Džon Singer Sardžent

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džon Singer Sardžent
Sardžent 1903. godine, fotografisao Džejms E. Perdi
Lični podaci
Datum rođenja(1856-01-12)12. januar 1856.
Mesto rođenjaFirenca, Veliko vojvodstvo Toskana
Datum smrti14. april 1925.(1925-04-14) (69 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo
Umetnički rad
PravacImpresionizam
Najvažnija dela
Portret gospođe Iks
El Jaleo
Ćerke Edvarda Darlija Bojta
Karanfil, ljiljan, ljiljan, ruža

Džon Singer Sardžent (engl. John Singer Sargent, 12. januar 1856 – 14. april 1925)[1] bio je američki umetnik u emigraciji, smatran „vodećim slikarom portreta svoje generacije“ zbog svojih evokacija luksuza iz edvardovskog doba.[2][3] Naslikao je otprilike 900 ulja na platnu i više od 2000 akvarela, kao i nebrojene skice i crteže ugljem. Njegov opus dokumentuje putovanja širom sveta, od Venecije do Tirola, Krfa, Bliskog istoka, Montane, Mejna i Floride.

Rođen je u Firenci od američkih roditelja, školovao se u Parizu, potom se preselio u London, živeći većinu svog života u Evropi. Uživao je u međunarodnom priznanju kao slikar portreta. Izlaganje Portreta gospođe Iks 1884. godine u Pariskom salonu, trebalo je da učvrsti njegov položaj slikara portreta u pariskom visokom društvu, ali umesto toga rezultiralo je skandalom. Sledeće godine nakon skandala, Sardžent je otputovao u Englesku gde je nastavio uspešnu karijeru kao portretista.

Od početka Sardžentov rad karakteriše izvanredna tehnika, posebno njegova sposobnost crtanja četkom, što je u kasnijim godinama podsticalo divljenje, kao i kritiku zbog navodne površnosti. Njegova naručena dela bila su u skladu s velikim majstorima portreta, dok su njegove neformalne studije i pejzažne slike pokazivale poznavanje impresionizma. U kasnijem životu Sardžent je posvetio je veći deo svoje energije slikanju murala i radu na pleneru. Istoričari umetnosti uglavnom su ignorisali umetnike koji su slikali plemiće i „visoko društvo“, kao što je to činio Sardžent, sve do kraja 20. veka.[4]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Pre rođenja Džona Singera Sardženta, njegov otac Ficvilijam je bio očni hirurg u Očnoj bolnici Vils u Filadelfiji. Nakon što je Džonova starija sestra umrla u drugoj godine, njegova majka Mari Njubold Singer doživela je nervni slom i par je odlučio da ode u inostranstvo da se oporavi.[1] Ostali su nomadski emigranti do kraja života.[5] Iako sa sedištem u Parizu, Sardžentovi roditelji su se redovno, sa sezonama, selili na more i planinska odmarališta u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Švajcarskoj. Dok je Marija bila trudna, zaustavili su se u Firenci, u Toskani, zbog epidemije kolere. Tako je Sardžent tu rođen 1856. godine. Godinu dana kasnije rođena mu je sestra Meri. Posle njenog rođenja, Ficvilijam je nevoljno podneo ostavku na mesto u Filadelfiji i prihvatio zahtev svoje supruge da ostanu u inostranstvu.[6]

Skromno su živeli od malog nasledstva i ušteđevine, vodeći miran život sa svojom decom. Izbegavali su društvo i druge Amerikance, osim prijatelja iz sveta umetnosti.[7] Još četvoro dece rođeno je u inostranstvu, od kojih je samo dvoje preživelo detinjstvo.[8] Iako je njegov otac bio strpljivi učitelj osnovnih predmeta, mladi Sardžent bio je nemirno dete, više zainteresovan za aktivnosti na otvorenom nego za učenje.[9] Njegova majka je bila uverena da će putovanje po Evropi i posete muzejima i crkvama dati mladom Sardžentu zadovoljavajuće obrazovanje. Nekoliko pokušaja da se formalno školuje nije uspelo, uglavnom zahvaljujući njihovom nomadskom životu. Njegova majka je bila sposoban umetnik amater, a otac je bio vešt medicinski ilustrator.[10] Rano mu je davala blokove za crtanje i podsticala ga. Sardžent je radio na svojim crtežima i sa oduševljenjem je kopirao slike brodova iz The Illustrated London News i pravio detaljne skice pejzaža.[11] Ficvilijam se nadao da će ga sinovljevo zanimanje za brodove i more dovesti do karijere pomorca.

Sa trinaest godina, njegova majka je izvestila da Džon „skicira prilično dobro i ima izuzetno brzo i pravilno oko. Ako bismo mogli da priuštimo da mu držimo zaista dobre lekcije, uskoro bi bio prilično dobar mali umetnik.“[12] U trinaestoj godini dobio je neke lekcije slikanja akvarela od Karla Velša, nemačkog slikara pejzaža.[13] Iako njegovo obrazovanje nije bilo potpuno, Sardžent je izrastao u izuzetno pismenog, kosmopolitskog mladića, vičnog umetnosti, muzici i književnosti.[14] Tečno je govorio engleski, francuski, italijanski i nemački. Sa sedamnaest godina, Sardžent je opisan kao „svojevoljan, radoznao, odlučan i snažan“ (na majku), ali i stidljiv, velikodušan i skroman (na oca).[15] Bio je dobro upoznat sa mnogim velikim majstorima iz prve ruke, kao što je napisao 1874. godine, „Naučio sam u Veneciji da se neizmerno divim Tintoretu i da ga smatram možda drugim samo posle Mikelanđela i Ticijana.“ [16]

Obuka[uredi | uredi izvor]

Ćerke Edvarda Darlija Bojta, 1882, Muzej lepih umetnosti u Bostonu

Pokušaj studija na Firentinskoj akademiji nije uspeo, jer se škola u to vreme reorganizovala. Po povratku iz Firence u Pariz, Sardžent je započeo studije umetnosti kod mladog francuskog portretiste Karolus-Durana. Nakon meteorskog uspona, umetnik je bio zapažen po smeloj tehnici i modernim nastavnim metodama, i njegov uticaj je bio presudan za Sardženta tokom perioda od 1874. do 1878. godine.[17]

Sardžent je 1874. godine, u prvom pokušaju položio rigorozan ispit potreban za prijem u École des Beaux-Arts, glavnu umetničku školu u Francuskoj. Pohađao je časove crtanja, koji su uključivali anatomiju i perspektivu, i dobio srebrnu nagradu.[17][18] Takođe, proveo je mnogo vremena u samostalnom učenju, crtao je u muzejima i slikao u studiju koji je delio sa Džejmsom Kerol Bekvitom, koji mu je postao dobar prijatelj, a i veza sa američkim umetnicima u inostranstvu.[19] Sardžent je takođe uzimao lekcije od Leona Bonata.[18]

Fani Vats, Sardžentova prijateljica iz detinjstva. Prva slika na Pariskom salonu, 1877, Muzej umetnosti u Filadelfiji

Atelje Karolus-Durana je bio progresivan, odričući se tradicionalnog akademskog pristupa, koji je zahtevao pažljivo crtanje i slikanje u više slojeva, u korist alla prima metode rada direktno na platnu sa četkom, podstaknutog Dijegom Velaskezom. To je bio pristup koji se oslanjao na pravilno postavljanje tonova boje.[20]

Ovaj pristup je takođe dozvolio spontani procvat boje koji nije vezana za donji crtež. Značajno se razlikovao od tradicionalnog ateljea Žan-Leon Žeroma, u kojem su studirali Amerikanci Tomas Ikins i Džulijan Alden Vejr. Sardžent je postao najbolji student u kratkom roku. Vejr se upoznao sa Sardžentom 1874. godine i primetio da je Sardžent „jedan od najtalentovanijih ljudi koje sam ikada sreo. Njegovi crteži su poput starih majstora, a boja mu je podjednako fina.“[19] Sardžentovo izvrsno poznavanje francuskog jezika i njegov superiorni talenat učinili su ga popularnim. Kroz prijateljstvo sa Polom Sezarom Eluom, Sardžent je upoznao divove sveta umetnosti, uključujući Degu, Rodena, Monea i Vislera.

An Out-of-Doors Study, 1889, na kojoj je prikazan Pol Sezar Elu kako crta sa suprugom Alis Gerin. Muzej Bruklin, Njujork

Sardžentov rani entuzijazam bio jeu slikanje pejzaže, a ne portreta, što dokazuju njegove brojne skice planina, morskih pejzaža i zgrada.[21] Stručnost Karolus-Durana u portretiranju uticala je na Sardženta. Narudžbine za istorijske slike i dalje su se smatrale prestižnijim, ali ih je bilo mnogo teže dobiti. Portretno slikarstvo je, s druge strane, bio najbolji način za promociju umetničke karijere, izlaganje u Salonu i zarađivanje za život.

Prvi Sardžentov značajan portret bio je portret njegove prijateljice Fani Vats iz 1877. godine. To je bio i njegov prvi prijem u Salon. Pažnju je posebno skrenula dobro izvedena poza portreta.[21] Njegovo drugo izlaganje u Salonu bilo je slika Sakupljači ostriga iz Kankala, impresionistička slika, koju je napravio u dva primerka, od kojih je jedan poslao u Sjedinjene Države. Obe slike su dobile pozitivne kritike.[22]

Početak karijere[uredi | uredi izvor]

El Jaleo, 1882, Muzej Izabela Stjuart Gardner

U dobi od 23 godine, 1879. godine, Sardžent je naslikao portret učitelja Karolus-Durana. Virtuozni napor naišao je na javno odobrenje i odredio smer u kom će se kretati njegov zreli rad. Prikazivanje portreta u Pariskom salonu bilo je i priznanje njegovom učitelju i reklama za porudžbine portreta.[23] O Sardžentovom ranom delu, Henri Džejms je napisao da je umetnik ponudio „pomalo „neobičan“ spektaklularan talenat koji na samom pragu svoje karijere nema više šta da nauči.“ [24]

Po izlasku iz Karolus-Duranovog ateljea, Sardžent je posetio Španiju. Tamo je sa strašću proučavao Velaskeza, upijajući majstorsku tehniku, i skupljajući ideje za buduća dela.[25] Bio je oduševljen španskom muzikom i plesom. Putovanje je takođe ponovo probudilo njegov vlastiti talenat za muziku (koji je bio gotovo jednak njegovom umetničkom talentu) i za koji je pronašao vizuelni izraz u svom ranom remek-delu El Jaleo (1882). Muzika će i dalje igrati važnu ulogu u njegovom društvenom životu, jer je bio vešt klavirski pratilac i amaterskih i profesionalnih muzičara. Sardžent je postao snažni zagovornik modernih kompozitora, posebno Gabriela Forea.[26] Putovanja u Italiju dala su skice i ideje za nekoliko žanrovskih slika venecijanskih uličnih scena, koje su efektivno uhvatile pokrete i držanja koja će mu biti korisna u kasnijim portretima.[27]

Po povratku u Pariz, Sardžent je brzo dobio narudžbine za nekoliko portreta. Njegova karijera je pokrenuta. Odmah je pokazao koncentraciju i izdržljivost koja mu je omogućila da stabilno slika narednih dvadeset i pet godina. Vreme između porudžbina popunio je slikanjem portreta prijatelja i kolega. Njegovi lepi maniri, savršen francuski jezik i velika veština učinili su ga istaknutim među novijim portretistima i njegova slava se brzo proširila. Samopouzdano je postavio visoke cene.[28] Bio je mentor svom prijatelju Emilu Fuksu kog je učio tehnik ulje na platnu.[29]

Radovi[uredi | uredi izvor]

Portreti[uredi | uredi izvor]

Portreti iz devetnaestog veka[uredi | uredi izvor]

Džon Singer Sardžent u svom studiju sa Portretom gospođe Iks, 1885.

Početkom osamdesetih godina 19. veka Sardžent je redovno izlagao portrete u Salonu, a to su uglavnom bili portreti žena u celoj dužini, poput Madam Edvarda Pejlerona (1880) i Madam Ramona Suberkasoa (1881). I dalje je dobijao pozitivne kritike.[30]

Najbolji Sardžentovi portreti otkrivaju individualnost i ličnost osobe koja pozira. Njegovi najvatreniji obožavaoci misle da mu u tome parira samo Velaskez, koji je imao velikih uticaja na Sardženta. Uticaj španskog majstora očigledan je u Sardžentovoj slici Kćeri Edvarda Darlija Bojta iz 1882. godine, koja podseća na Velaskezove Male dvorske dame.[31] Kao i na mnogim ranijim portretima, Sardžent samouvereno iskušava različite pristupe svakom novom izazovu, koristeći i neobičnu kompoziciju i zapanjujuće osvetljenje. Jedno od njegovih najčešće izlaganih i najdražih dela, bilo je Dama sa ružom (1882), portret Šarlot Barkhart, bliske prijateljice i moguće romantične veze.[32]

Portret gospođe Iks 1884.

Njegovo najkontroverznije delo Portret gospođe Iks danas se smatra jednim od njegovih najboljih dela, a i umetniku je bilo omiljeno. Izjavio je 1915. godine, „Pretpostavljam da je to najbolje što sam uradio.“ [33] Kada je predstavljena u Pariskom salonu 1884. godine, izazvala je negativnu reakciju što je verovatno podstaklo Sardžentov odlazak u London. Sardžentino samopouzdanje ga je navelo na pokušaj rizičnog eksperimenta u portretisanju - ali se to ovog puta neočekivano završilo.[34] Sliku nije naručila ona, nego se on je ponudio da je slika, za razliku od većine njegovih portreta koje su klijenti tražili. Sardžent je zajedničkom poznaniku napisao:

Velika mi je želja da naslikam njen portret i imam razloga da mislim da bi to dozvolila i da samo čeke da neko predloži ovaj omaž njenoj lepoti.... mogli biste joj reći da sam čovek izvanrednog talenta.[35]

Trebalo mu je više od godinu dana da završi sliku.[36] Prva verzija portreta gospođe Gatro, sa čuvenim dubokim dekolteom, napuderisanom kožom i arogantno nakrivljenom glavom, imala je namerno spuštenu bretelu haljine sa desnog ramena, što je ukupni efekat učinilo još više smelim i senzualnim.[37] Sardžent je ipak vratio bretelu u očekivani položaj preko ramena kako bi pokušao da priguši skandal, ali šteta je već bila naneta. Narudžbine u Francuskoj su presušile i Sardžent je rekao svom prijatelju Edmundu Gosu 1885. godine da razmišlja da odustane od slikanja zbog muzike ili biznisa.[38]

I pre skandala sa Portretom gospođom Iks iz 1884. godine, Sardžent je slikao egzotične lepotice poput Rosine Ferare sa Kaprija i španske manekenke Karmele Bertagna, ali te slike nisu bile namenjene širokoj publici. Sardžent je sliku držao na istaknutom mestu u svom londonskom studiju sve dok je nije prodao Metropolitenskom muzeju umetnosti 1916. godine nakon preseljenja u Sjedinjene Američke Države i nekoliko meseci nakon smrti gospođe Gatro.

Pre dolaska u Englesku, Sardžent je počeo da šalje slike na izložbe u Kraljevsku akademiju umetnosti u Londonu. Tu su bili portreti Dr. Pozi kod kuće (1881), kitnjasta studija u crvenom i njegov prvi muški portret u punoj dužini, kao i tradicionalniji portret Gospođa Henrija Vajta (1883). Naručeni portreti ohrabrili su Sardženta da se preseli u London 1886. godine. I pre skandala, Sardžent je razmišljao da se preseli u London još 1882. godine. Na to ga je više puta nagovarao njegov novi prijatelj, pisac Henri Džejms.[39]

Engleski kritičari ga u početku nisu primili toplo, zbog njegovog „pametnog“, „francuskog“ rukovanja bojom. Jedan kritičar koji je video njegov portret gospođe Henrija Vajta, opisao je njegovu tehniku kao „tvrdu“ i „gotovo metalnu“, „bez ukusa u izražavanju prostora i modela“. Međutim, uz pomoć gospođe Vajt, Sardžent je ubrzo stekao divljenje engleskih pokrovitelja i kritičara.[40] Henri Džejms je takođe umetniku pružio „poticaj najbolje što sam mogao“.[41]

Sardžent je proveo mnogo vremena slikajući na otvorenom u engleskim selima kad nije bio u svom ateljeu. Tokom posete Moneu u Živerniju 1885. godine, Sardžent je naslikao jedan od svojih najimpresionističkijih portreta, Monea kako slika na otvorenom sa svojom nevestom u blizini. O Sardžentu se obično ne misli kao o impresionističkom slikaru, ali ponekad je koristio impresionističke tehnike s velikim efektom. Njegova slika Klod Mone slika na ivici šume izvedena je u njegovoj verziji impresionističkog stila. Osamdesetih godina 20. veka prisustvovao je impresionističkim izložbama i počeo je da slika na otvorenom na plener način nakon te posete Moneu. Sardžent je za to vreme kupio četiri Moneova dela za svoju ličnu kolekciju.[42]

Sardžent je bio slično inspirisan za portret svog prijatelja umetnika Pola Sezara Elua, kog je takođe slikao na otvorenom sa suprugom pored njega. Fotografija vrlo slična ovoj slici sugeriše da je Sardžent povremeno koristio fotografiju kao pomoć u kompoziciji.[43] Preko Elua, Sardžent je 1884. upoznao i naslikao poznatog francuskog vajara Ogista Rodena. Portret je prilično sumoran i podseća na dela Tomasa Ejkinsa.[44] Iako su britanski kritičari Sardženta svrstali u impresioniste, francuski impresionisti mislili su drugačije. Kao što je Mone kasnije izjavio, „On nije impresionista u smislu u kom mi koristimo tu reč, previše je pod uticajem Karolusa-Durana."[45]

Lejdi Agnu od Loknoa, 1893, Nacionalna galerija Škotske

Prvi veliki uspeh na Kraljevskoj akademiji umetnosti postigao je 1887. godine, sa slikom Karanfil, ljiljan, ljiljan, ruža, velikog formata, slikanog napolju, sa dve devojčice koje pale lampione u engleskom vrtu u mestu Brodvej u Kotsvoldsu. Sliku je odmah kupila Tejt galerija.

Njegovo prvo putovanje u Njujork i Boston 1887–1888. godina donelo mu je preko 20 važnih narudžbina, uključujući portrete Isabel Stjuart Gardner, čuvene pokroviteljke umetnika u Bostonu. Njegov portret gospođe Adrijana Iselina, supruge njujorškog biznismena, otkriva njen karakter u jednom od njegovih najpronicljivijih dela. U Bostonu je Sardžent počastvovan prvom samostalnom izložbom na kojoj su predstavljene 22 njegove slike.[46] Ovde se sprijateljio sa slikarom Denisom Milerom Bankerom, koji je u leto 1888. otputovao u Englesku da bi slikao s njim na pleneru. On je tema Sardžentove slike iz 1888. godine Denis Miler Banker slika u Kalkotu.

Kada se vratio u London, Sardžent je brzo ponovo bio zauzet. Tada su njegove metode rada bile dobro uspostavljene, prateći mnoge korake drugih majstora portreta pre njega. Nakon što je obezbedio narudžbinu pregovorima koje je vodio, Sardžent bi posetio klijentovu kuću da vidi gde slika treba da visi. Često bi pregledao garderobu klijenta da bi odabrao odgovarajuću odeću. Neki portreti rađeni su u klijentovoj kući, ali češće u njegovom ateljeu, koji je bio dobro opskrbljen nameštajem i pozadinskim materijalima koje je izabrao za pravi efekat.[47] Od svojih klijenata obično je zahtevao osam do deset poziranja, mada bi pokušao da uhvati lice za jedno. Obično je održavao prijatan razgovor, a ponekad bi pravio pauzu i svirao klavir za svoje klijente. Sardžent je retko koristio skiciranje olovkom ili uljem i umesto toga slikao je uljanim bojama direktno na platnu.[48] Na kraju, izabrao bi odgovarajući ram.

Sardžent nije imao pomoćnike. Sve poslove, poput pripreme platna, lakiranja slike, aranžiranja za fotografisanje, otpremanja i dokumentacije, je obavljao sam. Naplaćivao je oko 5.000 dolara po portretu što je oko 130.000 dolara u današnjoj vrednosti.[49] Neki američki klijenti putovali su u London o svom trošku kako bi Sardžent slikao njihov portret.

Jutarnja šetnja, 1888, privatna kolekcija
Klementina Enstruter-Tomson, 1889

Oko 1890. godine Sardžent je naslikao dva nenaručena portreta kao eksponate - jedan glumice Elen Teri kao Lejdi Magbet i drugi popularne španske plesačice La Karmensite.[50] Sardžent je izabran za saradnika Kraljevske akademije umetnosti, a punopravni član je postao tri godine kasnije. Tokom devedesetih godina 19. veka, slikao je prosečno četrnaest naručenih portreta godišnje, od kojih je najlepši portret Lejdi Agnu od Loknoa iz 1892. godine. Njegov portret Gospođa Hjua Hamerslija (1892) podjednako je dobro prihvaćen zbog živahnog prikaza jedne najznačajnijih domaćica u Londonu. Kao slikar portreta, Sardžent je postigao neuporediv uspeh. Prikazivao je subjekte koji su istovremeno bili prefinjeni a često su posedovali nervoznu energiju. Sardžent je nazivan „Van Dajkom našeg doba“.[51] Sardžent se mnogo puta vraćao u Sjedinjene Države, često da bi odgovorio na zahteve za portrete po narudžbi.

Sardžent je izložio devet svojih portreta u Palati likovnih umetnosti na Svetskoj izložbi 1893. godine u Čikagu.[52]

Sardžent je naslikao seriju od tri portreta Roberta Luisa Stevensona. Drugi po redu, Portret Roberta Luisa Stevensona i njegove žene (1885), jedan je od njegovih najpoznatijih portreta.[53] Takođe je naslikao portrete dvojice američkih predsednika, Teodora Ruzvelta i Vudroa Vilsona.

Ašer Verthejmer, bogati jevrejski trgovac umetninama iz Londonu, naručio je od Sardženta seriju od desetak portreta članova svoje porodice, što je najveća narudžbina koju je dobio od jednog klijenta.[54] Portreti Verthejmera otkrivaju prijatan odnos umetnika i njegovih subjekata. Verthejmer je zaveštao većinu slika Nacionalnoj galeriji u Londonu.[55] Sardžent je 1888. godine naslikao portret Alis Vanderbilt Šepard, praunuke Korneliusa Vanderbilta. Mnoga njegova najvažnija dela nalaze se u muzejima u Sjedinjenim Državama. Poznati portret Gospodin i gospođa I. N. Filps Stoksa iz 1897. godine, naručio je prijatelj para kao venčani poklon.[56][57]

Portreti dvadesetog veka[uredi | uredi izvor]

Sardžent je naglasio egzotičnu lepotu Almine Verthejmer iz 1908. oblačeći je „po turski”
Odmor, 1911.

Do 1900. godine Sardžent je bio na vrhuncu slave. Karikaturista Maks Birbom je na jednoj od sedamnaest karikatura Sardženta, prikazao javnosti umetnikov debeljuškast stas.[58][59] Iako tek u četrdesetim godinama, Sardžent je počeo više da putuje a da manje vremena posvećuje portretnom slikarstvu. Njegov Enterijer u Veneciji (1900), portret četvorice članova porodice Kertis u njihovom elegantnom dvorcu Palaco Barbaro, postigao je zapanjujući uspeh. Jedan od poslednjih velikih Sardžentovih portreta u njegovom bravuroznom stilu bio je portret Lorda Riblesdejla iz 1902. godine. Između 1900. i 1907. godine, Sardžent je nastavio svoju visoku produktivnost, koja je pored desetina uljanih portreta obuhvatala i stotine crteža portreta koje je naplaćivao oko 400 dolara.[60]

U pedeset i prvoj godini, 1907. godine, Sardžent je zvanično zatvorio svoj studio. S olakšanjem je izjavio: „Slikanje portreta bilo bi prilično zabavno da nisi prisiljen da razgovaraš dok radiš ... Kakva je muka zabavljati osobu koja pozira i izgledati srećno kada se osećaš bedno.“[61] Iste godine Sardžent je naslikao svoj skroman i ozbiljan autoportret, svoj poslednji, za proslavljenu kolekciju autoportreta galerije Ufici u Firenci.[62]

Sardžent je nekoliko puta letovao u švajcarskim Alpima sa svojim sestrama Emili i Violet i Violetinim ćerkama Roz-Mari i Rejn, koje su bile predmet mnogih slika u periodu 1906–1913. godine.[63]

Kako se Sardžent umorio od portreta, prešao je na slikanje arhitekture i pejzaža. Tokom posete Rimu 1906. godine, Sardžent je napravio ulje na platnu i nekoliko skica olovkom spoljašnjih stepeništa i ograde ispred crkve Svetih Dominika i Siksta. Dvostruko stepenište izgrađeno 1654. godine projekat je arhitekte i vajara Orazija Torijanija. Napisao je: „U Rimu sam proučio veličanstveno zakrivljeno stepenište i balustradu, koje vode do veličanstvene fasade koja bi milionera svela na crva ....“ [64] Slika je sada izložena u Ešmolijen muzeju na Univerzitetu Oksford, a skice olovkom se nalaze u umetničkoj kolekcije Muzeja Fog na Univerzitetu Harvard.[65] Sardžent je kasnije koristio arhitektonske karakteristike ovog stepeništa i ograde na portretu Čarlsa Vilijama Eliota, predsednika Univerziteta Harvard od 1869. do 1909. godine.[66]

Sardžentova slava i dalje je bila velika i muzeji su rado kupovali njegova dela. Odbio je titulu viteza i umesto toga odlučio da zadrži američko državljanstvo. Od 1907. godine,[67] Sardžent je uglavnom napustio portretno slikarstvo i usredsredio se na pejzaže. U poslednjoj deceniji svog života posetio je Sjedinjene Države nekoliko puta, uključujući i posetu od dve pune godine od 1915. do 1917. godine.[68]

Kada je Sardžent 1917. godine završio portret Džona D. Rokfelera, većina kritičara počela je da ga smatra majstorom prošlih vremena. Modernisti su se prema njemu ponašali oštrije, smatrajući da je potpuno bez dodira sa realnošću američkog života i novim umetničkim trendovima, kubizmom i futurizmom.[69] Sardžent je tiho prihvatio kritiku, ali je odbio da promeni svoja negativna mišljenja o modernoj umetnosti. Uzvratio je: „Ingres, Rafael i El Greko, njima se divim, to je ono što volim.“ [70]

Malo pre nego što je preminuo, Sardžent je naslikao svoj poslednji uljni portret, platno Grejs Kurson, markiza Kurson iz Kedlstona. Sliku je kupio 1936. godine Muzej umetnosti Kurijer, gde je i izložena.[71]

Akvareli[uredi | uredi izvor]

Gondolijereva sijesta, 1904, akvarel

Tokom duge karijere Sardžgent je naslikao više od 2000 akvarela, na svojim putovanjima od engleskog sela do Venecije, Tirola, Krfa, Bliskog istoka, Montane, Mejna i Floride. Svaka destinacija nudila je stimulaciju. Čak i u slobodno vreme, izbegavajući pritiske portretnog studija, slikao je sa nemirnim intenzitetom, često od jutra do mraka.

Stotine njegovih akvarela Venecije su posebno zapaženi, mnogi rađeni iz perspektive gondole. Njegove boje su ponekad bile izuzetno živopisne i kao što je primetio jedan kritičar, „Sve se dato snagom sna.“[72] Na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, Sardžent je slikao beduine, koze i ribare. U poslednjoj deceniji svog života uradio je mnoge akvarele faune, flore i ljudi u Mejnu, na Floridi i na američkom zapadu.

Blatnjavi aligatori, 1917, akvarel

Svojim akvarelima mogao je da se prepusti svojim najranijim umetničkim sklonostima prema prirodi, arhitekturi, egzotičnim osobama i planinskim predelima. I upravo je u nekim njegovim kasnijim delima, Sardžent slikao za svoju dušu. Njegovi akvareli su izvedeni sa radosnom fluidnošću. Slikao je porodicu, prijatelje, bašte i fontane. U akvarelima je razigrano prikazivao svoje prijatelje i porodicu odevene u orijentalne kostime.[73]

Njegova prva velika samostalna izložba akvarela bila je u galeriji Karfaks u Londonu 1905. godine.[74] U Njujorku 1909. godine, izložio je osamdeset i šest akvarela, od kojih je osamdeset tri kupio Bruklinski muzej.[75]

Iako je generalno više kritički uvažavan Vinslou Homer, možda najveći američki akvarelista, stručnjaci se slažu da je Sardžent odlično znao čitav niz neprozirnih i prozirnih tehnika akvarela, uključujući metode koje je koristio i sam Homer.[76]

Teodor Ruzvelt, 1903.

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Kao ustupak nezasitnoj potražnji bogatih klijenata za portretima, Sardžent je nacrtao stotine brzih skica portreta ugljenom, koje je nazvao „njuške“. Četrdeset i šest tih skica, iz perioda od 1890–1916, bilo je izloženo u Kraljevskom društvu portretista 1916. godine.[77]

Svi Sardžentovi murali mogu se naći u oblasti Bostona i Kembrdža. Nalaze se u Bostonskoj javnoj biblioteci, Muzeju lepih umetnosti u Bostonu i Hardvardovoj Vajdner biblioteci. Najveći je mural koji ukrašava Bostonsku javnu biblioteku i koji prikazuje istoriju religije i bogove politeizma.[78] Radio je na njima gotovo trideset godina, ali nije završio poslednji mural. Murali su restaurirani 2003–2004. godine.[79]

Sardžent je radio na muralima u periodu od 1895. do 1919. godine. Trebalo je da pokažu napredak religije (i društva), od paganskog sujeverja pa sve do uzdizanja hrišćanstva, zaključno sa slikom na kojoj je prikazan Isus koji drži besedu na gori. Ali Sardžentove slike "Crkva" i "Sinagoga", postavljene krajem 1919. godine, podstakle su raspravu o tome da li je umetnik predstavljao judaizam na stereotipan ili čak antisemitski način.[80] Oslanjajući se na ikonografiju koja je korišćena na srednjovekovnim slikama, Sardžent je judaizam i sinagogu prikazao kao slepu, ružnu staricu, a hrišćanstvo i crkvu kao dražesnu i blistavu mladu ženu. Takođe nije shvatao kako su ove predstave mogle biti problematične za Jevreje iz Bostona. Bio je i iznenađen i povređen kada su slike kritikovane.[81] Slike su bile neprikladne za bostonske Jevreje, jer se činilo da prikazuju kako je judaizam poražen, a hrišćanstvo trijumfovalo.[82] Bostonske novine takođe su pratile kontroverzu, napominjući da, iako su mnogi smatrali slike uvredljivim, nisu se svi složili. Na kraju je Sardžent je odustao od svog plana da završi murale, i kontroverza je na kraju zamrla.

Po povratku u Englesku 1918. godine, Sardženta je britansko Ministarstva informisanja angažovalo kao ratnog umetnika. Na velikoj slici Gasirani i u mnogim akvarelima prikazao je scene iz Velikog rata.[83]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Albert de Beleroš

Sardžent je ostao doživotni neženja sa širokim krugom prijatelja, koji je uključuvao i muškarce i žene, među kojima su bili Oskar Vajld (s kojim je bio komšija nekoliko godina[84]), autorka Vajolet Padžet,[85] i njegov verovatno ljubavnik Albert de Beleroš. Biografi su ga nekada opisivali kao staloženog i povučenog.[86] Međutim, nedavna studija spekuliše da je bio homoseksualac, jer je posvetio značajno vreme izradi golih muških figura.[87][88] Ovaj pogled zasnovan je na izjavama njegovih prijatelja, načinu na koji njegova dela osporavaju rodnu razliku u 19. veku,[89] njegovim prethodno ignorisanim muškim aktovima i neki goli muški portreti, uključujući portrete Tomasa E. Mekelera, Bartolomija Maganoska, Olimpija Fuska,[90] i portreta aristokratskog umetnika Alberta de Beleroša, koji je visio u njegovoj trpezariji u Čelsiju.[91][92] Sardžent je bio dugogodišnji prijatelj sa Belerošom, sa kojim se upoznao 1882. godine i sa kojim je često putovao. Crtež spekulativno može nagovestiti da ga je Sardžent možda koristio kao model za Gospođu Iks, sledeći podudarnosti datuma koji govore da ih je crtao otprilike u isto vreme.[93]

On je imao mnogo prijateljstava i sa ženama. Pretpostavlja se da su odnosi sa njegovim modelim Rosinom Ferarom, Ameli Gatro i Džudit Gotije naginjali ka zaljubljivanju.[94] Kao mladić, Sardžent se udvarao Luiz Burkhard, modelu Dame sa ružom.[95]

Među Sardžentovim prijateljima i pristalicama bili su Henri Džejms, Izabela Stjuart Gardner,[96] Edvard VII,[97] i Pol Sezar Elu. Bio je prijatelj i sa princom Edmondom de Polinjakom i grofom Robertom de Monteskjuom. Ostali umetnici sa kojima se Sardžent družio bili su Denis Miler Banker, Džejms Kerol Bekvit, Edvin Ostin Abi i Džon Eliot (sa kojim je radio na muralima Bostonske javne biblioteke), Fransis Dejvid Milet, Hoakin Sorola i Klod Mone. Između 1905. i 1914. godine, Sardžentovi najčešći saputnici bili su bračni umetnički par Vilfrid de Glen i Džejn Emet de Glen. Trio je često letovao u Francuskoj, Španiji ili Italiji, a sva troje bi se slikali jedno drugo tokom svojih putovanja.[98]

Kritička procena[uredi | uredi izvor]

Arsen Vižo, 1885.

U vreme kada se umetnički svet fokusirao ili na impresionizam, ili fovizam i kubizam, Sardžent je praktikovao svoj oblik realizma, koji je upućivao na Velaskeza, Van Dajka i Gejnsboroa. Njegova lakoća da parafrazira majstore na savremeni način dovela je do niza naručenih portreta izuzetne virtuoznosti (Arsen Vižo, 1885, Muzej u Mecu; Gospodin i gospođa I. N. Felps-Stoks, 1897, Metropolitenski muzej umetnosti) i donela Sardžentu nadimak „Van Dajk našeg doba“.[99]

Ipak, tokom svog života njegovo delo je izazvalo negativne komentare nekih njegovih kolega. Kamij Pisaro je napisao „on nije entuzijasta, već vešt izvođač“ [100], a Volter Sikert je objavio satirični tekst pod naslovom „Sardžentolatrija“.[75] Do njegove smrti bio je odbačen kao anahronizam, relikt pozlaćenog doba u neskladu sa umetničkim osećanjima Evrope posle Prvog svetskog rata. Elizabet Pretedžon sugeriše da je pad Sardžentove reputacije delimično rezultat porasta antisemitizma i rezultujuće netrpeljivosti prema „slavljenju jevrejskog prosperiteta“.[101] Pretpostavlja se da su egzotične osobine[102] svojstvene njegovom delu, izazivale simpatije jevrejskih klijenata koje je slikao.

Nigde ovo nije više očigledno nego na njegovom portretu Almine, ćerke Ašera Vertejmera (1908), na kom subjekt nosi persijsku nošnju, turban obrubljen biserima i svira na indijskoj tamburi, što je sve trebalo da prenese senzualnost i misterioznost. Ako je Sardžent koristio ovaj portret za istraživanje pitanja seksualnosti i identiteta, čini se da je naišao na odobravanjeo oca subjekta, Ašera Verthejmera, bogatog jevrejskog trgovca umetninama.[54]

Kod Mone slika na ivici šume, 1885, Tejt galerija

Najvažniji od Sardžentovih protivnika bio je uticajni engleski umetnički kritičar Rodžer Fraj iz Blumsberi kruga, koji je na Sardžentinoj retrospektivnoj izložbi 1926. godine u Londonu odbacio Sardžentov rad jer mu, kako je rekao, nedostaje estetski kvalitet: „Zaista divno, ali najdivnije što je ova divna predstava ikada smatrana umetnošću."[101] Tridesetih godina 20. veka Luis Mamford je vodio hor najstrožih kritičara: „Sardžent je do kraja ostao ilustrator ... najveštija izrada, najdivniji efekti, ništa ne može da prikrije suštinsku prazninu Sardžentovog uma, ili arogantnu i ciničnu površnost u njegovog izvođenju “.

Deo Sardžentove devalvacije takođe se pripisuje njegovom emigrantskom životu, zbog čega je izgledao manje Amerikanac u vreme kada je u usponu bila „autentična“ društveno svesna američka umetnost, koju predstavlju Stiglicov krug i Eškan škola.[103]

Posle tako dugog perioda u nemilosti kritičara, Sardžentova reputacija se neprekidno povećavala od sredine 20. veka.[4] Šezdesetih godina, oživljavanjem viktorijanske umetnosti i novim izučavanjima Sardžentovog dela, ojačana je njegova reputacija.[104]

Sardžent je bio predmet velikih izložbi u velikim muzejima, uključujući retrospektivnu izložbu u Muzeju američke umetnosti Vitni 1986. godine i veliku putujuću izložbu 1999. godine koja je izlagana u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu, Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu i Nacionalna galerija u Londonu.

Endi Vorhol je 1986. godine komentarisao Trevoru Ferbroteru da je Sardžent "učinio da svi izgledaju glamurozno. Viši. Tanji. Ali ipak svi imaju svoje raspoloženje, svako od njih ima drugačije raspoloženje." [105][106] U članku časopisa Tajm, kritičar Robert Hju hvalio je Sardženta kao „nenadmašnog rekordera muške moći i ženske lepote u vremenu koji je, poput našeg, naplatio oboma previše“.[107]

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Sardžentov grob na Brukvud groblju u Sariju

Godine 1922. Sardžent je zajedno sa Edmundom Gricenom, Volterom Lejtonom Klarkom i drugima osnovao u Njujorku, Grand central umetničke galerije.[108] Sardžent je aktivno učestvovao u radu galerije i njihovoj akademiji, Grand central umetničkoj školi, sve do svoje smrti 1925. godine. Galerija je organizovala veliku retrospektivnu izložbu Sardžentinog dela 1924. godine.[109]

Potom se vratio u Englesku, gde je iznenada umro u svojoj kući u Čelsiju 14. aprila 1925. godine od bolesti srca.[109] Sahranjen na groblju Brukvud u blizini Vokinga, u Sariju.[110]

Memorijalne izložbe Sardžentovog dela održane su u Bostonu 1925. godine, u Metropolitanskom muzeju umetnosti u Njujorku i Kraljevskoj akademiji i galeriji Tate u Londonu 1926. godine.[111] Grand central umetničke galerije takođe su 1928. godine organizovale posthumnu izložbu dosad neviđenih skica i crteža.[112]

Prodaja[uredi | uredi izvor]

Portret Roberta Luis Stevensona i njegove supruge prodat je 2004. godine za 8,8 miliona američkih dolara,[113] i sada se nalazi u Muzeju američke umetnosti Kristal Bridž u Bentonvilu u Arkanzasu.

U decembru 2004. godina, slika Grupa sa suncobranima (Siesta) (1905) prodata je za 23,5 miliona američkih dolara, skoro duplo više od procene Sotebija od 12 miliona američkih dolara. Prethodna najviša cena Sardžentove slike bila je 11 miliona američkih dolara.[114]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „John Singer Sargent” (na jeziku: engleski). Biography.com. Arhivirano iz originala 25. 9. 2018. g. Pristupljeno 25. 9. 2018. 
  2. ^ "While his art matched to the spirit of the age, Sargent came into his own in the 1890s as the leading portrait painter of his generation". Ormond, p. 34, 1998.
  3. ^ "At the time of the Wertheimer commission Sargent was the most celebrated, sought-after and expensive portrait painter in the world". New Orleans Museum of Art Arhivirano april 20, 2008 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ a b Schulze, Franz (1980). „J. S. Sargent, Partly Great”. Art in America. sv. 68 br. 2. str. 90—96. 
  5. ^ Olson, Stanley (1986). John Singer Sargent: His Portrait. New York City: St. Martin's Press. str. 1. ISBN 0-312-44456-7. 
  6. ^ Olson 1986, str. 2 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  7. ^ Olson 1986, str. 4 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  8. ^ Fairbrother, Trevor (1994). John Singer Sargent. New York City: Harry N. Abrams. str. 11. ISBN 0-8109-3833-2. 
  9. ^ Olson 1986, str. 9 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  10. ^ Olson 1986, str. 10 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  11. ^ Olson 1986, str. 15 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  12. ^ Olson 1986, str. 18 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  13. ^ Carl Little, The Watercolors of John Singer Sargent, Berkeley: University of California Press,. Little, Carl; Sargent, John Singer (1998). The Watercolors of John Singer Sargent. University of California Press. str. 7. ISBN 0-520-21969-4. .
  14. ^ Olson 1986, str. 23 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  15. ^ Olson 1986, str. 27 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  16. ^ Olson 1986, str. 29 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  17. ^ a b Fairbrother, str. 13
  18. ^ a b Little, str. 7
  19. ^ a b Olson 1986, str. 46 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  20. ^ Elizabeth Prettejohn: Interpreting Sargent, p. 9. Stewart, Tabori & Chang, 1998.
  21. ^ a b Olson 1986, str. 55 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  22. ^ Fairbrother, str. 16
  23. ^ Prettejohn 1998, str. 14
  24. ^ Prettejohn 1998, str. 13
  25. ^ Olson 1986, str. 70 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  26. ^ Olson 1986, str. 73 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  27. ^ Fairbrother, str. 33
  28. ^ Olson 1986, str. 80 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  29. ^ „Emil Fuchs papers 1880–1931” (PDF). Brooklyn Museum. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 06. 2015. g. Pristupljeno 11. 04. 2021. 
  30. ^ Ormond, Richard: "Sargent's Art", John Singer Sargent, pp. 25–7. Tate Gallery, 1998.
  31. ^ Ormond 1998, str. 27
  32. ^ Fairbrother, str. 40
  33. ^ Richard Ormand; Elaine Kilmurray (1998). Sargent: The Early Portraits. New Haven: Yale University Press. str. 114. ISBN 0-300-07245-7. .
  34. ^ Fairbrother, str. 45
  35. ^ Olson 1986, str. 102 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  36. ^ Ormand & Kilmurray 1998, str. 113
  37. ^ Fairbrother, str. 47
  38. ^ Fairbrother, str. 55
  39. ^ Ormond 1998, str. 28
  40. ^ Fairbrother, str. 43
  41. ^ Olson 1986, str. 107 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  42. ^ Fairbrother, str. 61
  43. ^ Olson, plate XVIII
  44. ^ Ormand and Kilmurray, p. 151.
  45. ^ Fairbrother, str. 68
  46. ^ Fairbrother, str. 70–2
  47. ^ Olson 1986, str. 223 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  48. ^ Ormand and Kilmurray, p. xxiii.
  49. ^ Fairbrother, str. 76 price updated by CPI calculator to 2008 at data.bls.gov
  50. ^ Fairbrother, str. 79
  51. ^ Ormond 1998, str. 28–35
  52. ^ John Singer Sargent at the World's Columbian Exposition, World's Fair Chicago 1893
  53. ^ „Robert Louis Stevenson and His Wife”. JSS Virtual Gallery. Pristupljeno 27. 7. 2017. 
  54. ^ a b Ormond 1998, str. 169–171
  55. ^ Ormond 1998, str. 148
  56. ^ „John Singer Sargent 1856–1925. Mr and Mrs IN Phelps Stokes 1897, Oil on canvas”. Studios and portraits – Queensland Art Gallery – Gallery of Modern Art. Arhivirano iz originala 20. 7. 2011. g. Pristupljeno 3. 9. 2011. 
  57. ^ „Mr. and Mrs. I. N. Phelps Stokes, 1897, by John Singer Sargent (American, 1856–1925). Oil on canvas.”. Heilbrunn Timeline of Art History, The Metropolitan Museum of Art. 2011. Pristupljeno 3. 9. 2011. 
  58. ^ Fairbrother, str. 97
  59. ^ Little, str. 12
  60. ^ Fairbrother, str. 118
  61. ^ Olson 1986, str. 227 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOlson1986 (help)
  62. ^ Fairbrother, str. 124
  63. ^ McCouat, Philip. „ROSE-MARIE ORMOND SARGENT'S MUSE AND "THE MOST CHARMING GIRL THAT EVER LIVED"”. Journal of Art in Society. Pristupljeno 8. 7. 2020. 
  64. ^ Eustace, Katharine (1999). Twentieth C. Paintings in Asholeum Museum. Ashmolean Museum. str. 17—19. ISBN 9781854441171. 
  65. ^ „Sketch of a Balustrade, San Domenico e Sisto, Rome”. 
  66. ^ „Charles W. Eliot”. Arhivirano iz originala 14. 6. 2012. g. Pristupljeno 24. 2. 2013. 
  67. ^ "In the history of portraiture there is no other instance of a major figure abandoning his profession and shutting up shop in such a peremptory way." Ormond, Page 38, 1998.
  68. ^ Kilmurray, Elaine: "Chronology of Travels", Sargent Abroad, page 242. Abbeville Press, 1997.
  69. ^ Fairbrother, str. 131
  70. ^ Fairbrother, str. 133
  71. ^ „EmbARK Web Kiosk”. Arhivirano iz originala 28. 9. 2007. g. 
  72. ^ Little, str. 11
  73. ^ Prettejohn 1998, str. 66–69
  74. ^ Fairbrother, str. 148
  75. ^ a b Ormond 1998, str. 276
  76. ^ Little, str. 17
  77. ^ „Exhibitions – 1916, Royal Society of Portrait Painters, hosted at the Grafton Galleries”. www.jssgallery.org. 
  78. ^ The Sargent Murals at the Boston Public Library Arhivirano jun 2, 2005 na sajtu Wayback Machine
  79. ^ John Singer Sargent's "Triumph of Religion" at the Boston Public Library: Creation and Restoration, Ed. Narayan Khandekar, Gianfranco Pocobene, and Kate Smith, Cambridge, MA: Harvard Art Museum, and New Haven: Yale University Press, 2009.
  80. ^ "New Painting at Public Library Stirs Jews to Vigorous Protest". Donald Hendersonsyn The Boston Globe, November 9, 1919, p. 48.
  81. ^ „BPL - Art -- Sargent Murals”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2012. g. Pristupljeno 31. 7. 2012. 
  82. ^ „Jenna Weissman Joselit: Restoring the 'American Sistine Chapel'... How Sargent's 'Synagogue' Provoked a Nation – Forward.com”. The Jewish Daily Forward. 4. 8. 2010. 
  83. ^ Little, str. 135
  84. ^ "At Home with Wilde, Sargent, and Whistler", Londonist, 2014: https://londonist.com/2015/08/the-street-of-wonderful-possibilities
  85. ^ Everett, Lucinda, "Too 'dangerous' for Henry James: Violet Paget, the radical lesbian writer who shook the art world", The Telegraph, March 2018: https://www.telegraph.co.uk/books/authors/dangerous-henry-james-violet-paget-radical-lesbian-writer-shook/
  86. ^ Olson, Stanley John Singer Sargent: His Portrait, St Martin's Griffin, 2001, New York. Olson, Stanley (18. 1. 2001). John Singer Sargent: His Portrait. St. Martin's Press. str. 199. ISBN 0312275285. 
  87. ^ Failing, Patricia, "The Hidden Sargent", Art News, May 2001, http://www.artnews.com/2001/05/01/the-hidden-sargent/
  88. ^ Davis, Deborah Strapless: John Singer Sargent And The Fall Of Madam X, Tarcher, 2003, ASIN: B015QKNWS0, p. 254
  89. ^ Moss, Dorothy. "John Singer Sargent, 'Madame X' and 'Baby Millbank'", The Burlington Magazine, May 2001, No. 1178, Vol. 143
  90. ^ Little, str. 141
  91. ^ Tóibín, Colm The secret life of John Singer Sargent,The Telegraph, February 15, 2015
  92. ^ Ormond, Richard; Kilmurray, Elaine "John Singer Sargent, Complete Paintings, Volume 1 Yale University Press, 1998, p. 88
  93. ^ Diliberto, Gioia. "Sargent's Muses: Was Madam X Actually a Mister?", The New York Times, May 18, 2003
  94. ^ Davis, Deborah Strapless: John Singer Sargent and the Fall of Madam X, Tarcher, 2003, ASIN: B015QKNWS0, 143–145
  95. ^ Olson, Stanley (1986). John Singer Sargent, His Portrait. St. Martin's Press. str. 88. ISBN 0312444567. 
  96. ^ Kilmurray, Elaine: "Traveling Companions", Sargent Abroad, pp. 57–8. Abbeville Press, 1997.
  97. ^ Kilmurray: "Chronology of Travels", p. 240, 1997.
  98. ^ „The Fountain, Villa Torlonia, Frascati, Italy”. Arhivirano iz originala 10. 7. 2012. g. 
  99. ^ This from Auguste Rodin, upon seeing The Misses Hunter in 1902. Ormond and Kilmurray, John Singer Sargent: The Early Portraits, p. 150. Yale University, 1998.
  100. ^ Rewald, John: Camille Pissarro: Letters to his Son Lucien, p. 183. Routledge & Kegan Paul, 1980.
  101. ^ a b Prettejohn 1998, str. 73
  102. ^ Sargent's friend Vernon Lee referred to the artist's "outspoken love of the exotic...the unavowed love of rare kinds of beauty, for incredible types of elegance." Charteris, Evan: John Sargent, p. 252. London and New York, 1927.
  103. ^ Fairbrother, str. 140
  104. ^ Fairbrother, str. 141
  105. ^ „John Singer Sargent”. Arhivirano iz originala 20. 3. 2012. g. Pristupljeno 31. 7. 2012. 
  106. ^ See Trevor Fairbrother," Warhol Meets Sargent at Whitney," Arts Magazine 6 (February 1987): 64–71.
  107. ^ Fairbrother, str. 145
  108. ^ "Painters and Sculptors' Gallery Association to Begin Work", The New York Times, December 19, 1922.
  109. ^ a b Roberts, Norma J., ur. (1988), The American CollectionsNeophodna slobodna registracija, Columbus Museum of Art, str. 34, ISBN 0-8109-1811-0 .
  110. ^ „John Singer Sargent”. Necropolis Notables. The Brookwood Cemetery Society. Arhivirano iz originala 17. 9. 2016. g. Pristupljeno 23. 2. 2007. 
  111. ^ „Tate – Website undergoing maintenance”. Arhivirano iz originala 03. 08. 2011. g. Pristupljeno 16. 04. 2021. 
  112. ^ „Taken from Sargent's Sketchbook”, The New York Times, 12. 2. 1928 ; „Sargent Sketches in New Exhibit Here”, The New York Times, 14. 2. 1928 .
  113. ^ „Sotheby's: Fine Art Auctions & Private Sales for Contemporary, Modern & Impressionist, Old Master Paintings, Jewellery, Watches, Wine, Decorative Arts, Asian Art & more – Sotheby's”. Arhivirano iz originala 7. 8. 2016. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  114. ^ The Age, December 3, 2004.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Davis, Deborah. Sargent's Women, pages 11–23. Adelson Galleries, Inc.,. Sargent, John Singer (2003). Sargent's Women. Adelson Galleries. ISBN 0-9741621-0-8. 
  • Fairbrother, Trevor (2001). John Singer Sargent: The Sensualist. Yale University Press. ISBN 0-300-08744-6. , Page 139, Note 4.
  • Joselit, Jenna Weissman. "Restoring the American 'Sistine Chapel' " The Forward, August 13, 2010.
  • Kilmurray, Elaine: Sargent Abroad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. novembar 2016). Abbeville Press, 1997. Pages 57–8, 242.
  • Lehmann-Barclay, Lucie. "Public Art, Private Prejudice." Christian Science Monitor, January 7, 2005, p. 11.
  • "New Painting at Boston Public Library Stirs Jews to Vigorous Protest." Boston Globe, November 9, 1919, p. 48.
  • Noël, Benoît et Jean Hournon: Portrait de Madame X in Parisiana – la Capitale des arts au XIXème siècle, Les Presses Franciliennes, Paris, 2006. pp. 100–105.
  • Ormond, Richard: "Sargent's Art" in John Singer Sargent, pp. 25–7. Tate Gallery, 1998.
  • Prettejohn, Elizabeth: Interpreting Sargent, page 9. Stewart, Tabori & Chang, 1998.
  • Promey, Sally M. "John Singer Sargent's Triumph of Religion at the Boston Public Library."
  • Rewald, John: Camille Pissarro: Letters to his Son Lucien, page 183. Routledge & Kegan Paul, 1980.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džon Singer Sardžent na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џон_Сингер_Сарџент&oldid=26670321”