Ортопедија

Ортопедија (грч. ортхос-раван, усправан; паидион-дете) је медицинска специјалност која проучава, спречава и лечи болести, деформације и повреде система за кретање. Данас је ортопедија превасходно хируршка струка због активног, оперативног приступа у терапији многих стања. Задржала је и своје историјске карактеристике, подразумевајући бригу о деформацијама скелета са општим задацима бриге за инвалиде, па тако сарађује са осталим специјалностима, као што су школска и физикална медицина, педијатрија, реуматологија и неонатологија.

Историјат

Андријев симбол ортопедије

Никола Андри (1658—1742) је француски доктор који је у својој књизи, издатој 1741. године, „Ортопедија или умеће спречавања и кориговања деформације тела деце“ (франц. L'ортхопéдие оу л'арт де прéвенир ет цорригер данс лес енфанс, лес дифформитéс ду цорпс) дао назив ортопедији такав какав је данас. У овој књизи, Ницолас је дао и илустрацију исправљања младог дрвета у расту, тако што се привезује за усправан стуб који га придржава. Ово дрво је остало симбол ортопедије до данас. 1780. година је изузетно важна година у историји ортопедије. Тада је отворена прва ортопедска установа у Орбеу од стране Венела, у којој су се лечила кривљења кичме и екстремитета помоћу апарата и екстензија. Сличне установе су основане и у другим градовима, као што су Делпецх у Монтпеллиеру (1812), Јоханн Георг Хеине у Wüрзбургу (1816), као и Хирсцх у Прагу (1845). Јоханн Георг Хеине је био популаран у лечењу ортопедским апаратима и сматра се оснивачем „механичке ортопедије“.

Проналазак гипсаног завоја је значајно утицао на развој конзервативне ортопедије новијег доба. За његову примену је заслужан Холанђанин Антониус Матхyсен који је 1852. објавио методу повијања коју је касније читавом Европом проширио Ван де Лее. Након открића асепсе, рендгенских зрака и анестезије, ортопедија се креће ка развоју у хируршку струку.

Ортопедска дијагностика

Дијагностика болести и повреда система за кретање састоји се од анамнезе, клиничког прегледа, лабораторијске и радиолошке претраге, као и других специјалних испитивања. Ортопедска дијагностика се шири и на дијагностику других органа, обзиром да се неки знакови болести тек секундарно јављају као ортопедски.

• Анамнезу чине породична анамнеза и садашња болест. Први је и основни корак у дијагностификовању болести и даје смернице приликом индицирања осталих дијагностичких поступака. Болесник се јавља на преглед најчешће због бола и других субјеткивних сметњи, као што су мишићна слабост, осећај трњења, или недостатак осећаја за топлоту или хладноћу. Такође, болесник може сам на свом телу приликом обављања функција приметити одређене промене, које могу помоћи приликом утврђивања анамнезе (нпр. промене на кожи, отицање зглобова или екстремитета, деформација неког дела тела, шепање).
• Клинички преглед обавља се тачно утврђеним редоследом. Неопходно је упознати се са болесниковим општим стањем (''статус праесенс''), затим се обавља преглед читавог коштано-зглобног система, и најзад преглед болесне регије (''статус лоцалис''). Најпре се приступа инспекцији (у мировању и покрету), затим палпацији (у мировању и покрету), а након тога мери се опсег пасивних и активних кретњи свих зглобова и кичме. Уколико се утврди оток или нека деформација на телу, врши се мерење опсега те конкретне регије.

Радиолошко снимање колена

Гипсани завој

• Лабораторијска претрага је помоћна метода, али је нужна приликом дијагностичке обраде болесника. Односи се на комплетну крвну слику (упала, анемија), ЦРП (C реактивни протеин), мокраћу (упала, функција бубрега), алкалну фосфатазу, седиментацију еритроцита. Осим ових рутинских анализа, врше се и Wаалер-Росеов и Латеx тест, електрофореза, имуноелектрофореза итд.
• Радиолошка претрага је такође помоћна метода која битно доприноси дијагностици болести и процењивању проведеног лечења. Рендгенско снимање се може вршити као рутинско (у два смера) или као специјално-додатно, при чему се мора имати у виду да неки процес мора достићи и одређену величину да би се видео на рендгенском снимку. Код снимања екстремитета мора се снимити и здрава страна како би се вршило поређење.

У радиолошке претраге такође спадају и контрастна радиографија, компјутеризована томографија (ЦТ), као и тродимензионални ЦТ (3Д-ЦТ).

У додатне дијагностичке поступке спадају магнетна резонанца, типизација ткива, микробиолошке претраге, сцинтиграфија кости, дијагностички ултразвук, артроскопија, компјутеризована колор-термографија, дензитометрија кости, као и биопсија и цитолошка пункција.

Ортопедски захвати

Општа подела ортопедских захвата је на неоперативне (затворене, тј. без дирања интегритета коже) и оперативне (отворене, хируршке).

Неоперативни ортопедски захвати

Под неоперативним ортопедским захватима у ужем смислу се подразумева репозиција прелома кости и репозиција зглобова, а једна од најбитнијих метода неоперативног лечења јесте примена гипсаних завоја.

• Репозиција прелома кости јесте захват којим се намештају преломљени делови кости, тако што се најпре преломљени делови враћају у положај своје нормалне осе, и затим са стране се притиском руке даје нормални облик преломљеном делу уда. Након тога се екстензијом (изводи се рукама или апаратима) и контраекстензијом преломљени делови кости враћају у нормалан положај. Потребно је пацијента увести у анестезију (општу или локалну) ради уклањања бола, и пропратити читав поступак рендгенским снимком. Након успешно извршене репозиције, третирани део се имобилизује гипсом.
• Репозиција зглобова подразумева намештање ишчашених зглобова тела. Приликом обављања овог захвата, посебно је битна екстензија ручним истезањем или истезањем помоћу посебних апарата на ортопедском столу, како би се развукли скраћени мишићи. Након савлађивања отпора мишића, у зависности на ком зглобу се врши манипулација, примењују се одређени покрети, како би се повређени део вратио у нормалан положај. Најзад, репозиција се рендгенски потврђује и зглоб се имобилизује на краћи или дужи временски период, у зависности од повреде.
• Гипсани завој користи се у лечењу ортопедских болести и деформација локомоторног система. Данас се употребљавају искључиво фабрички направљени гипсани завоји, које све више замењују пластичне масе, знатно лакше од гипса. У ортопедији гипсани завоји служе за:
  • имобилизацију одређеног дела локомоторног система,
  • фиксирање и исправљање деформације у коригован положај,
  • екстензију дела тела,
  • исправљање деформације или кривог положаја дела тела.

Лоше постављен гипсани завој може проузроковати штетне и за екстремитет опасне последице. Најтеже компликације јесу поремећаји у крвотоку због странгулације или притискања крвних жила гипсом, што може узроковати некрозу дисталног дела уда. Такође, уколико постоји притисак на живце, може доћи и до парализе, па дуготрајнији притисак или натезање живаца може узроковати непоправљива оштећења.

Оперативни ортопедски захвати

Под хируршким захватима у ортопедији подразумевају се операције на тетивама, костима, зглобовима, живцима, крвним жилама, кожи, као и ампутације и егзартикулације.

Хируршки захват на бутној кости

Илизаров апарат за фиксирање потколенице

Бекерова циста (проширење капсуле и синовијалне опне коленог зглоба

Дијабетесно стопало након ампутације прстију

Приликом операција на тетивама мора се водити рачуна о функционалним и физиолошким особинама тетива, без обзира који се захват врши. У операције тетива спадају:

• Спајање (шавови) тетива,
• Тенотомија (пресецање тетива),
• Скраћивање тетива,
• Транслокација тетива,
• Транспозиција тетива и мишића,
• Трансплантација тетива.

За операције на костима користи се читав низ инструмената, који су направљени да издрже рад на чврстом материјалу као што је кост, а постоје и посебна средства за њихово фиксирање. Ове операције обухватају:

• Трепанацију кости и секвестректомију,
• Остеотомију,
• Остеосинтезу,
• Трансплантацију кости,
• Ресекцију, продуживање и скраћивање кости.

Операције на зглобовима се врше под строгим асептичким околностима, обзиром да се ради о приступу телесним шупљинама. У ове хируршке захвате спадају:

• Пункција зглоба,
• Отварање зглоба (артхротомиа),
• Капсулотомија (цапсулотомиа) и синовектомија (сyновецтомиа),
• Ресекција зглоба,
• Отворена репозиција зглоба,
• Артродеза,
• Артрориза,
• Артролиза,
• Артропластика,
• Алопластика,
• Трансплатација зглоба.

Операције на живцима захтевају примену изузетно финог инструментаријума и материјала за шивење, као и примену операцијског микроскопа. Најчешћи захвати су:

• Компресија живца,
• Неуролиза живца,
• Шав живца,
• Премештање (транслокација) живца,
• Ресекција и трансплантација живца.

Операције на крвним жилама подразумевају:

• операције на артеријама

1. подвезивање артерије,
2. шав(сутура),
3. анастомоза и пластика артерије,
4. емболектомија,
5. тромбоендартериецтомиа,
6. операције анеуризме,
7. артерио-венске фистуле,
8. пулсирајући хематом;

• операције на венама

1. шав(сутура),
2. секција вене,
3. плућна емболектомија,
4. тромбектомија;

• операције на лимфном систему(лечење лимфедема(лимфна стаза, елефантијаза)).

Операције на кожи се користе у лечењу урођених и стечених деформација локомоторног система, као и збрињавању повреда и последица повреда локомоторног система. У ортопедији се користе ранскутани(обухвата све слојеве коже) и интракутани(обухвата све слојеве коже осим епидермиса) шав коже.

Ампутација, егзартикулација и реампутација се примењују уколико не постоји могућност да се повређени део екстремитета сачува. Ампутација подразумева одстрањивање целог уда или његовог дела, а егзартикулација подразумева одстрањивање целог уда или његовог дела у зглобу. Реампутација подразумева поновни хируршки захват на ампутираном уду. Након операције овог типа следи постоперативна рехабилитација и примена одговарајуће протезе, што је искључиво подручје ортопедије, као једине гране медицине која у целости може дати одговор на овакве здравствене компликације.

Види још

• Ортопедска помагала
• Анестезија
• Локомоторни систем
• Анамнеза

Spoljašnje veze

• Amputacija
• MKB-10 M00-M99 2007. - WHO
• Introduction to articular cartilage repair