Дапсон
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
4-[(4-aminobenzene)sulfonyl]aniline
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ECHA InfoCard | 100.001.136 |
| МеСХ | Дапсоне |
| |
| Својства | |
| C12H12N2O2S | |
| Моларна маса | 248,302g/mol |
| Сродна једињења | |
Сродне
|
антибиотик |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Дапсон (диамино-дифенил сулфон) је фармаколошка супстанца најчешће коришћена у комбинацији са рифампицином и клофазимином као мулти-лек терапија за третирање Mycobacterium leprae инфекције (лепре).[1] Он се исто тако користи за третирање Pneumocystis carinii пнеумоније коју узрокује Pneumocystis jiroveci (P. carinii). Дапсон се користи у комбинацији са пириметамином у третману маларије,[2][3] као и у терапији Дуринговог херпетиформног дерматитиса.
Историја[уреди | уреди извор]
У раном 20. веку немачки хемичар Паул Ерлих је развијао теорије селективне токсичности које су се углавном базирале на способностима одређених боја да убију микробе. Герхард Домагк, који је касније добио Нобелову награду, направио је значајан прогрес 1932. године открићем антибактеријског својства пронтосил црвене боје. Даље потрага за активним хемикалијама је довело до открића дапсона и антибактеријских сулфонамида.[4]
Механизам[уреди | уреди извор]
У својству антибактеријског агента, дапсон инхибира бактеријску синтезу дихидрофоличне киселине.[5] Иако је структурно различита оф дапсона, сулфонамидна група антибактеријских лекова функционише на истом принципу.
Кад се користи као третман за кожних болести које нису проузроковане бактеријама, дапсон дејствује путем механизма који није довољно истражен. Постоје тврдње да је у случајевима убода паука дапсон је често ефикасан, међутим клиничка истраживања нису демонстрирала такву ефективност.[6]
Синтеза[уреди | уреди извор]
Дапсон су прво направили Фром и Витман 1908. године. 4,4'-динитродифенил сулфид је оксидиран до сулфона у раствору калијум дихромата, глацијалне ацетил киселине, и сумпорне киселине.[7]
Администрација[уреди | уреди извор]
Дапсон се орално дозира као таблета од 100 mg или алтернативно као таблета од 25 mg.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „Цхаптер 47. Цхемотхерапy оф туберцулосис, мyцобацтериум авиум цомплеx дисеасе, анд лепросy”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803.
- ^ Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2002). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (5. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. стр. 917—8. ИСБН 0781744431.
- ^ Мандел ГЛ, Баннетт ЈЕ, Долин Р, ур. (2000). Принциплес анд Працтисе оф Инфецтиоус Дисеасес (5 изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. дои:10.1016/С1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X.
- ^ „Leprosy | 14 History of dapsone and dyes”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2009. г.
- ^ „Medscape.com”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2011. г.
- ^ Elriston DM, Miller SD, Young RJ 3rd, Eggers J, McGlasson D, Schmidt WH, Bush A. (2005). „Compason of colchicine, dapson, triamcinolone, and diphenhydramine therapy for the treatment of brown recluse spider envenomation: a double-blind, controlled study in a rabbit model.”. Arch Dermatol. 141 (5): 595—7.
- ^ E. Fromm; J. Wittmann (1908). „Derivate des p-Nitrothiophenols”. Ber. 41: 2264. doi:10.1002/cber.190804102131.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
