Петар С. Петровић Пеција

Петар С. Петровић Пеција
Лични подаци
Датум рођења	(1899-06-09)9. јун 1899.
Место рођења	Лађевац, Аустроугарска
Датум смрти	20. октобар 1952.(1952-10-20) (53 год.)
Место смрти	Београд, ФНР Југославија

Петар С. Петровић Пеција (Лађевац, 9. јун 1899 — Београд, 20. октобар 1952) био је књижевник и драмски писац, глумац и позоришни редитељ.

Отац Стеван је био гуслар и сакупљач народних песама и кафеџија. Мајка Евица, домаћица, брат Емил, књижевник из Сарајева. Завршио је глумачку школу у Загребу у класи Бранка Гавеле и Тита Строција, (дипломирао 1920).

По завршетку глумачке школе најпре је радио као глумац у Сарајевском народном позоришту, а затим, после неколико година ради у Скопском позоришту као глумац, где се прославио у улози Хамлета. Године 1928. долази на позив у Народно позориште у Београду, где ради све до своје смрти, у својству глумца, редитеља и драмског писца, чије се драме приказују у истом позоришту и где учествује и даље као глумац, редитељ и драмски писац. Истовремено ради и у Радио Београду, где заједно са Николом Поповићем, глумцем, оснива познату и веома популарну емисију „Час хумора“, која је прва у најави имала свој популарни и лако препознатљиви „џингл“, који је почињао речима: „Добро вече, желим свима...“

У Народном позоришту у Београду приказују се његове драме „Ослобођење Косте Шљуке“, у којој играју прваци Народног позоришта, затим, „Мис Београд“, „Пуцањ из публике“, комедија за децу „Дружина Мике Миша“ на Коларчевом универзитету и најзад, велика историјска трагедија, „Душан, млади краљ,” која је окупила све највеће глумце Народног позоришта у Београду. Нажалост, јавни тужилац из Београда Банић, након репризе забрањује представу, којој је требало да присуствује и краљевић Петар Други Карађорђевић, престолонаследник, јер је наводно утврдио да представа представља ударац на политичке прилике и систем у предратној Југославији. Ову представу је режирао велики редитељ Јуриј Ракитин. Затим, ту је и историјска драма „Царица Милица“, из косовског триптиха („Царица Милица“, „Оливера“ и „Јоасаф“) са којом је са великим успехом гостовало у Атељеу 212 Крушевачко позориште. После тога, Петар С. Петровић је направио неколико веома успелих драматизација: Ранковићеву „Сеоску учитељицу“, Игњатовићевог „Вечитог младожењу“, затим „Родољупце“ и „Женидбу и удадбу“ Јована Стерије Поповића, па „Угашено огњиште“, које су приказиване у Београду и у више позоришта у Србији (Београд, Зрењанин, Крагујевац, Крушевац и друга места са позоришном традицијом). Све драматизације су имале великог успеха код публике, а режирао их је сам аутор, исказавши се поново, као и раније, и као врстан редитељ. Потом пише комедију „Све по плану“, комад у три чина, позоришне слике Бранка Радичевића, сценску хронику „Парламентарци“, након тога комедију „Мис Београд“, те коначно, последњу драму пред избијање Другог светског рата под називом „Дактилографкиње“.

После Другог светског рата написао је драмске текстове „Симићи“, „Ми не признајемо“ и „Пуцањ у ноћи“. По завршетку рата, иако већ болестан, био је један од оснивача Београдског драмског позоришта у Београду, где је прву сезону отворио, 28. 2. 1948. својом режијом, представом „Младост отаца“, Бориса Горбатова.

Међутим, није био само позоришни човек, већ и истакнути драмски писац и литерата. Написао је збирку приповедака „Година дана“, затим романе „Рођа“ у издању СКЗ, „Земља остављена“, „Без земље“ и „Млади курјак“, роман за који је 1936. године добио прву награду за најбољи југословенски роман, све у издању Геце Кона. Потом пише „Бегунце“ (два издања), дечје приче: „Деца у селу и граду“, у едицији популарне „Златне књиге“, роман за децу „Мали Милкин“, и коначно „Беле вране“ (у рукопису). Неки романи су му превођени на немачки, чешки и бугарски језик. Гостовао је као редитељ у Прагу, у Народном дивадлу, на позив познатог прашког редитеља Габриела Харта, и у Софији. Годинама је био стални сарадник дневног листа „Политика“, у којој је објавио велики број приповедака. Сарађивао је и у више других листова и часописа. Непосредно пред крај рата, крајем 1944. и 1945. године, позван је из крагујевачког партизанског штаба да организује културни живот у Аранђеловцу, а затим и у крагујевачком позоришту, где је режирао ратну драму Леонида Леонова, „Најезда“, када су га по завршетку премијере партизански команданти изнели на раменима.

Умро је релативно млад, у 52. години живота, када је сазрео и био у напону стваралачке снаге, мада је иза себе оставио велики књижевни и стваралачки опус. Био је један од најпризнатијих писаца и драмских аутора између два рата.

Спољашње везе

• Позориште у навиљцима ("Политика", 13. дец. 1923) и пар фотоса у "Илустровани лист", 1923. бр. 52; стр. 2