивање и дробљење показало се неефикасним. Уведена су два контролна средства која помажу у контроли ширења биљке, кактусни мољац Цацтобластис цацторум и кукац Дацтилопиус . Између 1926. и 1931. десетине милиона јаја кактусовог мољца дистрибуирано је широм Квинсленда са великим успехом, а до 1932. већина подручја опунције је уништена. [12]

Први пријављени случај покушаја класичне биолошке контроле у Канади укључује паразитоидну осу Трицхограмма минутум . Појединци су ухваћени у држави Њујорк и пуштени у баште Онтарија 1882. од стране Вилијам Саундерс, школовани хемичар и први директор експерименталних фарми Доминион, због сузбијања инвазивне рибизле Нематус рибесии . Између 1884. и 1908. године, први ентомолог Доминиона, Џејмс Флечер, наставио је са увођењем других паразитоида и патогена за контролу штеточина у Канади. [13]

Врсте биолошког сузбијања штеточина

Постоје три основне стратегије биолошке контроле штеточина: увоз (класична биолошка контрола), повећање и очување. [14]

Увоз

Rodolia cardinalis, буба ведалија, увезена је из Аустралије у Калифорнију у 19. веку, успешно контролишући памучну љуску.

Увоз или класична биолошка контрола укључује уношење природних непријатеља штеточина на ново место где се они природно не јављају. Рани случајеви су често били незванични и нису засновани на истраживањима, а неке унесене врсте су и саме постале озбиљне штеточине. [15]

Да би био најефикаснији у контроли штеточина, агенс биолошке контроле захтева способност колонизације која му омогућава да држи корак са променама станишта у простору и времену. Контрола је највећа ако агенс има временску постојаност тако да може да одржи своју популацију чак иу привременом одсуству циљне врсте, и ако је опортунистички сакупљач хране, што му омогућава да брзо експлоатише популацију штеточина. [16]

Један од најранијих успеха био је сузбијање Ицериа пурцхаси (љуска од памучног јастука) у Аустралији, коришћењем предаторског инсекта Родолиа цардиналис (буба ведалиа). Овај успех је поновљен у Калифорнији користећи бубу и паразитоидну муву, Цриптоцхаетум ицериае . [17] Други успешни случајеви укључују контролу Антонине граминис у Тексасу од стране Неодусметиа сангвани 1960-их. [18]

Штета од Хипера постица, жижака луцерке, озбиљне интродуковане штеточине сточне хране, значајно је смањена уношењем природних непријатеља. 20 година након њиховог увођења, популација жижака у области луцерке третираних од луцерке жижака у североисточним Сједињеним Државама остала је мања за 75 процената. [19]

Инвазивна врста Alternanthera philoxeroides (алигаторски коров) сузбијена је на Флориди (САД) увођењем алигаторске буве .

Алигаторска корова је у Сједињене Државе унета из Јужне Америке . Укорењује се у плиткој води, ометајући пловидбу, наводњавање и контролу поплава . Алигаторска бува и две друге биолошке контроле пуштене су на Флориду, што је у великој мери смањило количину земље коју покрива биљка. [20] Још један водени коров, џиновска салвинија ( Салвиниа молеста ) је озбиљна штеточина, која покрива водене путеве, смањује проток воде и штети аутохтоним врстама. Сузбијање жижака салвиније ( Циртобагоус салвиниае ) и мољца салвиније ( Самеа мултиплицалис ) је ефикасна у топлим климатским условима, [21] [22] а у Зимбабвеу је постигнута контрола од 99% корова током две године раздобље. [23]

Мале комерцијално узгајане паразитоидне осе, [24] Трицхограмма остриниае, обезбеђују ограничену и несталну контролу европског кукурузног мољца ( Остриниа нубилалис ), озбиљне штеточине. Пажљиве формулације бактерије Бациллус тхурингиенсис су ефикасније. О. нубилалис интегрисана контрола ослобађа Трицограмма брассицае (параситоиод јаја) и касније Бациллус тхурингиенсис субс. курстаки (ефекат ларвицидае) смањују штету од штеточина боље од третмана инсектицидима [25]

Популација Левуана иридесценс, мољца Левуана, озбиљне штеточине кокоса на Фиџију, стављена је под контролу класичним биолошким програмом контроле 1920-их. [26]

Повећање

Хипподамиа цонвергенс, конвергентна буба, обично се продаје за биолошку контролу лисних уши .

Повећање укључује додатно ослобађање природних непријатеља који се јављају у одређеном подручју, повећавајући природно присутне популације тамо. У инокулативном ослобађању, мали број контролних агенаса се ослобађа у интервалима како би им се омогућило да се размножавају, у нади да ће се успоставити дугорочна контрола и на тај начин задржати штеточина на ниском нивоу, што представља превенцију, а не лечење. У инундативном ослобађању, насупрот томе, велики број се ослобађа у нади да ће се брзо смањити штетна популација штеточина, исправљајући проблем који се већ појавио. Повећање може бити ефикасно, али није гарантовано да ће деловати и зависи од прецизних детаља интеракције између сваке штеточине и средства за контролу. [27]

Пример инокулативног ослобађања јавља се у хортикултурној производњи неколико усева у пластеницима . Периодична ослобађања паразитоидне осе, Енцарсиа формоса, користе се за сузбијање стакленичке беле мушице [28] док се гриња грабљива Пхитосеиулус персимилис користи за сузбијање двопегаве гриње. [29]

Паразит јајета Трицхограмма се често ослобађа инундативно ради сузбијања штетних мољаца. Уведен је нови начин за инундативна издања, односно коришћење дронова. Паразитоиди јаја су у стању да пронађу јаја циљног домаћина помоћу неколико знакова. Каиромони су пронађени на љуски мољца. Слично томе, Бациллус тхурингиенсис и други микробни инсектициди се користе у довољно великим количинама за брзи ефекат. [30] Препоручене стопе ослобађања трихограма у повртарским или ратарским културама крећу се од 5.000 до 200.000 по хектару (1 до 50 по квадратном метру) недељно у зависности од нивоа заразе штеточинама. [31] Слично томе, нематоде које убијају инсекте (који су ентомопатогени) ослобађају се милионима, па чак и милијардама по јутру за контролу одређених штеточина инсеката који живе у земљишту. [32]

Конзервација

Очување постојећих природних непријатеља у животној средини је трећи метод биолошке контроле штеточина. [33] Природни непријатељи су већ прилагођени станишту и циљаној штеточини, а њихово очување може бити једноставно и исплативо, као када се биљке које дају нектар узгајају у границама пиринчаних поља. Они обезбеђују нектар за подршку паразитоидима и грабежљивцима штеточина биљки и показали су се да су толико ефикасни (смањење густине штеточина за 10 или чак 100 пута) да су фармери прскали 70% мање инсектицида и уживали у приносу повећаном за 5%. [34] Утврђено је да су грабљивице лисних уши на сличан начин присутни у травама које се налазе на граници поља у Енглеској, али су се ширили преспоро да би стигли до средишта поља. Контрола је побољшана засађивањем метар широке траке травнате траве у центрима поља, што је омогућило грабежљивцима лисних уши да тамо презиме. [33]

Преокренута саксија испуњена сламом да привуче уши

Системи усева се могу модификовати тако да фаворизују природне непријатеље, што се понекад назива манипулација стаништима. Обезбеђивање погодног станишта, као што је заштитни појас, жива ограда или обала буба где корисни инсекти као што су паразитоидне осе могу да живе и да се размножавају, може помоћи да се обезбеди опстанак популација природних непријатеља. Једноставне ствари као што је остављање слоја опалог лишћа или малча на месту обезбеђује одговарајући извор хране за црве и пружа склониште за инсекте, а заузврат је извор хране за такве корисне сисаре као што су јежеви и ровке . Компостне гомиле и гомиле дрвета могу пружити склониште за бескичмењаке и мале сисаре. Дуга трава и баре подржавају водоземце. Неуклањање мртвих једногодишњих и неотпорних биљака у јесен омогућава инсектима да искористе своја шупља стабљика током зиме. [35] У Калифорнији, стабла суве шљиве се понекад саде у виноградима да би се обезбедило побољшано станиште за презимљавање или уточиште за кључног паразитоида штеточина грожђа. [36] Понекад се предузимају и вештачка склоништа у облику дрвених сандука, сандука или саксија, посебно у баштама, како би се обрађена површина учинила привлачнијом за природне непријатеље. На пример, уши су природни грабежљивци који се могу подстицати у баштама тако што окаче наопачке саксије пуњене сламом или дрвеном вуном . Зелене чипке се могу подстаћи употребом пластичних боца са отвореним дном и ролом картона унутра. Кућице за птице омогућавају гнежђење птицама инсектоједа; најкорисније птице се могу привући одабиром отвора довољно великог за жељену врсту. [35]

У производњи памука, замена инсектицида широког спектра са селективним мерама контроле као што је Бт памук може створити повољније окружење за природне непријатеље штеточина памука због смањеног ризика од излагања инсектицидима. Такви предатори или паразитоиди могу да контролишу штеточине на које Бт протеин не утиче. Смањени квалитет и бројност плена повезани са повећаном контролом од Бт памука такође могу индиректно смањити популацију природних непријатеља у неким случајевима, али проценат штеточина поједених или паразитираних у Бт и не-Бт памуку је често сличан. [37]

Биолошка средства за контролу

Предатори

Предаторски лацевингс су доступни код дилера биоцонтрол.

Предатори су углавном слободноживуће врсте које директно конзумирају велики број плена током целог свог живота. С обзиром да су многе главне штеточине усева инсекти, многи предатори који се користе у биолошкој контроли су инсектоједи. Госпе, а посебно њихове ларве које су активне између маја и јула на северној хемисфери, прождрљиви су грабежљивци лисних уши, а такође конзумирају гриње, љускаве инсекте и мале гусенице . Пегава буба ( Цолеомегилла мацулата ) такође је у стању да се храни јајима и ларвама колорадске бубе ( Лептинотарса децемлинеата ). [38]

Ларве многих врста лебдећих муха углавном се хране лисним ушима, а једна ларва прождире и до 400 током свог живота. Њихова ефикасност у комерцијалним усевима није проучавана. [39]

Паук раковица Пхилодромус цеспитум такође лови лисне уши и делује као биолошки агенс за контролу у европским воћњацима. [40]

Оса предаторске Полистес тражи црве или друге гусенице на биљци памука

Неколико врста ентомопатогених нематода су важни предатори инсеката и других штеточина бескичмењака. [41] [42] Ентомопатогене нематоде формирају стадијум отпоран на стрес познат као инфективни јувенил. Они се шире у тлу и инфицирају погодне домаћине инсеката. По уласку у инсекта они се крећу у хемолимфу где се опорављају од стагнирајућег стања развоја и ослобађају своје бактеријске симбионте . Бактеријски симбионти се размножавају и ослобађају токсине, који затим убијају инсекте домаћина. [42] [43] Пхасмархабдитис хермапхродита је микроскопска нематода која убија пужеве. Његов сложени животни циклус укључује слободно живућу, инфективну фазу у земљишту где се повезује са патогеном бактеријом као што је Моракелла ослоенсис . Нематода улази у пужа кроз подручје задњег омотача, након тога се храни и размножава унутра, али бактерије су те које убијају пужа. Нематода је комерцијално доступна у Европи и примењује се заливањем на влажно земљиште. [44] Ентомопатогене нематоде имају ограничен рок трајања због њихове ограничене отпорности на високе температуре и суве услове. [43] Врста тла на коју се примењују такође може ограничити њихову ефикасност. [42]

Врсте које се користе за сузбијање паучинастих гриња укључују предаторске гриње Пхитосеиулус персимилис, [45] Неосеилус цалифорницус , [46] и Амблисеиус цуцумерис, грабљивицу Фелтиелла ацарисуга, [46] и бубамару Стетхорус пунцтиллум . [46] Буба Ориус инсидиосус је успешно коришћена против двопегасте паукове гриње и западног цветног трипса ( Франклиниелла оцциденталис ). [47]

Паразитоидна оса Алеиодес индисцретус која паразитира на гусеници циганског мољца, озбиљној штеточини шумарства [48]

Предатори укључујући Цацтобластис цацторум (горе поменути) такође се могу користити за уништавање инвазивних биљних врста. Као други пример, отровни мољац ( Агоноптерик алстроемериана) може се користити за контролу отровне кукуте ( Цониум мацулатум ). Током фазе ларве, мољац стриктно конзумира своју биљку домаћина, отровну кукуту, и може постојати на стотине ларви по појединачној биљци домаћину, уништавајући велике делове кукуте. [49]

За штеточине глодара, мачке су ефикасна биолошка контрола када се користе у комбинацији са смањењем „уточишта“/локација за скривање . [50] [51] [52] Иако су мачке ефикасне у спречавању „експлозија популације“ глодара, оне нису ефикасне за елиминисање већ постојећих тешких инфестација. [52] Сове се такође понекад користе као биолошка контрола глодара. [53] Иако не постоје квантитативне студије о ефикасности сова ушара за ову сврху, [54] они су познати грабежљивци глодари који се могу користити као додатак или уместо мачака; [55] [56] могу се охрабрити да уђу у простор са кутијама за гнезда. [57] [58]

У Хондурасу, где је комарац Аедес аегипти преносио денга грозницу и друге заразне болести, покушана је биолошка контрола акционим планом заједнице; копеподи, бебе корњача и малолетна тилапија додани су у бунаре и резервоаре где се размножавају комарци и елиминишу ларве комараца. [59]

Чак и међу чланконошцима који се обично сматрају обавезним грабежљивцима животиња (посебно других артропода), извори цвеће хране ( нектар и у мањој мери полен ) су често корисни додатни извори. У једној студији примећено је да одрасла Адалиа бипунцтата (предатор и уобичајена биоконтрола Епхестиа куехниелла ) може да преживи на цвећу, али никада није завршила свој животни циклус, па је урађена мета-анализа да би се открио такав општи тренд у раније објављеним подацима, ако је постојао. У неким случајевима су цветни ресурси потпуно неопходни. Све у свему, цветни ресурси (и имитација, тј. шећерна вода) повећавају дуговечност и плодност, што значи да чак и број грабежљиве популације може зависити од обиља хране која није плен. Стога одржавање популације биоконтроле - и успех - могу зависити од цвећа у близини.

Паразитоиди

Паразитоиди полажу своја јаја на или у тело домаћина инсекта, који се затим користи као храна за развој ларви. Домаћин је на крају убијен. Већина паразитоида инсеката су осе или муве, а многи имају веома узак распон домаћина. Најважније групе су ихнеумонидне осе, које углавном користе гусенице као домаћине; браконидне осе, које нападају гусенице и широк спектар других инсеката укључујући лисне уши; халцидоидне осе, које паразитирају на јајима и ларвама многих врста инсеката; и тахинидне мушице, које паразитирају на широком спектру инсеката, укључујући гусенице, одрасле јединке и ларве буба, и праве бубе . [60] Паразитоиди су најефикаснији у смањењу популација штеточина када њихови организми домаћини имају ограничена уточишта да се сакрију од њих. [61]

Животни циклуси стакленичке беле мушице и њене паразитоидне осе Енцарсиа формоса

Паразитоиди су међу најраспрострањенијим агенсима биолошке контроле. Комерцијално, постоје два типа система узгоја: краткорочни дневни принос са високом производњом паразитоида по дану и дугорочни системи ниске дневне производње. [62] У већини случајева, производња ће морати да буде усклађена са одговарајућим датумима ослобађања када ће осетљиве врсте домаћина у одговарајућој фази развоја бити доступне. [63] Већи производни погони производе на годишњем нивоу, док неки објекти производе само сезонски. Објекти за узгој су обично на значајној удаљености од места где ће се агенси користити на терену, а транспорт паразитоида од места производње до места употребе може представљати проблеме. [64] Услови транспорта могу бити превише врући, па чак и вибрације из авиона или камиона могу негативно утицати на паразитоиде. [62]

Енцарсиа формоса је мала паразитоидна оса која напада беле мушице, инсекте који се хране соком и који могу изазвати венуће и црну чађаву плесни у стакленичким повртарским и украсним културама. Најефикаснији је када се носи са инфестацијама ниског нивоа, пружајући заштиту током дужег временског периода. Оса полаже своја јаја у 'љускице' младих беоњача, постајући црне док се ларве паразита пупају. [65] Гонатоцерус асхмеади ( Хименоптера : Мимаридае ) је уведен да контролише стакласто крилати стријелац Хомалодисца витрипеннис (Хемиптера: Цицаделлидае ) у Француској Полинезији и успешно је контролисао ~95% густине штеточина. [66]

Пупољак источне смрче је пример разорног инсекта у шумама јеле и смрче . Птице су природан облик биолошке контроле, али Трицхограмма минутум, врста паразитске осе, истражена је као алтернатива контроверзнијим хемијским контролама. [67]

Постоје бројне недавне студије које се баве одрживим методама за контролу градских бубашваба помоћу паразитских оса. [68] [69] Пошто већина бубашваба остаје у канализационом систему и заштићеним подручјима која су неприступачна за инсектициде, употреба оса активних ловаца је стратегија да се покуша смањити њихова популација.

Патогени

Патогени микроорганизми укључују бактерије, гљивице и вирусе . Они убијају или ослабљују свог домаћина и релативно су специфични за домаћина. Разне микробне болести инсеката јављају се природно, али се такође могу користити као биолошки пестициди . [70] Када се појаве у природи, ове епидемије зависе од густине, јер се углавном јављају само када популације инсеката постају гушће. [71]

Употреба патогена против водених корова била је непозната све до револуционарног предлога Зеттлера и Фреемана из 1972. године. До тада није коришћена било каква биоконтрола против водених корова. У свом прегледу могућности, приметили су недостатак интересовања и информација до сада, и навели шта је познато о штеточинама - било да су патогени или не. Предложили су да би ово требало да буде релативно једноставно за примену на исти начин као и друге биоконтроле. [72] И заиста, у деценијама од тада, исте методе биоконтроле које су рутинске на копну постале су уобичајене у води.

Бактерије

Бактерије које се користе за биолошку контролу инфицирају инсекте преко њихових дигестивних тракта, тако да нуде само ограничене могућности за контролу инсеката са деловима усне шупљине као што су лисне уши и љускави инсекти. [73] Бациллус тхурингиенсис, бактерија која живи у земљишту, је најраспрострањенија врста бактерија која се користи за биолошку контролу, са најмање четири подврсте које се користе против лепидоптера ( мољац, лептир ), колеоптера (буба) и двокрилаца (права мува) инсеката . Бактерија је доступна органским пољопривредницима у кесицама са осушеним спорама које се помешају са водом и прскају на рањиве биљке као што су капуснице и воћке . [74] [75] Гени из Б. тхурингиенсис су такође уграђени у трансгене усеве, чинећи да биљке експримирају неке од токсина бактерије, који су протеини . Они дају отпорност на штеточине инсеката и на тај начин смањују потребу за употребом пестицида. [76] Ако штеточине развију отпорност на токсине у овим културама, Б. тхурингиенсис ће такође постати бескорисна у органској пољопривреди. [77] [75] Бактерија Паенибациллус попиллиае која изазива болест млечних спора показала се корисном у контроли јапанске бубе, убијајући ларве. Веома је специфичан за своје врсте домаћина и безопасан је за кичмењаке и друге бескичмењаке. [78]

Бациллус спп., [M 1] флуоресцентне Псеудомонаде, [M 1] и Стрептомицетес су контроле различитих гљивичних патогена. [M 2]

Гљиве

Зелена бресквина лисна уш, сама по себи штеточина и вектор биљних вируса, коју је убила гљива Пандора неоапхидис ( Зигомицота : Ентомопхтхоралес ) Скала бар = 0,3 мм.

Ентомопатогене гљиве, које изазивају болест код инсеката, укључују најмање 14 врста које нападају лисне уши . [79] Беаувериа бассиана се масовно производи и користи за сузбијање широког спектра штеточина инсеката укључујући беле мушице, трипсе, лисне уши и жижаке . [80] Лецанициллиум спп. се користе против белих мува, трипса и лисних уши. Метархизиум спп. користе се против штеточина укључујући бубе, скакавце и друге скакавце, хемиптера и паукове гриње . Паециломицес фумосоросеус је ефикасан против белих мува, трипса и лисних уши; Пурпуреоциллиум лилацинус се користи против нематода кореновог чвора, а 89 врста Трицходерма против одређених биљних патогена. [M 3] Трицходерма вириде је коришћена против холандске болести бреста и показала је извесно дејство у сузбијању сребрног листа, болести коштичавих плодова узрокованих патогеном гљивом Цхондростереум пурпуреум . [81]

Патогене гљиве могу бити контролисане другим гљивама, бактеријама или квасцима, као што су: Глиоцладиум спп., микопаразитски Питхиум спп., бинуклеатни типови Рхизоцтониа спп. и Лаетисариа спп.

Гљиве Цордицепс и Метацордицепс се користе против широког спектра артропода. [82] Ентомопхага је ефикасан против штеточина попут зелене брескве лисне уши . [83]

Неколико припадника Цхитридиомицота и Бластоцладиомицота је истражено као агенси биолошке контроле. [84] [85] Од Цхитридиомицота, Синцхитриум солститиале се сматра контролним агенсом жутог звездастог чичка ( Центауреа солститиалис ) у Сједињеним Државама. [86]

Вируси

Бакуловируси су специфични за појединачне врсте домаћина инсеката и показали су се корисним у биолошкој контроли штеточина. На пример, вирус мултикапсидне нуклеарне полиедрозе Лимантриа диспар коришћен је за прскање великих површина шума у Северној Америци где ларве циганског мољца изазивају озбиљну дефолијацију. Ларве мољца убија вирус који су појели и умиру, а лешеви који се распадају остављају честице вируса на лишћу да инфицирају друге ларве. [87]

Вирус сисара, вирус хеморагичне болести зечева, уведен је у Аустралију како би покушао да контролише тамошњу европску популацију зечева . [88] Побегао је из карантина и проширио се широм земље, убијајући велики број зечева. Веома младе животиње су преживеле, преносећи имунитет на своје потомство у догледно време и на крају стварајући популацију отпорну на вирусе. [89] Увођење на Нови Зеланд 1990-их је у почетку било слично успешно, али деценију касније, развио се имунитет и становништво се вратило на нивое пре РХД. [90]

Референце

  1. ^ Flint, Maria Louise; Dreistadt, Steve H. (1998). Clark, Jack K., ур. Natural Enemies Handbook: The Illustrated Guide to Biological Pest Control. University of California Press. ISBN 978-0-520-21801-7. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. 
  2. ^ Unruh, Tom R. (1993). „Biological control”. Orchard Pest Management Online, Washington State University. Архивирано из оригинала 6. 12. 2018. г. Приступљено 8. 11. 2017. 
  3. ^ „Biological Control: Harry Smith Fund”. Архивирано из оригинала 21. 4. 2017. г. Приступљено 2. 3. 2017. 
  4. ^ „Inventory of the Paul H. DeBach Papers, 1921–1989 (bulk 1955–1980)”. Online Archive of California. Архивирано из оригинала 8. 4. 2017. г. Приступљено 7. 4. 2017. 
  5. ^ DeBach P., Hagen K. S. (1964). P. DeBach, ур. Manipulation of entomophagous species. Biological control of insect pests and weeds. Reinhold. стр. 429—458. 
  6. ^ а б Peng, Shijiang (1983). „Biological Control – One Of The Fine Traditions Of Ancient Chinese Agricultural Techniques”. Scientia Agricultura Sinica. 1: 92—98. Архивирано из оригинала 2016-12-20. г. 
  7. ^ Coulson, J. R.; Vail, P. V.; Dix M.E.; Nordlund, D.A.; Kauffman, W.C.; Eds. 2000. 110 years of biological control research and development in the United States Department of Agriculture: 1883–1993. U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service. pages=3–11
  8. ^ „History and Development of Biological Control (notes)” (PDF). University of California Berkeley. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 11. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  9. ^ Coulson, J. R.; Vail, P. V.; Dix M.E.; Nordlund, D.A.; Kauffman, W.C.; Eds. 2000. 110 years of biological control research and development in the United States Department of Agriculture: 1883–1993. U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service. pages=3–11
  10. ^ „History and Development of Biological Control (notes)” (PDF). University of California Berkeley. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 11. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  11. ^ Reardon, Richard C. „Biological Control of The Gypsy Moth: An Overview”. Southern Appalachian Biological Control Initiative Workshop. Архивирано из оригинала 5. 9. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  12. ^ „The Prickly Pear Story” (PDF). Department of Agriculture and Fisheries, Queensland. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  13. ^ McLeod J. H., McGugan B. M., Coppel H. C. (1962). A Review of the Biological Control Attempts Against Insects and Weeds in Canada. Technical Communication No. 2. Reading, England: Commonwealth Agricultural Bureau. 
  14. ^ „What is Biological Control?”. Cornell University. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  15. ^ „Classical Biological Control: Importation of New Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  16. ^ Follett, P. A.; Duan, J. J. (2000). Nontarget effects of biological control. Kluwer. 
  17. ^ „How to Manage Pests. Cottony Cushion Scale”. University of California Integrated Pest Management. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  18. ^ Caltagirone, L. E. (1981). „Landmark Examples in Classical Biological Control”. Annual Review of Entomology. 26: 213—232. doi:10.1146/annurev.en.26.010181.001241. 
  19. ^ „How to Manage Pests. Alfalfa”. University of California Integrated Pest Management. Архивирано из оригинала 25. 5. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  20. ^ „Indian River Lagoon Species Inventory: Alternanthera philoxeroides”. Smithsonian Marine Station at Fort Pierce. 1. 12. 2007. Архивирано из оригинала 28. 3. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2017. 
  21. ^ „Salvinia (Salvinia molesta)” (PDF). CRC Weed Management. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  22. ^ „A summary of research into biological control of salvinia in Australia” (PDF). 
  23. ^ Chikwenhere, Godfrey P.; Keswani, C. L. (1997). „Economics of biological control of Kariba weed (Salvinia molesta Mitchell) at Tengwe in north-western Zimbabwe: a case study”. International Journal of Pest Management. 43 (2): 109—112. doi:10.1080/096708797228780. 
  24. ^ „What is Biological Control?”. Cornell University. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  25. ^ „Featured Creatures. European corn borer”. University of Florida IFAS. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  26. ^ Kuris, Armand M. (март 2003). „Did biological control cause extinction of the coconut moth, Levuana iridescens, in Fiji?”. Biological Invasions. 5 (1): 133—141. doi:10.1023/A:1024015327707. 
  27. ^ „Augmentation: The Periodic Release of Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  28. ^ Hoddle, M. S.; Van Driesche, R. G.; Sanderson, J. P. (1998). „Biology and Use of the Whitefly Parasitoid Encarsia Formosa”. Annual Review of Entomology. 43: 645—669. PMID 15012401. doi:10.1146/annurev.ento.43.1.645. 
  29. ^ „Biological control. Phytoseiulus persimilis (Acarina: Phytoseiidae)”. Cornell University. Архивирано из оригинала 15. 11. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  30. ^ „Augmentation: The Periodic Release of Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  31. ^ Peter, K. V. (2009). Basics Of Horticulture. New India Publishing. стр. 288. ISBN 978-81-89422-55-4. Архивирано из оригинала 2017-04-07. г. 
  32. ^ Shapiro-Ilan, David I; Gaugler, Randy. „Biological Control. Nematodes (Rhabditida: Steinernematidae & Heterorhabditidae)”. Cornell University. Архивирано из оригинала 15. 12. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  33. ^ а б „Conservation of Natural Enemies: Keeping Your "Livestock" Happy and Productive”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  34. ^ Gurr, Geoff M. (22. 2. 2016). „Multi-country evidence that crop diversification promotes ecological intensification of agriculture”. Nature Plants (на језику: енглески). 2 (3): 16014. PMID 27249349. doi:10.1038/nplants.2016.14. 
  35. ^ а б Ruberson, John R. (1999). Handbook of Pest Management. CRC Press. стр. 428—432. ISBN 978-0-8247-9433-0. Архивирано из оригинала 2017-04-10. г. 
  36. ^ Wilson, L. Ted; Pickett, Charles H.; Flaherty, Donald L.; Bates, Teresa A. „French prune trees: refuge for grape leafhopper parasite” (PDF). University of California Davis. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  37. ^ Naranjo, Steven E. (8. 6. 2011). „Impacts of Transgenic Cotton on Integrated Pest Management”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 59 (11): 5842—5851. PMID 20942488. doi:10.1021/jf102939c Слободан приступ. 
  38. ^ Acorn, John (2007). Ladybugs of Alberta: Finding the Spots and Connecting the DotsНеопходна слободна регистрација. University of Alberta. стр. 15. ISBN 978-0-88864-381-0. 
  39. ^ „Know Your Friends. Hover Flies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  40. ^ Michalko, Radek; Dvoryankina, Viktoriya (1 June 2019). "Intraspecific phenotypic variation in functional traits of a generalist predator in an agricultural landscape". Agriculture, Ecosystems & Environment. 278: 35–42. doi:10.1016/j.agee.2019.03.018.
  41. ^ Kaya, Harry K.; et al. (1993). „An Overview of Insect-Parasitic and Entomopathogenic Nematodes”. Ур.: Bedding, R.A. Nematodes and the Biological Control of Insect Pests. CSIRO Publishing. стр. 8—12. ISBN 978-0-643-10591-1. Архивирано из оригинала 12. 5. 2016. г. 
  42. ^ а б в Capinera, John L.; Epsky, Nancy D. (1992-01-01). „Potential for Biological Control of Soil Insects in the Caribbean Basin Using Entomopathogenic Nematodes”. The Florida Entomologist. 75 (4): 525—532. JSTOR 3496134. doi:10.2307/3496134. 
  43. ^ а б Campos, Herrera R. (2015). Campos-Herrera, Raquel, ур. Nematode Pathogenesis of insects and other pests (1 изд.). Springer. стр. 4—6, 31—32. ISBN 978-3-319-18266-7. doi:10.1007/978-3-319-18266-7. 
  44. ^ „Biological control: Phasmarhabditis hermaphrodita”. Cornell University. Архивирано из оригинала 18. 6. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  45. ^ „Glasshouse red spider mite”. Royal Horticultural Society. Архивирано из оригинала 14. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  46. ^ а б в „Biological Control of Two- Spotted Spider Mites”. University of Connecticut. Архивирано из оригинала 7. 8. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  47. ^ Xuenong Xu (2004). Combined Releases of Predators for Biological Control of Spider Mites Tetranychus urticae Koch and Western Flower Thrips Frankliniella occidentalis (Pergande). Cuvillier Verlag. стр. 37. ISBN 978-3-86537-197-3. 
  48. ^ „European Gypsy Moth (Lymantria dispar)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 5. 2013. г. Приступљено 3. 12. 2017. 
  49. ^ Castells, Eva; Berenbaum, May R. (јун 2006). „Laboratory Rearing of Agonopterix alstroemeriana, the Defoliating Poison Hemlock (Conium maculatum L.) Moth, and Effects of Piperidine Alkaloids on Preference and Performance” (PDF). Environmental Entomology. 35 (3): 607—615. doi:10.1603/0046-225x-35.3.607. 
  50. ^ Davis, David E. (20. 11. 1957). „The Use of Food as a Buffer in a Predator-Prey System”. Journal of Mammalogy. 38 (4): 466—472. JSTOR 1376399. doi:10.2307/1376399. 
  51. ^ Lambert, Mark (септембар 2003). Control Of Norway Rats In The Agricultural Environment: Alternatives To Rodenticide Use (Thesis) (Теза). University of Leicester. 
  52. ^ а б Wodzicki, Kazimierz (11. 11. 1973). „Prospects for biological control of rodent populations”. Bulletin of the World Health Organization. 48 (4): 461—467. PMC 2481104 Слободан приступ. PMID 4587482. 
  53. ^ Charter, Motti. „Using barn owls (Tyto alba erlangeri) for biological pest control in Israel” (PDF). World Owl Trust. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-11-11. г. Приступљено 11. 11. 2017. 
  54. ^ Labuschagne, Lushka; Swanepoel, Lourens H.; Taylor, Peter J; Belmain, Steven R.; Keith, Mark (1. 10. 2016). „Are avian predators effective biological control agents for rodent pest management in agricultural systems?” (PDF). Biological Control. 101 (Supplement C): 94—102. doi:10.1016/j.biocontrol.2016.07.003.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  55. ^ Zadoks, Jan C. (16. 10. 2013). Crop Protection in Medieval Agriculture: Studies in pre-modern organic agriculture. Sidestone Press. ISBN 9789088901874. Приступљено 11. 11. 2017 — преко Google Books. 
  56. ^ „How can I control rodents organically?”. ATTRA - National Sustainable Agriculture Information Service. Приступљено 11. 11. 2017. 
  57. ^ Kross, Sara M.; Bourbour, Ryan P.; Martinico, Breanna L. (1. 5. 2016). „Agricultural land use, barn owl diet, and vertebrate pest control implications”. Agriculture, Ecosystems & Environment. 223 (Supplement C): 167—174. doi:10.1016/j.agee.2016.03.002. 
  58. ^ „Barn Owl home range”. The Barn Owl Trust. Приступљено 11. 11. 2017. 
  59. ^ Marten, Gerry; Caballero, Xenia; Romero, Hilda; Larios, Arnulfo (1. 1. 2019). „The Monte Verde Story (Honduras): Community Eradication of Aedes aegypti (the mosquito responsible for Zika, dengue fever, and chikungunya)”. The EcoTipping Point Project. Приступљено 30. 1. 2020. 
  60. ^ „Parasitoid Wasps (Hymenoptera)”. University of Maryland. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  61. ^ Hawkins, B. A.; Thomas, M. B.; Hochberg, M. E. (1993). „Refuge Theory and Biological Control”. Science. 262 (5138): 1429—1432. Bibcode:1993Sci...262.1429H. PMID 17736826. doi:10.1126/science.262.5138.1429. 
  62. ^ а б Smith, S.M. (1996). „Biological control with Trichogramma: advances, successes, and potential of their use”. Annual Review of Entomology. 41: 375—406. PMID 15012334. doi:10.1146/annurev.en.41.010196.002111. 
  63. ^ Knoll, Valery; Ellenbroek, Thomas; Romeis, Jörg; Collatz, Jana (2017). „Seasonal and regional presence of hymenopteran parasitoids of Drosophila in Switzerland and their ability to parasitize the invasive Drosophila suzukii”. Scientific Reports. 7 (40697): 40697. Bibcode:2017NatSR...740697K. PMC 5241644 Слободан приступ. PMID 28098183. doi:10.1038/srep40697. 
  64. ^ Sithanantham, S.; Ballal, Chandish R.; Jalali, S.K.; Bakthavatsalam, N. (2013). Biological Control of Insect Pests Using Egg Parasitoids. Springer. стр. 246. ISBN 978-81-322-1181-5. Архивирано из оригинала 10. 4. 2017. г. 
  65. ^ Hoddle, M. S.; Van Driesche, R. G.; Sanderson, J. P. (1998). „Biology and Use of the Whitefly Parasitoid Encarsia Formosa”. Annual Review of Entomology. 43: 645—669. PMID 15012401. doi:10.1146/annurev.ento.43.1.645. 
  66. ^ Hoddle M. S.; Grandgirard J.; Petit J.; Roderick G. K.; Davies N. (2006). „Glassy-winged sharpshooter Ko'ed – First round – in French Polynesia”. Biocontrol News and Information. 27 (3): 47N—62N. 
  67. ^ Smith, S. M.; Hubbes, M.; Carrow, J. R. (1986). „Factors affecting inundative releases of Trichogramma minutum Ril. Against the Spruce Budworm”. Journal of Applied Entomology. 101 (1–5): 29—39. doi:10.1111/j.1439-0418.1986.tb00830.x. 
  68. ^ Bressan-Nascimento, S.; Oliveira, D.M.P.; Fox, E.G.P. (децембар 2008). „Thermal requirements for the embryonic development of Periplaneta americana (L.) (Dictyoptera: Blattidae) with potential application in mass-rearing of egg parasitoids”. Biological Control. 47 (3): 268—272. doi:10.1016/j.biocontrol.2008.09.001. 
  69. ^ Paterson Fox, Eduardo Gonçalves; Bressan-Nascimento, Suzete; Eizemberg, Roberto (септембар 2009). „Notes on the Biology and Behaviour of the Jewel Wasp, Ampulex compressa (Fabricius, 1781) (Hymenoptera; Ampulicidae), in the Laboratory, Including First Record of Gregarious Reproduction”. Entomological News. 120 (4): 430—437. doi:10.3157/021.120.0412. 
  70. ^ Encouraging innovation in biopesticide development. Архивирано 15 мај 2012 на сајту Wayback Machine European Commission (2008). Accessed on 9 January 2017
  71. ^ Huffaker, C. B.; Berryman, A. A.; Laing, J. E. (1984). „Natural control of insect populations”. Ур.: C. B. Huffaker and R. L. Rabb. Ecological Entomology. Wiley Interscience. стр. 359–398. ISBN 978-0-471-06493-0. 
  72. ^ Zettler, F W; Freeman, T E (1972). „Plant Pathogens as Biocontrols of Aquatic Weeds”. Annual Review of Phytopathology. Annual Reviews. 10 (1): 455—470. ISSN 0066-4286. doi:10.1146/annurev.py.10.090172.002323. 
  73. ^ Swan, L.A. (1964). Beneficial InsectsНеопходна слободна регистрација. New York, Harper & Row. стр. 249. 
  74. ^ Lemaux, Peggy G. (2008). „Genetically Engineered Plants and Foods: A Scientist's Analysis of the Issues (Part I)”. Annual Review of Plant Biology. 59: 771—812. PMID 18284373. doi:10.1146/annurev.arplant.58.032806.103840. 
  75. ^ а б McGaughey, W. H.; Gould, F.; Gelernter, W. (1998). „Bt resistance management”. Nat. Biotechnol. 16 (2): 144—6. PMID 9487517. doi:10.1038/nbt0298-144. 
  76. ^ Kumar, PA; Malik, VS; Sharma, RP (1996). Insecticidal proteins of Bacillus thuringiensis. Advances in Applied Microbiology. 42. стр. 1—43. ISBN 9780120026425. PMID 8865583. doi:10.1016/S0065-2164(08)70371-X. 
  77. ^ Neppl, Camilla (26. 5. 2000). „Management of Resistance to Bacillus thuringiensis Toxins”. Архивирано из оригинала 21. 4. 2017. г. 
  78. ^ „Biological control: Paenibacillus popilliae”. Cornell University. Архивирано из оригинала 21. 6. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  79. ^ Hall, I.M.; Dunn, P.H. (1957). „Entomophthorous Fungi Parasitic on the Spotted Alfalfa Aphid”. Hilgardia. 27 (4): 159—181. doi:10.3733/hilg.v27n04p159 Слободан приступ. 
  80. ^ McNeil, Jim (2016). „Fungi for the biological control of insect pests”. eXtension.org. Архивирано из оригинала 26. 5. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  81. ^ Fry, William E. (2012). Principles of Plant Disease Management. Academic Press. стр. 187. ISBN 978-0-08-091830-3. 
  82. ^ Santhosh, Kumar T.; Aparna, N. S. (2014). „Cordyceps Species as a Bio-Control Agent against Coconut Root Grub, Leucopholis coneophora Burm”. Journal of Environmental Research and Development. 8 (3A): 614—618. 
  83. ^ Capinera, John L. (октобар 2005). „Featured creatures: Peach Aphid”. University of Florida – Department of Entomology and Nematology. University of Florida. Архивирано из оригинала 26. 5. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  84. ^ Li, Z.; Dong, Q.; Albright, T.P.; Guo, Q. (2011). „Natural and human dimensions of a quasi-natural wild species: the case of kudzu”. Biological Invasions. 13 (10): 2167—2179. doi:10.1007/s10530-011-0042-7. 
  85. ^ Beard, Karen H.; O'Neill, Eric M. (2005). „Infection of an invasive frog Eleutherodactylus coqui by the chytrid fungus Batrachochytrium dendrobatidis in Hawaii”. Biological Conservation. 126 (4): 591—595. doi:10.1016/j.biocon.2005.07.004. 
  86. ^ Voigt K.; Marano, A. V.; Gleason, F. H. (2013). K. Esser & F. Kempken, ур. Ecological & Economical Importance of Parasitic Zoosporic True Fungi. The Mycota: A Comprehensive Treatise on Fungi as Experimental Systems for Basic & Applied Research Vol. 11 Agricultural Applications (2nd изд.). Springer. стр. 243—270. 
  87. ^ D'Amico, Vince. „Biological control: Baculoviruses”. Cornell University. Архивирано из оригинала 1. 6. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  88. ^ Abrantes, Joana; van der Loo, Wessel; Le Pendu, Jacques; Esteves, Pedro J. (2012). „Rabbit haemorrhagic disease (RHD) and rabbit haemorrhagic disease virus (RHDV): a review”. Veterinary Research. 43 (12): 12. PMC 3331820 Слободан приступ. PMID 22325049. doi:10.1186/1297-9716-43-12. 
  89. ^ Strive, Tanja (16. 7. 2008). „Rabbit Calicivirus Disease (RCD)”. Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation. Архивирано из оригинала (pdf) 15. 4. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2017. 
  90. ^ Williams, David (26. 5. 2009). „Plan for 1080 drops in MacKenzie Basin”. The Press. Приступљено 8. 4. 2017. 

Спољашње везе


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „M“, али нема одговарајуће ознаке <references group="M"/>

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биолошко_сузбијање_штеточина&oldid=24397409”