Анестетик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Анестезија
US Navy 030513-N-1577S-001 Lt. Cmdr. Joe Casey, Ship^rsquo,s Anesthetist, trains on anesthetic procedures with Hospital Corpsman 3rd Class Eric Wichman aboard USS Nimitz (CVN 68).jpg
Анестетик није само (како се то погрешно сматра) лек за свеопшти губитак бола, већ и свести и функција мозга, што је слично коми..
Анестетик је јако опасна лек, јер свака непажња у његовој примени (чак и код баналне операције) може изазвати фаталне последице.

Анестетик је супстанце намењена за постизање анестезије или реверзибилне, неспецифичне депресије централног нервног система, коју карактерише амнезија (губитак памћења), аналгезија (губитак осећаја за бол), пад мишићног тонуса, губитак рефлексних покрета и губитак свести. Сви анестетици могу бити наркотици, али сви наркотици нису и анестетици. Зато појам анестезија не треба мешати са општим појмом наркоза. Наркоза је реверзибилна депресија нормалне активности централног нервног система настала хемијским супстанцама унетим у тело, која је за разлику од анестезије (као строго контролисане методе), обично неконтролисана и опасна.

Историјат[уреди]

До 19. века анестезија није примењивана у медицини у данашњем облику, па су људи током операције осећали јак бол. У операционим салама је постојала особа задужена да умири болесника, за време извођења медицинских процедура. Да би смањио физичке патње током медицинских интервенција, човек је од свог постанка истраживао начине да ублажи бол и смањи патње болесницима. Тако су још 3000. п. н. е. у Месопотамији „анестезирали“ пацијенте притискивањем каротидних артерија Египћани су као анестетик примењивали први снег како би расхлађивањем (хипотермијом) тела изазивали аналгезију. Шок и сепса веома често су усмрћивали већину оних који су преживели трауму хирушког ножа.

Посебно је било болно када су људе оперисали Грци и Римљани. Грци су само понекад оперисали људе, када је то било неизбежно, тако да су најчешће при порођају умирале труднице и људи који су били теже болесни. Често су примењивали и грубе окрутне физичке мере (гушење, онесвешћивање ударцем итд) које које су изазивале дубок сан, или смрт болесника. Пацијентима су везиване руке и ноге за операциони сто, када су обављане ампутација или други тешки оперативни захвати.

У старим, грчким и римским медицинским текстовима Хипократа, Теофраста, Аула Корнелија Целзуса, Педаниуса Диоскоридеса, Плинија Старијег, помиње се употреба првих средства за „анелгезију-анестетика“ код болесника са повредама као што су: мандрагора[1], кокаин, марихуана, хашиш, опијум, алкохол. У 13. веку у Италији Теодорик Боргогнони је користио разне мешавине лекова са опијатима како би код болесника изазивао губитак свести. Разни лекови у комбинацији са алкалоидима били су главни анестетици све до 20. века. У Америци је кокаин коришћен као важан анестетик током операција трепанације (отварања) лобање. Алкохол и његова вазодилаторна својства су такође кроз историју анестезије коришћена у оперативним захватима.[2]

Вилијам Мортон 1846. демонстрира примену етра као анестетика и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији. Вилијам Мортон 1846. демонстрира примену етра као анестетика и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији.
Вилијам Мортон 1846. демонстрира примену етра као анестетика и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији.
Крофорд Лонг 1842. је први применио анестетик током оперативног захвата
Хорас Велс 1846. је први применио анестетик у току вађење зуба
Вилијам Мортон (1819—1868)
Аугуст Бир пионир у примени спиналних анестетика
Џејмс Т. Кловер 1868. приказује примену анестетика азотсубоксида

У средњем веку прве болеснике су „опијали“ потапањем сунђера у мандрагору или опијум, и његовим подношењем болеснику под нос.[3]

Правих анестетика није било све до 19. века, када су започета прва истраживања у овој области, захваљујући напретку у развоју хемије и физиологије;

  • 1800 Хамфри Дејви (Humphry Davy) и Томас Бедоуз (Thomas Beddoes), британски хемичари описују нека својства азотсубоксида (тзв. „рајског гаса“), као што је уклањање бола. Али у тим данима овај азотсубоксид је коришћен у друштву само ради забаве.
  • 1818 Фарадеј је открио да етар има сличне особине као азотсубоксид, а Хикман 1824. да и угљен-диоксид може послужити као анестетик, али ера хируршке анестезије још није почела.
  • 1842 (30. марта) Крофорд Лонг (Crawford Williamson Long)[4] у Данијелсвилу, Џорџија, први је применио етарску анестезију током успешног оперативног захвата, дајући је свом пријатељу, Џејмсу М. Венаблу (James M. Venable) пре ексцизије (исецања) једног од два тумора из његовог врата. Он је ово своје откриће (из непознатих разлога) објавио тек 1849., две године након Вилијама Мортона који се у Масачусетсу прославио демонстрацијом анестезије, па се као званични (службени) почетак анестезије узима 1844., када је амерички зубар Хорас Велс (Horace Wells), у току вађење зуба применио „рајски гас“ за анестезију.
  • 1844 Хорас Велс (Horace Wells), амерички зубар први је извадио болестан зуб пацијенту у анастезији азотсубоксидом. На ову идеју Велс је дошао гледајући јавне представе неког Гарднера Колтона путујућег хемичара-учитеља, који је зарађивао новац тако што је демонстрирао последице удисања азотсубоксида. Нажалост Хорас Велс при покушају јавног приказа своје методе у Масачусетској болници доживљава неуспех и он убрзо губи подршку медицинских кругова због више стручних грешака, што је код Велса изазвало разочарање и тешку психичку депресију, па примат у анестезији преузима његов ученик, сарадник и колега Вилијам Мортон.[5][6]
  • 1847 (16. октобра) Вилијам Мортон (William Morton 1819—1868),[7] амерички зубар, након неуспешног покушаја примене азотсубоксида (N2O) у анестезији од стране његовог колеге Хораса Велса са којим је једно време успешно сарађивао, изводи своју чувену демонстрацију анестезије, применом етра (саветован од свог некадашњег ментора, професора Џексона, да примени јачи анестетик од азот-оксидула), Мортон у истој клиници у којој је неуспех доживео Велс, доживљава потпуни успех и признање својих колега, после којег се примена анестезије у хирургији проширила по целом свету.
  • 1847 Џејмс Јанг Симсон (1811—1870), Британски акушер је предложио употребу другог значајног лека у анестезији хлороформа, откривеног 1831. Ефикасност хлороформа Џејмс Јанг Симсон је доказао примењујући га код трудница за ублажавање порођајних болова.[8] Тако је на почетку свог развоја поред азотсубоксида анестезија добила још два анестетичка средства етар и хлороформ

Следе нови лекови за анестезију:[3]

  • 1874 Пјер-Сипријен Ор (Pierre-Cyprien Ore 1828—1891) изводи прву интравенску општу анестезију хлоралхидратом. Због одложеног и спорог опоравка и високе смртности пацијената ова врста анестезије дуже време наилази на неприхватање.[9]
  • 1869 Фридрих Тренделенбург (Friedrich Trendelenburg 1844—1924) [10] изводи прву анестезију преко каниле уведене кроз трахеостому (отвор на гркљану) како би успешно изводио операције у усној шупљини.[11][12]
  • 1878 Вилијам Макјуен (William Macewen 18481924) Шкотски хирург изводи прву ендотрахеалну интубацију кроз уста, као алтернативу трехеотомији, што омогућава пацијенту да дише код едем (отока) глотиса, и током опште анестезије хлороформом. Ова врста анестезије је и данас у употреби.[13][14]
  • 1884 Карл Колер (Carl Koller 1857—1944)[15], аустријски офтамолог извео је локалну анестезију корнеје ока укапавањем раствора кокаина на површину ока, што је имало велики значај за даље усавршавање оперативних захвата у офталмологији. Због рефлексних, невољних покрете ока пацијента, који се јављају као одговор на најмањи додир, оперативни захвати на оку без претходне анестезије су јако тешки и ограничени. Karl Koller је након бројних истраживања открио да пар капи раствора кокаина решава овај проблем. Кокаин такође изазива мидријазу, проширење зенице ока па је и ова његова особина коришћена у офталмологији.[16]
  • 1885 Вилијам Стјуарт Холстед (William Stewart Halsted 18521922), амерички хирург извео је прву блокаду живца кокаином, да би у каснијем животу, постао жртва сопствених истраживања и зависник од кокаина и морфина због чега је морао бити послат у санаториум на лечење. Наиме у току боравка у Европи, Холстед је заједно са својим колегама студентима и лекарима, експериментисао са кокаином. Они су убризгавали једни другима у околину живаца кокаин, који је изазивао безбедну и ефикасну локалну анестезију, али су у току истраживања постали и његови зависници.[17][18]
  • 1892 Карл Лудвиг Шлајх (Carl Ludwig Schleich 18591922), немачки лекар демонстрира своју методу локалне анелгезије инфилтрацијом кокаина у ткиво.[19]
  • 1898 Аугуст Бир (August Bier 18611949), немачки хирург изводи прву успешну спиналну анестезију [20]
  • 1904 Ернест Фурно (Ernest Fourneau) је комерцијализовао у Француској нови анестетик стоваин. Користећи сложену структуру кокаина, он је изумео оригиналан молекул, са сличним активностима, али слабијим токсичним особинама.[21][22]
    Алфред Ајнхорн (Alfred Einhorn 18561917) [23], немачки хемичар исте године патентирао је новокаин, што је представљало почетак савремене ере локалне анестезије. До тада се као локални анестетик користио кокаин, који је због нежељених дејства (укључујући токсичност и зависност) приморао научнике да трагају за новим локалним анестетицима. За новокаин је утврђено да је релативно безбедан и ефикасан, иако су му анестетички учинци нешто слабији од кокаина, а неки пацијенти су на њега реаговали алергијом. Међутим, ниједан анестетик се није показао ефикаснијим од новокаина па је он врло брзо постао најчешће примењиван локални анестетик. Иако је његова употреба данас увелико замењен Лидокаином, још увек је новокаин у употреби, најчешће у стоматологији.[24]
  • 1913 Џејмс Гватми (James Gwathmey) уводи у медицинску праксу ректалну анестезију, за коју је користио мешавину етра и уља. Увођење ректалне анестезије имало је за циљ да ублажи тегобе трудницама у току порођаја, (као једног од најболнијих искустава жена), при чему се овом методом анестезије избегавало удисања анестетика, и његово негативно дејство на мајку и плод.[25][26]
  • 1942 Харолд Грифит (Harold Griffith 1894—1985), канадски анестезиолог увео је у анестезију примену курареа.[27][28] Увођење курареа, као средства за опуштање мишића значајно је смањило количину потребног анестетика, повећало обим оперативних захвата, побољшало радне услове хирургу и смањило морбидитет и морталитет. Допринос овог Грифитовог открића даљем развоју медицине и анестезије најбоље илуструју историчари медицине, који развој анестезије често деле на раздобља „пре и после Грифита“.[29]

Врсте анестетика[уреди]

Локални анестетици[уреди]

Први локални анестетик издвојен из лишћа коке 1860. у Немачкој био је кокаин. Сигмунд Фројд је 1884. први употребио кокаин као клинички лек за лечење пацијента зависног од морфијума.

Локални анестетик је супстанца која прекида пренос надражаја бола у одређеном подручју тела без утицаја на свест пацијента. Процес локалне анестезије је реверзибилан - локални анестетик нема никакво резидуално дејство на нервно влакно. Делови нерва испод и изнад места захваћеног локалним анестетиком имају нормално спровођење надражаја.[30]

Њихов механизми дејства заснивају се на: успоравању проводљивости нерава, заснованом на смањењеном уласку [[Na]]+, што има за последицу онемугућавање изласка К+ из цитоплазме. Као коначни исход овог процеса настаје поремећај у деполаризацији живца. Успоравање деполаризацију смањују висину акционог потенцијала, смањују обим пораста акционог потенцијала, успорава, аксонску проводљивост и спречава ширење акционог потенцијала. При томе се не мења потенцијал мембране у мировању и повећава праг потенцијала.[31]

Механизам дејства[уреди]

Локални анестетици блокирају проводљивост, овим редом: а) у малим мијелинским аксонима б) у немијелинским аксонима ц) у великим мијелинским аксонима Зато најпре блокирају ноцицепцију (процесуирање информације која настаје на периферији деловањем потенцијално штетних надражаја) и симпатичку неуротрансмисију.

Нежењена дејства[уреди]

Нежељени дејства локалних анестетика могу бити: конвулзије, срчане аритмије (због депресија контрактилности миокарда), промене у крви (метхемоглобинемија), алергије (због ослобађања пара-амино-бензоеве киселине).[32]

Примена[уреди]

Локални анестетици се примењују у следећим врстама анестезије:

Локална инфилтрациона анестезија

Примењује са за анестезија живчаних влакана у кожи и поткожном ткиву (углавном код мањих оперативних површина).

Површинска анестезија

Примењује се за локалну анестезију слузокоже (нпр. слузокоже респираторног система, слузокоже уста, рожњача ока) и кожа (без адреналина).

Спроводна анестезија

Код ове анестезије примена локалног анестетика је у подручје живца који инервише операционо подручје). Концентрација локалног анестетика је по правилу виша него код осталих типова локалне анестезије

Епидурална (спинална) анестезија

Код ове анестезије локални анестетик се убризгава у субарахноидни простор кичмене мождине). Примењује се у акушерству, као увод у општу анестезију и у анестезија великог подручја

Врсте локалних анестетика[уреди]

Локални анестетици се разврставају у естре и амиде:

Естри
  • У ову групу спадају: кокаин, прокаин, тетракаин, хлоропрокаин.
  • У плазми их хидролизују псеудоколинестеразе
  • Парааминобензојева киселина (један од метаболита у хидролизи ових анестетика), може изазвати алергијску реакцију код преосетљивих појединаца.
Амиди
  • У ову групу спадају: лидокаин, мепивакаин, прилокаин, бупивакаин.
  • Њихов метаболизам се одвија у јетри
  • Метаболити ових анестетика су неактивни и веома ретко изазивају алергијске реакције.

Општи анестетици[уреди]

Општа анестезија доводи пацијента у потпуно бесвесно стање и опуштања мишића директним дејством на централни нервни систем. Ови анестетици се дају путем убризгавања у вену и удисањм гаса преко специјалне маске.

Инхалациони анестетици[уреди]

Инхалациони анестетици, као што им сам назив каже, примењују се и елиминишу из организма удисањем и издисањем. То су гасови или лако испарљиве течности. Механизам деловања инхалационих анестетика није довољно познат. Њихове молекуле су махом халогени угљоводоници, лако растварљиви у мастима и уљима.

Дају се преко маске помешани са са кисеоником или ваздухом. Овим начином анестезије лако се управља било повећањем или смањењем парцијалног притиска анестетика, а тиме и његове концентрација у смеси.

Први анестетик био је етар, а потом хлороформ. Временом они су избачени из употребе, а нешто дуже време користио се халотан који је такође данса избачен из употребе због хепатотоксичност. Такође се кроз историју користио, а понегде се још користи азотни оксид или азот-(I)-оксид (N2O) познатији као „гас смејавац“. Данас се највише користе лекови из групе флурана, халогеновани лако испарљиви угљеноводоници

Изофуран

Изовуран се у анестезији примењује од 1981. године. Он је анестетик са много мање нежељених реакција од халотан. Мана му је што има оштар мирис па се користи само за одржавање анестезије. Једна од опасних реакција на овај лек је „малигна хипертермија“ (прегрејавање тела). Почетком деведесетих година изофуран је био најчешће коришћени анестетик у САД-у.

Севофуран

Севофлуран спада у групо нови инхалационих анестетик. Хемијски је потпуно флуорирани метил-етил-етар и по томе се разликује од осталих инхалационих анестетика као што су халотан, енфлуран, изофлуран. Као и код изофлуран и код овог анестетика може се јавити „малигна хипертермија“. Добра страна за разлику од изофлурана му је та што он нема оштар мирис.

Неинхалациони анестетици[уреди]

Тиопентал

Тиопентал (натријум тиопентал) је барбитурат који се интравенски примењује за индукцију опште анестезије или у циљу тоталне анестезије током кратког временског периода. Он се корисити при хипнози, и контроли конвулзивних стања. Користи се и код неурохируршких болесника у циљу снижавања повишеног интракранијалног притиска. Његова аналгетичка и мишићно релаксантна својства су слаба.[33][34][35][36][37][38][39]

Пропофол

Пропофол (рецофол) је интравенски седатив и хипнотик. У ниским концентрацијама делује као седатив, смањује способност реаговања на стимулусе и изазива поспаност. На вишим концентрацијама делује као анестетик и и зато се користи у анестезији.[40]

Индикације за примену пропофола су: Поред индикација за индукција и одржавање анестезије, овај лек се користи и за разне врсте садација; у јединицама интензивне неге, код пацијената на плућној вентилацији,, током дијагностичких процедура и у току хируршких интервенција уз локалну или регионалну анестезију.

Извори[уреди]

  1. ^ Le piante medicinali, di Roberto Michele Suozzi, Newton&Compton, Roma, 1994. pp. 68.
  2. ^ Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 354−94. (Serbo-Croatian)
  3. ^ а б Šercer A, editor. Anesthesia. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 165−188. (Serbo-Croatian)
  4. ^ Crawford Williamson Long (1815—1878)
  5. ^ ((en))Menczer LF, Jacobsohn PH. Dr Horace Wells: the discoverer of general anesthesia J Oral Maxillofac Surg.1992 May;50(5):506-9.ABSTRACT, Приступљено 12. новембар 2010.
  6. ^ Crawford W. Long’s Discovery of Anesthetic Ether: Mesmerism, Delayed Publication, and the Historical Record; Roger K. Thomas, Ph.D. The University of Georgia, Presentation in the Key Barkley Symposium on the History of Psychology, Southern Society for Philosophy and Psychology, April, 17, 2003, Atlanta, GA
  7. ^ ((en))William Morton (1819—1868), Приступљено 12. новембар 2010.
  8. ^ Pernick MS. A Calculus of Suffering: Pain, Professionalism, and Anesthesia in Nineteenth-Century America. New York, NY: Columbia University Press; 1985
  9. ^ ((en))Pierre-Cyprien Ore Etudes Cliniques sur L’Anesthesie Chirurgicale par La Methode des Injections de Chloral dans Les Veines, the first monograph on the technique, 1875ANESTHESIA HISTORY-, Приступљено 25. 3. 2013.
  10. ^ Who Named It: Friedrich Trendelenburg
  11. ^ F. Trendelenburg: Beiträge zu den Operationen an den Luftwegen.[von Langenbeck’s] Archiv für klinische Chirurgie, Berlin, 1871, 12: 112-133.
  12. ^ Wawersik, Juergen (1991). "History of Anesthesia in Germany". Journal of Clinical Anesthesia 3 (3): 235–244. doi:10.1016/0952-8180(91)90167-L. PMID 1878238.
  13. ^ Malcolm Macmillan, William Macewen [1848–1924] J Neurol (2010) 257:858–859 DOI 10.1007/s00415-010-5524-5
  14. ^ Macewen, W (1880). „Clinical observations on the introduction of tracheal tubes by the mouth instead of performing tracheotomy or laryngotomy“. British Medical Journal 2 (1022): 163-5. DOI:10.1136/bmj.2.1022.163. PMC 2241109. PMID 20749636 Приступљено 12. 11. 2010.. 
  15. ^ Karl Koller (1857-1944)
  16. ^ Koller C: Vorlaufige Mittheilung uber locale Anasthesirung am Auge. (Preliminary report on local anesthesia of the eye) Bericht uber sechzehnte Versammlung der ophthalmologischen Gesellschaft. Heidelberg 1884. Universitats-Buchdruckerei von Adler's Erben, Rostock. pp. 60-3
  17. ^ ((en))William Stewart Halsted, M.D Surgeon-in-chief Johns Hopkins Hospital 1890-1922
  18. ^ Burjet, W.C., Ed. (1924). Surgical Papers by William Stewart Halsted. Baltimore: Johns Hopkins Press.
  19. ^ Schleich CL: Die Infiltrationsanasthesie (locale Anasthesie) und ihr Verhaltniss zur allgemeinen Narcose (Inhalationsanasthesie). (Infiltration anesthesia (local anesthesia) in relation to general anesthesia (inhalational anesthesia)) Verhandlungen der Deutschen Gesellschaft fur Chirurgie 1892; 21:121-8
  20. ^ Bier A: Versuche uber Cocainisirung des Ruckenmarkes. (Experiments on the cocainization of the spinal cord) Deutsche Zeitschrift fur Chirurgie 1899; 51:361-9
  21. ^ Stovaïne, anesthésique local", in Bull. Sc. pharmacolog., 1904, 10, 141.
  22. ^ Christine Debue-Barazer, "Les implications scientifiques et industrielles du succès de la Stovaïne. Ernest Fourneau (1872-1949) et la chimie des médicaments en France", in Gesnerus 64, 2007. pp. 25.
  23. ^ E. Uhlfelder: Alfred Einhorn. In: Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft 1917; 50:668-671
  24. ^ Hans Loewe: Vom Cocain zum Novocain. In: Arzneimittelforschung 1956;6:43–50
  25. ^ Gwathmey JT. The story of oil-ether colonic anesthesia. Anesthesiology 1942;3:171-175
  26. ^ Gurinder M.Vasdev, Douglas R. Bacon, Rectal Analgesia for Labor and Delivery: An Historical Assessment, Publication in the October 2009 issue of the Bulletin of Anesthesia History
  27. ^ Gillies D, Wynands JE. Harold Randall Griffith. The pioneer of the use of muscle relaxants in anaesthesia. Br J Anaesth 58:943-945, 1986
  28. ^ Bodman R, Gillies D. Harold Griffith: The Evolution of Modern Anaesthesia (1992)
  29. ^ ((en))J Earl Wynands, Anesthesiology Great: Dr Randall Griffith,Ottawa, 1998.
  30. ^ Arko V.: Anestezija,analgezija reanimacija, u: Miše I.: Oralna kirurgija, JUMENA, Zagreb 1983.
  31. ^ Lokalni anestetici, u Linčir I.: Farmakologija za stomatologe,drugo izdanje, Naklada Moderna vremena, Zagreb 2000.
  32. ^ Andreis I.: Imunološke preosjetljivosti, u Andreis I.,Čulo F., Marušić M., Taradi M.,: Imunologija, 5. izdanje, Medicinska naklada, Zagreb, 1998.
  33. ^ Martindale, The Extra Pharmacopoeia, 30th ed, p920
  34. ^ Morgan DJ, Blackman GL, Paull JD, Wolf LJ: Pharmacokinetics and plasma binding of thiopental. II: Studies at cesarean section. Anesthesiology. 1981 Jun;54(6):474-80. PMID 7235275
  35. ^ Perez-Barcena J, Barcelo B, Homar J, Abadal JM, Molina FJ, de la Pena A, Sahuquillo J, Ibanez J: [Comparison of the effectiveness of pentobarbital and thiopental in patients with refractory intracranial hypertension. Preliminary report of 20 patients] Neurocirugia (Astur). 2005 Feb;16(1):5-12; discussion 12-3. PMID 15756405
  36. ^ WINTERS WD, SPECTOR E, WALLACH DP, SHIDEMAN FE: Metabolism of thiopental-S35 and thiopental-2-C14 by a rat liver mince and identification of pentobarbital as a major metabolite. J Pharmacol Exp Ther. 1955 Jul;114(3):343-57. PMID 13243246
  37. ^ Bory C, Chantin C, Boulieu R, Cotte J, Berthier JC, Fraisse D, Bobenrieth MJ: [Use of thiopental in man. Determination of this drug and its metabolites in plasma and urine by liquid phase chromatography and mass spectrometry] C R Acad Sci III. 1986;303(1):7-12. PMID 3093002
  38. ^ Knox C, Law V, Jewison T, Liu P, Ly S, Frolkis A, Pon A, Banco K, Mak C, Neveu V, Djoumbou Y, Eisner R, Guo AC, Wishart DS (2011). „DrugBank 3.0: a comprehensive resource for omics research on drugs“. Nucleic Acids Res. 39 (Database issue): D1035-41. PMID 21059682. 
  39. ^ Nucleic Acids Res (2008). DrugBank: a knowledgebase for drugs, drug actions and drug targets. 36. pp. D901-6. PMID 18048412. 
  40. ^ Lijekovi koji djeluju na nervni sistem, u Registar lijekova s osnovama farmakoterapije, Приступљено 25. 3. 2013.

Литература[уреди]

  • Morris Fishbein, M.D., ed (1976). Anesthesia, The New Illustrated Medical and Health Encyclopedia. 1 (Home Library Edition ed.). New York, N.Y. 10016: H. S. Stuttman Co.
  • Lalević P. i sar. Anesteziologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999
  • Longnecker DE, Murphy FL, Introduction to anesthesia, Saunders Co, SAD 1997.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).