Spisak slučajeva kanibalizma — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
dodato još primera
dodato još primera
Ред 31: Ред 31:
* Nekoliko evropskih hroničara, poput Matveja Parisa, prijavilo je da su se [[Монголи|Mongoli]] bavili kanibalizmom. [[Ђовани Плано Карпини|Đovani Plano Karpini]] je izjavio da su to uradili samo iz nužde, ali Simon od Sen Kentena je verovao da su Mongoli motivisani zadovoljstvom i željom da unesu strah svojim neprijateljima.<ref>{{Cite book|title=The Mongols and The West|last=Jackson|first=Peter|publisher=Routledge|year=2018|location=London|pages=1221-1410}}</ref> Kineski pisac koji je živeo tokom mongolske [[Династија Јуан|dinastije Juan]]<nowiki/> takođe se žalio na njihov kanibalizam, kritikujući da mongolski vojnici nisu oklevali da žrtvuju civile za svoje kulinarsko zadovoljstvo: „Mala deca su bila najcenjenija; žene su bile sledeće, a muškarci ponajmanje." Takođe je kritikovao njihovu okrutnost, navodeći da su žrtve pečene žive (na gvozdenim rešetkama) ili žive kuvane (tako što su ih stavljali „u duplu vreću... koja je stavljena u veliki lonac“). Song Ši (Istorija Songa) napisan tokom dinastije, kao i kasnije hronike pisane o njoj, beleži da su deca i slabi ubijani i pojedeni tokom ratnih pohoda u to vreme.<ref>{{Cite book|url=https://www.berghahnbooks.com/title/SiefkesEdible|title=Edible People: The Historical Consumption of Slaves and Foreigners and the Cannibalistic Trade in Human Flesh|last=Siefkes|first=Christian|date=2022-09-01|publisher=Berghahn Books|isbn=978-1-80073-613-9|doi=10.3167/9781800736139}}</ref>
* Nekoliko evropskih hroničara, poput Matveja Parisa, prijavilo je da su se [[Монголи|Mongoli]] bavili kanibalizmom. [[Ђовани Плано Карпини|Đovani Plano Karpini]] je izjavio da su to uradili samo iz nužde, ali Simon od Sen Kentena je verovao da su Mongoli motivisani zadovoljstvom i željom da unesu strah svojim neprijateljima.<ref>{{Cite book|title=The Mongols and The West|last=Jackson|first=Peter|publisher=Routledge|year=2018|location=London|pages=1221-1410}}</ref> Kineski pisac koji je živeo tokom mongolske [[Династија Јуан|dinastije Juan]]<nowiki/> takođe se žalio na njihov kanibalizam, kritikujući da mongolski vojnici nisu oklevali da žrtvuju civile za svoje kulinarsko zadovoljstvo: „Mala deca su bila najcenjenija; žene su bile sledeće, a muškarci ponajmanje." Takođe je kritikovao njihovu okrutnost, navodeći da su žrtve pečene žive (na gvozdenim rešetkama) ili žive kuvane (tako što su ih stavljali „u duplu vreću... koja je stavljena u veliki lonac“). Song Ši (Istorija Songa) napisan tokom dinastije, kao i kasnije hronike pisane o njoj, beleži da su deca i slabi ubijani i pojedeni tokom ratnih pohoda u to vreme.<ref>{{Cite book|url=https://www.berghahnbooks.com/title/SiefkesEdible|title=Edible People: The Historical Consumption of Slaves and Foreigners and the Cannibalistic Trade in Human Flesh|last=Siefkes|first=Christian|date=2022-09-01|publisher=Berghahn Books|isbn=978-1-80073-613-9|doi=10.3167/9781800736139}}</ref>
* [[Велика глад (1315—1317)|Velika glad (1315–1317)]] obeležena je ekstremnim nivoima kanibalizma.<ref>{{Cite journal|last=Pennell|first=C.R.|date=1991-01|title=Cannibalism in early modern North Africa|url=https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/13530199108705536|journal=British Society for Middle Eastern Studies. Bulletin|language=en|volume=18|issue=2|pages=169–185|doi=10.1080/13530199108705536|issn=0305-6139}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Pennell|first=C.R.|date=1991|title=Cannibalism in Early Modern North Africa|url=https://www.jstor.org/stable/196038|journal=British Journal of Middle Eastern Studies|volume=18|issue=2|pages=169–185|issn=1353-0194}}</ref><ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/sim_speculum_1930-10_5_4|title=Speculum 1930-10: Vol 5 Iss 4|date=1930-10|publisher=Medievel Academy of America|others=Internet Archive|language=English}}</ref>
* [[Велика глад (1315—1317)|Velika glad (1315–1317)]] obeležena je ekstremnim nivoima kanibalizma.<ref>{{Cite journal|last=Pennell|first=C.R.|date=1991-01|title=Cannibalism in early modern North Africa|url=https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/13530199108705536|journal=British Society for Middle Eastern Studies. Bulletin|language=en|volume=18|issue=2|pages=169–185|doi=10.1080/13530199108705536|issn=0305-6139}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Pennell|first=C.R.|date=1991|title=Cannibalism in Early Modern North Africa|url=https://www.jstor.org/stable/196038|journal=British Journal of Middle Eastern Studies|volume=18|issue=2|pages=169–185|issn=1353-0194}}</ref><ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/sim_speculum_1930-10_5_4|title=Speculum 1930-10: Vol 5 Iss 4|date=1930-10|publisher=Medievel Academy of America|others=Internet Archive|language=English}}</ref>
⚫
* Dela [[Мишел де Монтењ|Mišela de Montenja]] i Žana de Lerija navode da je kanibalizam praktikovan od strane Tupinamba plemena.<ref>{{Cite book|title=Essais|last=De Montaigne|first=Michel}}</ref><ref>{{Cite book|title=Threads and Traces: True, False, Fictive|last=Ginzburg|first=Carlo|publisher=University of California Press|year=2012|location=Berkeley}}</ref>
* Plemena Akokisa i Atakapa na teritoriji današnjeg Teksasa su praktikovala kanibalizam.<ref>{{Cite web|url=https://www.thecajuns.com/attakpas.htm|title=Cajun and Cajuns: Genealogy site for Cajun, Acadian and Louisiana genealogy, history and culture|website=www.thecajuns.com|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite book|title=The Indians of Texas: From Prehistoric to Modern Times|last=Newcomb|first=William Wilmon, Jr.|publisher=University of Texas Press|location=Austin}}</ref>
* Plemena Akokisa i Atakapa na teritoriji današnjeg Teksasa su praktikovala kanibalizam.<ref>{{Cite web|url=https://www.thecajuns.com/attakpas.htm|title=Cajun and Cajuns: Genealogy site for Cajun, Acadian and Louisiana genealogy, history and culture|website=www.thecajuns.com|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite book|title=The Indians of Texas: From Prehistoric to Modern Times|last=Newcomb|first=William Wilmon, Jr.|publisher=University of Texas Press|location=Austin}}</ref>
* [[:sh:Karibi_(narod)|Karibi]] su ritualno praktikovali kanibalizam.<ref>{{Cite book|title=The Caribbean History Reader|last=Foote|first=Nicola|publisher=Routledge|year=2013|location=London|pages=2}}</ref>
* [[:sh:Karibi_(narod)|Karibi]] su ritualno praktikovali kanibalizam.<ref>{{Cite book|title=The Caribbean History Reader|last=Foote|first=Nicola|publisher=Routledge|year=2013|location=London|pages=2}}</ref>
Ред 51: Ред 50:
* Dva Francuza po imenu Pjer Burgo i Mišel Verden pogubljeni su 1521. zbog ubistva i [https://staznaci.com/likantropija likantropije] nakon što su priznali da su ubili i pojeli šestoro dece dok su se pretvarali u vukove nakon što su sklopili pakt sa klanom veštica.<ref>{{Cite book|title=Metamorphoses of the Werewolf - A Literary Study from Antiquity Through the Renaissance|last=Leslie A. Sconduto|publisher=McFarland|year=2014|pages=137}}</ref>
* Dva Francuza po imenu Pjer Burgo i Mišel Verden pogubljeni su 1521. zbog ubistva i [https://staznaci.com/likantropija likantropije] nakon što su priznali da su ubili i pojeli šestoro dece dok su se pretvarali u vukove nakon što su sklopili pakt sa klanom veštica.<ref>{{Cite book|title=Metamorphoses of the Werewolf - A Literary Study from Antiquity Through the Renaissance|last=Leslie A. Sconduto|publisher=McFarland|year=2014|pages=137}}</ref>
* Od 16. veka, neobičan oblik medicinskog kanibalizma postao je rasprostranjen u nekoliko evropskih zemalja, za koji su hiljade egipatskih [[Мумија|mumija]] mlevene i prodavane kao lek. Praksa se razvila u široko rasprostranjen posao gde je visoka potražnja dovela do falsifikovanja mumija korišćenjem evropskih leševa sa vešala. Smatralo se da prah napravljen od mumija zaustavlja unutrašnje krvarenje i da ima druga lekovita svojstva. Ova praksa je cvetala sve do ranog 18. veka, a nekoliko slučajeva je još uvek bilo ponuđeno u medicinskim katalozima početkom 20. veka.<ref>{{Cite web|url=https://www.smithsonianmag.com/history/the-gruesome-history-of-eating-corpses-as-medicine-82360284/|title=The Gruesome History of Eating Corpses as Medicine|last=Magazine|first=Smithsonian|website=Smithsonian Magazine|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Daly|first=Nicholas|date=1994|title=That Obscure Object of Desire: Victorian Commodity Culture and Fictions of the Mummy|url=https://www.jstor.org/stable/1345912|journal=NOVEL: A Forum on Fiction|volume=28|issue=1|pages=24–51|doi=10.2307/1345912|issn=0029-5132}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.worldcat.org/title/714086301|title=Medicinal cannibalism in early modern English literature and culture {{!}} WorldCat.org|website=www.worldcat.org|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite book|title=Consuming Passions: The Uses of Cannibalism in Late Medieval and Early Modern Europe|last=Price|first=Merrall L.|publisher=Routledge|year=2004}}</ref><ref>{{Cite book|title=Mummies, Cannibals and Vampires: The History of Corpse Medicine from the Renaissance to the Victorians|last=Sugg|first=Richard|publisher=Routledge|year=2015}}</ref>
* Od 16. veka, neobičan oblik medicinskog kanibalizma postao je rasprostranjen u nekoliko evropskih zemalja, za koji su hiljade egipatskih [[Мумија|mumija]] mlevene i prodavane kao lek. Praksa se razvila u široko rasprostranjen posao gde je visoka potražnja dovela do falsifikovanja mumija korišćenjem evropskih leševa sa vešala. Smatralo se da prah napravljen od mumija zaustavlja unutrašnje krvarenje i da ima druga lekovita svojstva. Ova praksa je cvetala sve do ranog 18. veka, a nekoliko slučajeva je još uvek bilo ponuđeno u medicinskim katalozima početkom 20. veka.<ref>{{Cite web|url=https://www.smithsonianmag.com/history/the-gruesome-history-of-eating-corpses-as-medicine-82360284/|title=The Gruesome History of Eating Corpses as Medicine|last=Magazine|first=Smithsonian|website=Smithsonian Magazine|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Daly|first=Nicholas|date=1994|title=That Obscure Object of Desire: Victorian Commodity Culture and Fictions of the Mummy|url=https://www.jstor.org/stable/1345912|journal=NOVEL: A Forum on Fiction|volume=28|issue=1|pages=24–51|doi=10.2307/1345912|issn=0029-5132}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.worldcat.org/title/714086301|title=Medicinal cannibalism in early modern English literature and culture {{!}} WorldCat.org|website=www.worldcat.org|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref><ref>{{Cite book|title=Consuming Passions: The Uses of Cannibalism in Late Medieval and Early Modern Europe|last=Price|first=Merrall L.|publisher=Routledge|year=2004}}</ref><ref>{{Cite book|title=Mummies, Cannibals and Vampires: The History of Corpse Medicine from the Renaissance to the Victorians|last=Sugg|first=Richard|publisher=Routledge|year=2015}}</ref>
* Francuski doseljenici iz mesta Šarlfor-Santa Elena ([[Јужна Каролина|Južna Karolina]]) su pribegli kanibalizmu 1563. dok su bežali nazad u Evropu.
* Takozvani "[[Вукодлак|Vukodlak]] iz [[Дол (Јура)|Dola]]", Žil Garnije (Gilles Garnier), pogubljen je 1572. jer je zadavio četvoro dece i pojeo njihovo meso.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.rs/books?id=_nDLvY21dg0C&pg=PA118&redir_esc=y|title=The Werewolf Book: The Encyclopedia of Shape-shifting Beings|last=Steiger|first=Brad|date=2011-09|publisher=Visible Ink Press|isbn=978-1-57859-367-5|language=en}}</ref>
* Peter Štump (Stumpp), zvani "Vukodlak iz [[Бедбург|Bedburga]]", pogubljen je u oktobru 1589. nakon optužbi za kanibalizam i druge zločine. Tokom 25 godina, Stump je navodno bio „nezasita krvopija“ jer je jeo meso [[Домаћа коза|koza]], [[Jagnjetina i ovčetina|jagnjadi i ovaca]], kao i muškaraca, žena i dece. Uz pretnje mučenjem, priznao je da je ubio i pojeo 14 dece i 2 trudnice, čije je [[Фетус|fetuse]] iščupao iz utrobe i „jeo im srca dahtala i vrela“. Jedno od 14 dece bio je njegov rođeni sin, čiji je [[Мозак|mozak]] navodno progutao.<ref>{{Cite web|url=https://en.wikipedia.org/wiki/Special:BookSources/1-85648-328-2|title=Book sources - Wikipedia|website=en.wikipedia.org|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref>
* Neidentifikovani muškarac (možda Nikola Damon) spaljen je na lomači 1598. godine zbog ubistava 50 dece u francuskom gradu [[Шалон ан Шампањ|Šalon an Šampanj]] nakon što su njihovi ostaci pronađeni u njegovoj kući, uključujući nekoliko delimično pojedenih komada ljudskog mesa. Priznao je da je oteo, ubio i pojeo svoje žrtve tokom psihotičnih epizoda, ali je negirao optužbe vlasti da je to učinio dok se pretvarao u vukodlaka.<ref>{{Cite web|url=https://mysteriousuniverse.org/2019/06/the-grim-story-of-the-werewolf-of-chalons/|title=The Grim Story of the Werewolf of Châlons|website=mysteriousuniverse.org|language=en|access-date=2023-08-28}}</ref>
⚫
* Dela [[Мишел де Монтењ|Mišela de Montenja]] i Žana de Lerija navode da je kanibalizam praktikovan od strane Tupinamba plemena.<ref>{{Cite book|title=Essais|last=De Montaigne|first=Michel}}</ref><ref>{{Cite book|title=Threads and Traces: True, False, Fictive|last=Ginzburg|first=Carlo|publisher=University of California Press|year=2012|location=Berkeley}}</ref>
* Francuski [[Католицизам|katolici]] jeli su [[Јетра|džigericu]] i [[Срце|srca]] [[Хугеноти|hugenota]] tokom masakra na dan [[Вартоломејска ноћ|Svetog Vartolomeja 1572.]] Nakon masakra, govorilo se da su leševi protestantskih žrtava iskasapljeni i prodavani na pijaci. Žan de Leri je hrišćanskom kanibalizmu kod kuće pripisao goru moralnu degradaciju, jer su bar ljudi Tupinamba jeli svoje neprijatelje, dok su u Francuskoj članovi porodice i susedi proždirali jedni druge zbog verskih razlika. Dok su bili u [[Лангдок|Langedoku]], razbesneli protestanti uništili su balzamovano telo katoličkog sveca iz 11. veka Svetog Fulkrana u katedrali u Lodevu i pojeli njegove ostatke na večeri kao lažnu [[Причешће|evharistiju]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.rs/books?id=5sahCgAAQBAJ&pg=PT53&redir_esc=y|title=Crowd Actions in Britain and France from the Middle Ages to the Modern World|last=Davis|first=Michael T.|date=2015-09-01|publisher=Springer|isbn=978-1-137-31651-6|language=en}}</ref><ref>{{Cite book|title="De chair et de sang." Images et pratiques du cannibalisme de l'Antiquité au Moyen Âge|last=Vandenberg|first=Vincent|publisher=Presses universitaires de Rennes. Presses universitaires François-Rabelais de Tours|year=2014|location=Rennes, France}}</ref><ref>{{Cite book|title="Riot and Religion in Sixteenth-Century France". In Davis, Michael T. (ed.). Crowd Actions in Britain and France from the Middle Ages to the Modern World (illustrated ed.)|last=Roberts|first=Penny|publisher=Springer|year=2015|pages=35-36}}</ref><ref>{{Citation|title=Introduction|url=http://dx.doi.org/10.4324/9781315594880-5|publisher=Routledge|date=2016-03-03|accessdate=2023-08-28|pages=15–30}}</ref><ref>{{Citation|title=CONCLUSION|url=http://dx.doi.org/10.1515/9783111330280-027|publisher=De Gruyter|date=1966-12-31|accessdate=2023-08-28|pages=631–654}}</ref>

=== Sedamnaesti vek ===

* Francuski mladić po imenu Žan Grenije (Jean Grenier) tvrdio je 1603. da je bio vukodlak i da je ubio i pojeo 50 dece koja su nedavno nestala iz grada Sen Sever. Osuđen je za likantropiju i zbog mladosti osuđen na doživotnu robiju.<ref>{{Cite web|url=https://historycollection.com/12-real-werewolf-cases-throughout-history/|title=12 'Real' Werewolf Cases Throughout History|last=Flight|first=Tim|date=2018-05-15|website=History Collection|language=en-US|access-date=2023-08-28}}</ref>
* U kolonijalnom [[Џејмстаун (Вирџинија)|Džejmstaunu]] kolonisti su pribegli kanibalizmu tokom perioda od 1609. do 1610. poznatog kao [[Време гладовања|Vreme gladovanja]]. Nakon što su se zalihe hrane smanjile, neki kolonisti su počeli da kopaju leševe u potrazi za hranom. Tokom ovog perioda, jedan muškarac je mučen dok nije priznao da je ubio, posolio i pojeo svoju trudnu ženu; za kaznu je živ spaljen.<ref>{{Cite news|url=https://www.nytimes.com/2013/05/02/science/evidence-of-cannibalism-found-at-jamestown-site.html|title=Girl’s Bones Bear Signs of Cannibalism by Starving Virginia Colonists|last=Wade|first=Nicholas|date=2013-05-01|work=The New York Times|access-date=2023-08-28|language=en-US|issn=0362-4331}}</ref><ref>{{Citation|title=Chapter 2. Jamestown: Things That Seemed Incredible|url=http://dx.doi.org/10.9783/9780812209143.69|publisher=University of Pennsylvania Press|date=2014-12-31|accessdate=2023-08-28|pages=69–116}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://books.google.rs/books?id=YVxfJAzgii0C&redir_esc=y|title=1607: Jamestown and the New World|last=Montgomery|first=Dennis|last2=Foundation|first2=Colonial Williamsburg|date=2007|publisher=Colonial Williamsburg Foundation|isbn=978-0-7425-5837-3|language=en}}</ref>
* [[Пољска|Poljske]] trupe stacionirane u moskovskom [[Кремљ|Kremlju]] pribegle su kanibalizmu 1612, nakon duže opsade.<ref>{{Cite book|title=Smutnoe vremja|last=Waliszewski|first=Kazimierz|date=1993|publisher=Kvadrat|isbn=978-5-8498-0037-0|series=Proischoždenie sovremennoj Rossii|location=Moskva}}</ref>
* Partija [[Козаци|kozaka]] pod komandom Vasilija Pojarkova pojela je leševe [[Сибир|sibirskih]] starosedelaca koje su prethodno ubili.<ref>{{Cite journal|last=Marks|first=Steven G.|last2=Lincoln|first2=W. Bruce|date=1995-02|title=The Conquest of a Continent: Siberia and the Russians.|url=http://dx.doi.org/10.2307/2168073|journal=The American Historical Review|volume=100|issue=1|pages=194|doi=10.2307/2168073|issn=0002-8762}}</ref>
* Aprila 1655. katoličke trupe masakrirale su protestante u dolinama [[Пијемонт|Pijemonta]]. Na prvi pogled, izveštaji o udruženim zločinima mogu izgledati mitski. Ipak, ove priče je potkrepio francuski vojnik visokog ranga. Navodi se da vojnici jedu kuvani ljudski mozak; lažu svoje drugove da konzumiraju "[[:sh:Tripice|tripice]]" (u stvari grudi l i [[Урогенитални систем|genitalije]] jedne od protestantskih žrtava); ispekli su i živu devojku. U ovom poslednjem slučaju, meso se pokazalo previše loše pečeno za jelo. Ali vojnici koji su ubili Danijela Kardona iz Rokapijate spremno su pojeli njegov mozak, nakon što su ga „spržili u tiganju“; i izvadivši mu srce, spržili bi i njega, da se nisu "uplašili neke vojske siromašnih naroda... koja je dolazila tim putem".<ref>{{Cite book|title=A General Martyrology|last=Clarke|first=Samuel}}</ref>
* Dana 20. avgusta 1672, orangistička rulja je linčovala i pojela delove dvojice istaknutih antimonarhističkih političara, velikog penzionera Holandije (i de fakto premijera Holandije) [[Јан де Вит|Jana de Vita]] i njegovog brata i političkog saveznika Kornelisa.<ref>{{Cite web|url=https://allthatsinteresting.com/johan-de-witt|title=The Story Of The Dutch Leader Killed And Eaten By His Own Citizens|last=Goldfarb|first=Kara|date=2018-05-21|website=All That's Interesting|language=en-US|access-date=2023-08-28}}</ref>


=== Izvori ===
=== Izvori ===

Верзија на датум 28. август 2023. у 22:45

Praistorija

  • U pećini Moula-Guercy u Francuskoj pronađene su kosti šest neandertalaca stare oko 100 000 godina, slomljene od strane drugih neandertalaca tako da se iz njih mogu izvaditi srž i mozak. Slični ostaci pronađeni su u pećini Sidron u Španiji.[1]
  • Postoje hipoteze koje povezuju kanibalizam sa izumiranjem neandertalaca. Kuru bolest, koja se prenosi putem kanibalizma, moguć je razlog nestanka ove podvrste.[2][3]
  • Ostaci kostiju u Engleskoj pokazuju da se kanibalizam praktikovao na ovoj teritoriji pre oko 15 000 godina.[4][5]

Istorija do prvog veka p. n. e.

Prvi milenijum

  • Žena po imenu Marija od Betezube je tokom opsade Jerusalima 70. godine navodno pojela svog novorođenog sina ne bi li preživela.[10]
  • Jeronim Stridonski tvrdio je da su Atakoti (narod koji je živeo u Britaniji) kanibali i da smatraju ljudsku zadnjicu i grudi poslasticom.[11]
  • Godine 409, Vizigoti su pod komandom Alariha I preuzeli kontrolu nad Rimom ubeđujući Rimljane da postave Priska Atala kao uzurpatora umesto legitimnog cara Honorija. Da bi povratio kontrolu, Honorije je blokirao gradske luke, što je dovelo do gladi u kojoj su „neke osobe bile osumnjičene da su jele ljudsko meso“, kako piše istoričar Sozomen. Ljut što je izgubio grad, Alarih je ponovo opsedao Rim, konačno ga osvojio i opljačkao. Prema Jeronimu Stridonskom, opsada je dovela do još jedne okrutne gladi, u kojoj su „izgladneli ljudi pribegavali odvratnoj hrani i kidali jedan drugom ud po ud da bi imali meso da jedu. Čak ni majka nije poštedela bebu sa svoje dojke“. Prokopije iz Cezareje slično piše da su „Rimljani... uništeni glađu i drugim patnjama... kušali jedni druge.“ Drugi istoričar tog doba, Pavle Orozije, „naslikao je sasvim drugačiju sliku, izveštavajući da je pljačka dovela do malog gubitka života, ako ga uopšte ima“, i ne pominjući ikakav kanibalizam. Nejasno je koji izvor je bliži istini, ali arheološki dokazi pokazuju da je nekoliko zgrada uništeno, što ukazuje na relativno blagu štetu. S druge strane, stanovništvo grada se smanjilo sa 800 000 stanovnika pre opsade na manje od 400 000 devet godina kasnije.[12][13]
  • Car Vu od Lianga je u južnoj Kini dozvolio da ratni zatvorenici menjaju hranu. Držani su u kavezima i vađeni kad bi bilo potrebe za mesom. Par godina kasnije, general Hou Jing je ubijen i delovi njegovog tela su navodno usoljeni raspoređeni po regijama koje su zbog njega najviše propatile. Konzumiran je u vidu čorbe.[14]
  • Krajem dinastije Suej, bogataš Čžuge Ang je na svojoj gozbi stotinama gostiju poslužio braću blizance skuvane sa svinjama i ovcama. Zbog ovog i sličnih događaja, Čženg Ji je rekao da „se bogati nadmeću u bogatsvu, sportu koji podrazumeva nadmetanje u kanibalizmu“ ne bi li oduševili goste egzotičnom hranom.[15]
  • Posle Bitke na Uhudu, Hind bint Utba je pojela (ili bar pokušala pojesti) jetru Hamze ibn Abdul-Mutaliba, strica proroka Muhameda. Jetra se tad smatrala „sedištem života“.[16] Iako se tad borila protiv njegovog širenja, Hind je nekoliko godina kasnije prešla u islam.
  • Tokom Opsade Suijanga 757. godine, branitelji grada su pojeli do 30 000 civila.[14]

Od jedanaestog do petnaestog veka

  • Neposredno posle Progona Severa, ljudi su bili prinuđeni da se prepuste kanibalizmu ne bi li preživeli.[17]
  • Krstaši su verovatno praktikovali kanibalizam tokom opsada Marata i Antiohije.[18]
  • Tibetanski budisti su ritualno konzumirali meso umrlih ljudi za koje se verovalo da su sedam puta rađani kao Bramani. Verovalo se da će im ovo pomoći na putu ka otkrovenju.
  • Valdenzi su optuživani za kanibalizam u izveštajima inkvizitora.[19]
  • Nekoliko evropskih hroničara, poput Matveja Parisa, prijavilo je da su se Mongoli bavili kanibalizmom. Đovani Plano Karpini je izjavio da su to uradili samo iz nužde, ali Simon od Sen Kentena je verovao da su Mongoli motivisani zadovoljstvom i željom da unesu strah svojim neprijateljima.[20] Kineski pisac koji je živeo tokom mongolske dinastije Juan takođe se žalio na njihov kanibalizam, kritikujući da mongolski vojnici nisu oklevali da žrtvuju civile za svoje kulinarsko zadovoljstvo: „Mala deca su bila najcenjenija; žene su bile sledeće, a muškarci ponajmanje." Takođe je kritikovao njihovu okrutnost, navodeći da su žrtve pečene žive (na gvozdenim rešetkama) ili žive kuvane (tako što su ih stavljali „u duplu vreću... koja je stavljena u veliki lonac“). Song Ši (Istorija Songa) napisan tokom dinastije, kao i kasnije hronike pisane o njoj, beleži da su deca i slabi ubijani i pojedeni tokom ratnih pohoda u to vreme.[21]
  • Velika glad (1315–1317) obeležena je ekstremnim nivoima kanibalizma.[22][23][24]
  • Plemena Akokisa i Atakapa na teritoriji današnjeg Teksasa su praktikovala kanibalizam.[25][26]
  • Karibi su ritualno praktikovali kanibalizam.[27]
  • Pleme Pakaanova je praktikovalo endokanibalizam, specifično konzumiranje leševa.[28]
  • Tokom suše 1200. i 1201. godine, kanibalizam je bio praktikovan u regiji oko Nila.[29]
  • Asteci su praktikovali kanibalizam, ali učestalost i kontekst ovoga nije siguran.[30][31]
  • Narod Korovai (Kolufo) je tvrdio da još uvek praktikuje kanibalizam ne bi li privukao turiste.[32]
  • Arheolozi su našli dokaze da je kanibalizam bio prisutan oko 1150. na teritoriji današnjeg Novog Kolorada.[33]
  • Đovani do Aleramiči, markiz Monferata, umro je 1305. godine. Njegov lični lekar je optužen da ga je otrovao, te je izboden na smrt od strane Aleramičijevih vazala. Oni su potom, pema hroničaru Guljelmu Venturi, jeli njegovo meso.[34]
  • U Ferari je 1385. izbila pobuna zbog oporezivanja. Markiz je pobunjenom narodu predao čoveka zaduženog za poresku politiku, Tomasa da Tortonu. Njegovo srce i jetra su izvađeni i pojedeni, dok su pojedini delovi njegovog tela okačeni u luci kao upozorenje.[34]
  • Pred kraj Stogodišnjeg rata (1438), prijavljeno je da je žena u Abevilu ubila, raskomadala njegove sinove i sačuvala njihove leševe u soli pripremajući se za predstojeću glad.[35][36]
  • Istoričar Pjero Kamporezi (1988) govori o nasilnim aristokratskim svađama u ranoj modernoj Italiji. U jednom slučaju žrtvi je srce izvađeno iz tela i zagrizeno. U drugom slučaju, muškarac je mučen i ubijen pre nego što mu je izvađena utroba. Nakon što su mu izgrizli creva, njegovi napadači su ga nastavili da „seku na male komade da bi uklonili salo, jer je bio mlad, verovatno dvadeset osam godina, visok i vitak. Po Kamporesijevom mišljenju, naglasak na mladosti i stasu žrtve odaje nameru da se ova mast proda „farmakolozima-lekarima“ koji bi smatrali da je „korisna za sve nervne bolesti“. S obzirom na dokaze o trgovini kanibalističkom medicinom, zaključak je vrlo uverljiv.[37]

Šesnaesti vek

  • Grupa militanata Kizilbaša pojela je leševe svojih neprijatelja nakon što je zauzela tvrđavu u istočnom Iranu.[38]
  • Alvar Nunjes Kabesa de Vaka (Álvar Núñez Cabeza de Vaca) zajedno sa drugim španskim konkvistadorima počinio je kanibalizam nakon brodoloma.[39]
  • Dana 21. jula 1514, zarobljeni vođa mađarskih pobunjenika Đerđ Doža osuđen je da sedi na zagrejanom gvozdenom prestolu i primoran da nosi krunu i skiptar od zagrejanog gvožđa (rugajući se njegovoj ambiciji da bude kralj). Dok je on stradao, do ovog prestola je dovedena povorka od devet prethodno izgladnelih saboraca. Zatim su dželati izvadili klešta iz vatre i zasekli ih u Dožinu kožu. Nakon što su mu pocepali meso, preostalim pobunjenicima je naređeno da ugrizu mesta gde su bila ubačena vrela klešta i da progutaju meso. Trojica ili četvorica koji su odbili jednostavno su isečeni, što je navelo ostale da se povinuju. Na kraju je Doža umro od muke, dok su pobunjenici koji su poslušali pušteni na slobodu.[40]
  • Dva Francuza po imenu Pjer Burgo i Mišel Verden pogubljeni su 1521. zbog ubistva i likantropije nakon što su priznali da su ubili i pojeli šestoro dece dok su se pretvarali u vukove nakon što su sklopili pakt sa klanom veštica.[41]
  • Od 16. veka, neobičan oblik medicinskog kanibalizma postao je rasprostranjen u nekoliko evropskih zemalja, za koji su hiljade egipatskih mumija mlevene i prodavane kao lek. Praksa se razvila u široko rasprostranjen posao gde je visoka potražnja dovela do falsifikovanja mumija korišćenjem evropskih leševa sa vešala. Smatralo se da prah napravljen od mumija zaustavlja unutrašnje krvarenje i da ima druga lekovita svojstva. Ova praksa je cvetala sve do ranog 18. veka, a nekoliko slučajeva je još uvek bilo ponuđeno u medicinskim katalozima početkom 20. veka.[42][43][44][45][46]
  • Francuski doseljenici iz mesta Šarlfor-Santa Elena (Južna Karolina) su pribegli kanibalizmu 1563. dok su bežali nazad u Evropu.
  • Takozvani "Vukodlak iz Dola", Žil Garnije (Gilles Garnier), pogubljen je 1572. jer je zadavio četvoro dece i pojeo njihovo meso.[47]
  • Peter Štump (Stumpp), zvani "Vukodlak iz Bedburga", pogubljen je u oktobru 1589. nakon optužbi za kanibalizam i druge zločine. Tokom 25 godina, Stump je navodno bio „nezasita krvopija“ jer je jeo meso koza, jagnjadi i ovaca, kao i muškaraca, žena i dece. Uz pretnje mučenjem, priznao je da je ubio i pojeo 14 dece i 2 trudnice, čije je fetuse iščupao iz utrobe i „jeo im srca dahtala i vrela“. Jedno od 14 dece bio je njegov rođeni sin, čiji je mozak navodno progutao.[48]
  • Neidentifikovani muškarac (možda Nikola Damon) spaljen je na lomači 1598. godine zbog ubistava 50 dece u francuskom gradu Šalon an Šampanj nakon što su njihovi ostaci pronađeni u njegovoj kući, uključujući nekoliko delimično pojedenih komada ljudskog mesa. Priznao je da je oteo, ubio i pojeo svoje žrtve tokom psihotičnih epizoda, ali je negirao optužbe vlasti da je to učinio dok se pretvarao u vukodlaka.[49]
  • Dela Mišela de Montenja i Žana de Lerija navode da je kanibalizam praktikovan od strane Tupinamba plemena.[50][51]
  • Francuski katolici jeli su džigericu i srca hugenota tokom masakra na dan Svetog Vartolomeja 1572. Nakon masakra, govorilo se da su leševi protestantskih žrtava iskasapljeni i prodavani na pijaci. Žan de Leri je hrišćanskom kanibalizmu kod kuće pripisao goru moralnu degradaciju, jer su bar ljudi Tupinamba jeli svoje neprijatelje, dok su u Francuskoj članovi porodice i susedi proždirali jedni druge zbog verskih razlika. Dok su bili u Langedoku, razbesneli protestanti uništili su balzamovano telo katoličkog sveca iz 11. veka Svetog Fulkrana u katedrali u Lodevu i pojeli njegove ostatke na večeri kao lažnu evharistiju.[52][53][54][55][56]

Sedamnaesti vek

  • Francuski mladić po imenu Žan Grenije (Jean Grenier) tvrdio je 1603. da je bio vukodlak i da je ubio i pojeo 50 dece koja su nedavno nestala iz grada Sen Sever. Osuđen je za likantropiju i zbog mladosti osuđen na doživotnu robiju.[57]
  • U kolonijalnom Džejmstaunu kolonisti su pribegli kanibalizmu tokom perioda od 1609. do 1610. poznatog kao Vreme gladovanja. Nakon što su se zalihe hrane smanjile, neki kolonisti su počeli da kopaju leševe u potrazi za hranom. Tokom ovog perioda, jedan muškarac je mučen dok nije priznao da je ubio, posolio i pojeo svoju trudnu ženu; za kaznu je živ spaljen.[58][59][60]
  • Poljske trupe stacionirane u moskovskom Kremlju pribegle su kanibalizmu 1612, nakon duže opsade.[61]
  • Partija kozaka pod komandom Vasilija Pojarkova pojela je leševe sibirskih starosedelaca koje su prethodno ubili.[62]
  • Aprila 1655. katoličke trupe masakrirale su protestante u dolinama Pijemonta. Na prvi pogled, izveštaji o udruženim zločinima mogu izgledati mitski. Ipak, ove priče je potkrepio francuski vojnik visokog ranga. Navodi se da vojnici jedu kuvani ljudski mozak; lažu svoje drugove da konzumiraju "tripice" (u stvari grudi l i genitalije jedne od protestantskih žrtava); ispekli su i živu devojku. U ovom poslednjem slučaju, meso se pokazalo previše loše pečeno za jelo. Ali vojnici koji su ubili Danijela Kardona iz Rokapijate spremno su pojeli njegov mozak, nakon što su ga „spržili u tiganju“; i izvadivši mu srce, spržili bi i njega, da se nisu "uplašili neke vojske siromašnih naroda... koja je dolazila tim putem".[63]
  • Dana 20. avgusta 1672, orangistička rulja je linčovala i pojela delove dvojice istaknutih antimonarhističkih političara, velikog penzionera Holandije (i de fakto premijera Holandije) Jana de Vita i njegovog brata i političkog saveznika Kornelisa.[64]

Izvori

  1. ^ Magazine, Smithsonian. „Europe’s Hypocritical History of Cannibalism”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-25. 
  2. ^ Mead, Simon; Whitfield, Jerome; Poulter, Mark; Shah, Paresh; Uphill, James; Campbell, Tracy; Al-Dujaily, Huda; Hummerich, Holger; Beck, Jon; Mein, Charles A.; Verzilli, Claudio; Whittaker, John; Alpers, Michael P.; Collinge, John (2009). „A Novel Protective Prion Protein Variant that Colocalizes with Kuru Exposure” (PDF). The New England Journal of Medicine. 
  3. ^ Liberski, Pawel P. (2013-07-18). „Kuru: A Journey Back in Time from Papua New Guinea to the Neanderthals’ Extinction”. Pathogens. 2 (3): 472—505. ISSN 2076-0817. PMC 4235695 Слободан приступ. PMID 25437203. doi:10.3390/pathogens2030472. 
  4. ^ McKie, Robin (2010-06-19). „Bones from a Cheddar Gorge cave show that cannibalism helped Britain's earliest settlers survive the ice age”. The Observer (на језику: енглески). ISSN 0029-7712. Приступљено 2023-08-25. 
  5. ^ „Engraved human bones from cannibal community found in Somerset”. The Independent (на језику: енглески). 2017-08-09. Приступљено 2023-08-25. 
  6. ^ „CHURCH FATHERS: Address to the Greeks (Tatian)”. www.newadvent.org. Приступљено 2023-08-25. 
  7. ^ Thucydides. History of the Peloponnesian War. 
  8. ^ Garnsey, Peter (1988). Famine and Food Supply in the Graeco-Roman World: Responses to Risk and Crisis. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35198-0. 
  9. ^ Strabo (1892). The Geography of Strabo (на језику: енглески). H. G. Bohn. 
  10. ^ „Flavius Josephus, The Wars of the Jews, Book VI, Whiston chapter 3, Whiston section 4”. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 2023-08-25. 
  11. ^ Schaff, Philip; Wace, Henry (1890—1900). A Select library of Nicene and post-Nicene fathers of the Christian church. Robarts - University of Toronto. New York: The Christian Literature Company. 
  12. ^ „CHURCH FATHERS: Ecclesiastical History (Sozomen)”. www.newadvent.org. Приступљено 2023-08-26. 
  13. ^ Kneale, Matthew (2017). Rome: A History in Seven Sackings. London: Atlantic Books. 
  14. ^ а б Chong 1990, стр. 86–88, 72–73
  15. ^ Zheng, Yi (1996). Scarlet Memorial: Tales Of Cannibalism In Modern China. Boulder: Westview. стр. 145. 
  16. ^ Orlandi, Riccardo; Cianci, Nicole; Invernizzi, Pietro; Cesana, Giancarlo; Riva, Michele Augusto (2018-08). „“I Miss My Liver.” Nonmedical Sources in the History of Hepatocentrism”. Hepatology Communications (на језику: енглески). 2 (8): 986. ISSN 2471-254x Проверите вредност параметра |issn= (помоћ). doi:10.1002/hep4.1224.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  17. ^ Stevenson, Joseph (1853-58). The church historians of England. Translated from the original Latin, with a pref. and notes by Joseph Stevenson. Robarts - University of Toronto. London] Seeleys.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  18. ^ The First Crusade: The Chronicle of Fulcher of Chartres and Other Source Materials. University of Pennsylvania Press. 1988. стр. 84. 
  19. ^ Classen, Albrecht (2008-12-10). Sexuality in the Middle Ages and Early Modern Times: New Approaches to a Fundamental Cultural-Historical and Literary-Anthropological Theme (на језику: енглески). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-020940-2. 
  20. ^ Jackson, Peter (2018). The Mongols and The West. London: Routledge. стр. 1221—1410. 
  21. ^ Siefkes, Christian (2022-09-01). Edible People: The Historical Consumption of Slaves and Foreigners and the Cannibalistic Trade in Human Flesh. Berghahn Books. ISBN 978-1-80073-613-9. doi:10.3167/9781800736139. 
  22. ^ Pennell, C.R. (1991-01). „Cannibalism in early modern North Africa”. British Society for Middle Eastern Studies. Bulletin (на језику: енглески). 18 (2): 169—185. ISSN 0305-6139. doi:10.1080/13530199108705536.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  23. ^ Pennell, C.R. (1991). „Cannibalism in Early Modern North Africa”. British Journal of Middle Eastern Studies. 18 (2): 169—185. ISSN 1353-0194. 
  24. ^ Speculum 1930-10: Vol 5 Iss 4 (на језику: енглески). Internet Archive. Medievel Academy of America. 1930-10.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ „Cajun and Cajuns: Genealogy site for Cajun, Acadian and Louisiana genealogy, history and culture”. www.thecajuns.com. Приступљено 2023-08-28. 
  26. ^ Newcomb, William Wilmon, Jr. The Indians of Texas: From Prehistoric to Modern Times. Austin: University of Texas Press. 
  27. ^ Foote, Nicola (2013). The Caribbean History Reader. London: Routledge. стр. 2. 
  28. ^ „Wari' - Indigenous Peoples in Brazil”. pib.socioambiental.org. Приступљено 2023-08-28. 
  29. ^ „BBC - History - Ancient History in depth: The Fall of the Egyptian Old Kingdom”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  30. ^ Coe, Michael D.; Koontz, Rex (2008). Mexico: From the Olmecs to the Aztecs (на језику: енглески). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28755-2. 
  31. ^ Arens, William (1979-04-26). The Man-Eating Myth : Anthropology and Anthropophagy: Anthropology and Anthropophagy (на језику: енглески). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-976344-3. 
  32. ^ Garnaut, John (2006-09-18). „Cannibals may be feeding the lies”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  33. ^ „Conclusive evidence of American Indian cannibalism found | The Seattle Times”. archive.seattletimes.com. Приступљено 2023-08-28. 
  34. ^ а б Montanari, Angelica A. (2018). Cahiers de recherches médiévales et humanistes / Journal of Medieval and Humanistic Studies. стр. 345—348. 
  35. ^ Tuchman, Barbara (2011). A distant mirror: The calamitous 14th century. Random House. 
  36. ^ Chronique de Enguerrand de Monstrelet des éditions Louis Douët d'Arcq. 
  37. ^ „Eating Your Enemy | History Today”. www.historytoday.com. Приступљено 2023-08-28. 
  38. ^ Istorija Istoka u 6 tomova; Tom III. Istok na prelazu srednjeg i modernog doba (originalno na ruskom jeziku) (Восток на рубеже Средневековья и Нового времени). 
  39. ^ W. W. Newcomb (1999). The Indians of Texas: From Prehistoric to Modern Times. Austin: University of Texas Press. стр. 77. 
  40. ^ Barabási, Albert-László (2010). Bursts : the hidden pattern behind everything we do. Internet Archive. New York, N.Y. : Dutton. ISBN 978-0-525-95160-5. 
  41. ^ Leslie A. Sconduto (2014). Metamorphoses of the Werewolf - A Literary Study from Antiquity Through the Renaissance. McFarland. стр. 137. 
  42. ^ Magazine, Smithsonian. „The Gruesome History of Eating Corpses as Medicine”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  43. ^ Daly, Nicholas (1994). „That Obscure Object of Desire: Victorian Commodity Culture and Fictions of the Mummy”. NOVEL: A Forum on Fiction. 28 (1): 24—51. ISSN 0029-5132. doi:10.2307/1345912. 
  44. ^ „Medicinal cannibalism in early modern English literature and culture | WorldCat.org”. www.worldcat.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  45. ^ Price, Merrall L. (2004). Consuming Passions: The Uses of Cannibalism in Late Medieval and Early Modern Europe. Routledge. 
  46. ^ Sugg, Richard (2015). Mummies, Cannibals and Vampires: The History of Corpse Medicine from the Renaissance to the Victorians. Routledge. 
  47. ^ Steiger, Brad (2011-09). The Werewolf Book: The Encyclopedia of Shape-shifting Beings (на језику: енглески). Visible Ink Press. ISBN 978-1-57859-367-5.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  48. ^ „Book sources - Wikipedia”. en.wikipedia.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  49. ^ „The Grim Story of the Werewolf of Châlons”. mysteriousuniverse.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  50. ^ De Montaigne, Michel. Essais. 
  51. ^ Ginzburg, Carlo (2012). Threads and Traces: True, False, Fictive. Berkeley: University of California Press. 
  52. ^ Davis, Michael T. (2015-09-01). Crowd Actions in Britain and France from the Middle Ages to the Modern World (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-1-137-31651-6. 
  53. ^ Vandenberg, Vincent (2014). "De chair et de sang." Images et pratiques du cannibalisme de l'Antiquité au Moyen Âge. Rennes, France: Presses universitaires de Rennes. Presses universitaires François-Rabelais de Tours. 
  54. ^ Roberts, Penny (2015). "Riot and Religion in Sixteenth-Century France". In Davis, Michael T. (ed.). Crowd Actions in Britain and France from the Middle Ages to the Modern World (illustrated ed.). Springer. стр. 35—36. 
  55. ^ Introduction, Routledge, 2016-03-03, стр. 15—30, Приступљено 2023-08-28 
  56. ^ CONCLUSION, De Gruyter, 1966-12-31, стр. 631—654, Приступљено 2023-08-28 
  57. ^ Flight, Tim (2018-05-15). „12 'Real' Werewolf Cases Throughout History”. History Collection (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
  58. ^ Wade, Nicholas (2013-05-01). „Girl’s Bones Bear Signs of Cannibalism by Starving Virginia Colonists”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-08-28. 
  59. ^ Chapter 2. Jamestown: Things That Seemed Incredible, University of Pennsylvania Press, 2014-12-31, стр. 69—116, Приступљено 2023-08-28 
  60. ^ Montgomery, Dennis; Foundation, Colonial Williamsburg (2007). 1607: Jamestown and the New World (на језику: енглески). Colonial Williamsburg Foundation. ISBN 978-0-7425-5837-3. 
  61. ^ Waliszewski, Kazimierz (1993). Smutnoe vremja. Proischoždenie sovremennoj Rossii. Moskva: Kvadrat. ISBN 978-5-8498-0037-0. 
  62. ^ Marks, Steven G.; Lincoln, W. Bruce (1995-02). „The Conquest of a Continent: Siberia and the Russians.”. The American Historical Review. 100 (1): 194. ISSN 0002-8762. doi:10.2307/2168073.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  63. ^ Clarke, Samuel. A General Martyrology. 
  64. ^ Goldfarb, Kara (2018-05-21). „The Story Of The Dutch Leader Killed And Eaten By His Own Citizens”. All That's Interesting (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-28. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Spisak_slučajeva_kanibalizma&oldid=26073406”