Džordž Vašington

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džordž Vašington
Lični podaci
Datum rođenja(1732-02-22)22. februar 1732.
Mesto rođenjaOkrug Vestmorland, Britanska Amerika
Datum smrti14. decembar 1799.(1799-12-14) (67 god.)
Mesto smrtiMaunt Vernon, SAD
ReligijaAmerička episkopalna crkva[1][2] i Deizam[3]
Porodica
SupružnikMarta Vašington
Politička karijera
Čingeneral armije
30. april 1789 — 4. mart 1797.
IzboriPredsednički izbori u SAD 1788/89.
Reizbor(i)Predsednički izbori u SAD 1792.
PotpredsednikDžon Adams
NaslednikDžon Adams
Potpis

Džordž Vašington (engl. George Washington; Okrug Vestmorland, 22. februar 1732 — Maunt Vernon, 14. decembar 1799) bio je američki revolucionarni vrhovni komandant (1775—1783), prvi predsednik SAD (1789—1797) i jedan od osnivača SAD. Rođen u bogatoj porodici u Vestmorlend okrugu, Virdžinija, imao je privatno obrazovanje i radio je kao građevinski inspektor od svoje 16. godine.[4]

Godine 1752, nasledio je posed svog brata na Maunt Vernonu, uključujući 18 robova čiji je broj do 1760. porastao na 49.[4]U Francusko-indijanskom ratu imenovan je za pukovnika i poslat na teritoriju Ohaja. Pošto je Edvard Bredok ubijen, Vašington je postao komandant svih trupa u Virdžiniji i poveren mu je zadatak da odbrani zapadnu granicu (1755—58). Povukao se iz službe da bi upravljao svojim imanjem i 1759. oženio se Martom Dendridž Kastis (1731—1802), udovicom.[4]

Radio je u Kući Burdžusa 1759-74, podržavajući kolonizatore, i u Kontinentalnom Kongresu 1774—1775. Godine 1775. izabran je za komandanta Kontinentalne armije. Kasnije, u Američkoj revoluciji, pokazao se kao izvanredan komandant i pouzdan vođa, uprkos tome što je doživeo nekoliko poraza. Kada je rat uspešno okončan osvajanjem Jorktauna (1781), napustio je službu i vratio se u Maunt Vernon (1783). Bio je delegat i predsedavajući na ustavnoj konvenciji (1787) i pomogao da se osigura odobrenje Ustava u Virdžiniji.[4]

Kada su se državni glasači sastali da izaberu prvog predsednika (1789), Vašington je jednoglasno izabran. Oformio je kabinet da bi uskladio frakcijske i političke razlike, ali je imao jaku centralnu vladu. Kada je izabran u drugom mandatu, tražio je kompromisno rešenje između političkih frakcija od kojih su kasnije postale federalistička i demokratska partija. Javno je istakao neutralnost u ratu između Britanije i Francuske (1793) i poslao trupe da suzbije Viski pobunu (1794).[4]

Odbio je treći predsednički mandat, napravivši presedan za naredne 144. godine, i povukao se 1797. pošto je održao svoj oproštajni govor. Poznat je kao otac svoje zemlje, smatra se jednom od najvećih ličnosti u istoriji SAD. Džordž Vašington je često smatran za najboljeg predsednika u istoriji SAD.[5][4]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Rodno mesto Džordža Vašingtona

Džordž Vašington je bio sin Ogastina Vašingtona i Meri Bel Vašington. Rođen je u okrugu Vestmorland, u koloniji Virdžiniji, 11. februara 1731. godine (po julijanskom kalendaru). Prema gregorijanskom kalendaru koji je u Britanskoj imperiji usvojen 1752. godine, datum Vašingtonovog rođenja je 22. februar 1732. godine. Bio je plemićkog porekla. Njegov pradeda, Džon Vašington, emigrirao je u Virdžiniju 1657. godine i započeo sa otkupom zemlje i robova[6]. Delatnost je nastavio njegov sin Lorens i unuk Ogastin, otac Džordža Vašingtona. Džordž Vašington je imao šestoro braće i sestara. Tri njegove sestre su umrle pre sticanja punoletstva[7]. Otac mu je umro kada je Džordž imao jedanaest godina[8]

Veći deo detinjstva Džordž Vašington proveo je na farmi Feri u okrugu Staford, u blizini Frederiksburga. Njegov stariji brat Lorens nasledio je još jedno imanje svog oca, plantažu na reci Potomak, koja se nazivala Maunt Vernon (u čast admirala Edvarda Vernona). Džordž je najpre nasledio farmu Feri, a nakon Lorensove smrti i Maunt Vernon.[9]

Smrt Vašingtonovog oca onemogućila je njegovo školovanje u Engleskoj. Školovao se kod anglikanskog sveštenika blizu Frederiksburga.[10][11]. Kada je imao 15 godina, trebalo je da se prijavi u englesku kraljevsku mornaricu, ali se njegova majka suprotstavila[12]. Zahvaljujući uticaju svog brata, sa 17 godina postavljen je za službenog geometra za okrug Kalpeper. Dobro plaćeno mesto omogućilo mu je da kupi zemlju u dolini reke Šenandoa. Godine 1751. otputovao je na Barbados sa Lorensom koji je bolovao od tuberkuloze. Tokom putovanja je dobio male boginje koje su ostavile ožiljke na njegovom licu[13]. Lorensovo zdravlje se, međutim, nije popravilo te se on vratio u Maunt Vernon gde će umreti 1752. godine[14]

Februara 1753. Vašington je imenovan za jednog od četiri ađutanta Virdžinije sa činom majora.[15] Dok je boravio u Frederiksburgu u ovom periodu, Vašington je postao mason, iako je njegovo učešće u organizaciji bilo minimalno[16].

Učešće u Sedmogodišnjem ratu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sedmogodišnji rat
Glavni članak: Francuski i indijanski rat
Portret Džordža Vašingtona iz 1772. godine

Britansko Ohajo preduzeće nastojalo je da se proširi u dolini Ohajo otvarajući nove centre za trgovinu sa Indijancima.[17] Godine 1753. Francuska je i sama počela da širi vojnu kontrolu u Ohaju, ali i u britanskim kolonijama Virdžiniji i Pensilvaniji. To je dovelo do izbijanja sukoba u kolonijama pod nazivom Francuski i indijanski rat (1754—1762). Vašington je bio uključen u rat još od samog početka. Kasnije će rat izrasti u svetski sukob poznat kao Sedmogodišnji rat (1756—1762).

Robert Dinvidi, guverner kolonije Virdžinije, dobio je naređenje od britanske vlade da čuva britanske teritorije, uključujući i sliv reke Ohajo. Krajem 1753. godine on je naredio Vašingtonu da uruči pismo Francuzima u kome od njih traži da napuste dolinu Ohaja.[17] Vašington se sastao sa Tanačarisonom i poglavicom Irokeza. Predao je pismo za francuskog komandanta Žaka Legardera Sen-Pjera.[18] Francuz je odbio da napusti zemlju. Vašington je vodio dnevnik tokom svog putovanja. Po Dinvidovom naređenju, dnevnik je štampao Vilijam Hanter i tako doprineo Vašingtonovoj popularnosti.[19] Sakupio je grupu od 100 ljudi i sa njima započeo vojnu karijeru.[20]

Dinvidi je poslao Vašingtona natrag u Ohajo da štiti izgradnju utvrđenja Ohajo kompanije u današnjem Pitsburgu u Pensilvaniji. Međutim, pre nego što je Vašington stigao u tu oblast, Francuzi su već isterali britanske trgovce i započeli izgradnju svog utvrđenja. Dana 28. maja 1754. godine Vašington se sukobio sa Francuzima u bici kod Žumonvila. Bitka je trajala oko 15 minuta. Francuski komandant Žumonvil je ubijen, a većina njegovih ljudi je zarobljena ili su stradali.[21] Francuzi su odgovorili napadom u kome je Vašington zarobljen jula 1754. godine.[22] Međutim, dozvoljeno mu je da se sa svojim trupama vrati u Virdžiniju.[23] Ovaj događaj imao je svetske posledice. Francuska i Britanija prekinuli su diplomatske odnose i otpočeli su borbu za kolonije u Severnoj Americi. Rat je i zvanično proglašen 1756. godine.[24]

Vašington je 1755. godine postao pomoćnik britanskog generala Edvarda Bradoka, vođe kobne Bradokove ekspedicije. Bradok je trebalo da sa jakim snagama britanske vojske protera Francuze iz Ohaja. Prvi cilj bio je osvajanje Fort Dukejna.[25]. Na početku ekspedicije Vašington se razboleo. Preporučio je Bradoku da vojsku podeli u dve divizije. U bici kod Monongahela, Bradok je smrtno ranjen. Britanci su se povukli u neredu. Vašington je pokazao veliku hrabrost i izdržljivost u bici kada je, uprkos bolesti, ispod njega stradalo dva konja, a kaput mu je bio probijen sa četiri metka.[26]

Dinvidi je 1755. godine nagradio Vašingtona imenujući ga komandantom svih trupa u Virdžiniji sa zadatkom odbrane zapadne granice. Pod njegovom komandom bilo je 1000 vojnika. Vašington ih je sam proveo kroz obuku. Potom ih je poveo u rat protiv Indijanaca na zapadu.[27] U deset meseci, Vašingtonov puk vodio je dvadeset bitaka u kojima je stradala trećina ljudi.[28][29] Granica Virdžinije je odbranjena. Godine 1758. učestvovao je u Forbesovoj ekspediciji čiji je cilj bio osvajanje Fort Dukejna. Francuzi su napustili tvrđavu, a Britanci su ostvarili izuzetno značajnu stratešku pobedu. Nakon završetka Forbesove ekspedicije, Vašington se penzionisao decembra 1758. godine.[30] Nije učestvovao u vojnom životu sve do izbijanja Revolucije 1775. godine.

Međuratni period (1759—1775)[uredi | uredi izvor]

Maunt Vernon (Virdžinija)

Vašington se 6. januara 1759. godine oženio bogatom udovicom Martom koja je imala 28 godina. Džordž i Marta imali su srećan brak. Marta je imala dvoje dece iz prethodnog braka, Džona i Martu. Džordž i Marta nisu imali zajedničke dece. Bolest malih boginja koju je preležao 1751. godine verovatno ga je učinila sterilnim.[31] Bračni par preselio se u Maunt Vernon, u blizini Aleksandrije, gde je Džordž bio plantažer, a učestvovao je i u političkom životu. Brakom sa bogatom Martom, Vašington je postao jedan od najbogatijih ljudi Virdžinije.[32] Stekao je trećinu imanja (od 18.000 hektara) imanja Kustisa, pokojnog Martinog muža. Dobio je oko 23.200 hektara zemlje za zasluge u ratu.[33] Vašington je često kupovao zemlju. Do 1755. godine udvostručio je veličinu Maunt Vernona na 6.500 hektara. Povećao je i broj svojih robova na preko 100. Bio je poslanik skupštine u Virdžiniji sedam godina, počev od 1758. godine.[34]

Američka revolucija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Američki rat za nezavisnost

Vašington se 1765. godine usprotivio Zakonu o taksenim markama, prvom direktnom porezu koga je Engleska nametnula američkim kolonijama. Tada je počeo da preuzima vodeću ulogu u sve većem otporu kolonista prema Britancima. Protivio se britanskim Taunšend aktima iz 1767. godine. Maja 1769. godine predložio je bojkot engleske robe u Virdžiniji na koju su se akti odnosili.[35]. Jula 1774. godine predsedavao je sastankom na kome su usvojene Ferfaksove odluke kojima je odlučeno da se sazove Prvi Kontinentalni kongres.[36][37]

Prve godine (1775—1776)[uredi | uredi izvor]

Džordž Vašington kod Trentona

Bitka kod Leksingtona i Konkorda u blizini Bostona (april 1775) predstavlja prvi oružani sukob Britanaca i ustanika. Nakon nje je izbila Američka revolucija.[38]. Vašington je imao ugled, vojno iskustvo, harizmu i uticaj, a bio je poznat i kao veliki patriota. Na početku je odbijao funkciju glavnokomandujućeg smatrajući da nije dovoljno sposoban za nju[39]. Međutim, nije imao ozbiljnu konkurenciju.[40] Kontinentalni kongres je 14. juna 1775. godine stvorio Kontinentalnu armiju. Nominovan od strane Džona Adamsa od Masačusetsa, Vašington je postavljen za generala[41] Britanska vlada je 23. avgusta proglasila revolucionare pobunjenicima i izdajnicima.

Vašington je preuzeo komandu nad Kontinentalnom vojskom u Kembridžu u Masačusetsu, jula 1775. godine, tokom britanske opsade Bostona. Shvativši da je američkoj vojsci najviše nedostajalo baruta, Vašington je tražio nove izvore. Revolucionari su upadali u britanske arsenale, uključujući i neke na Karibima. Barut je kupovao uglavnom od Francuza.[42] Pod pritiskom Vašingtonovih snaga, Britanci su napustili opsadu 17. marta i povukli se ka Njujorku.

Avgusta 1776. godine britanski general Vilijam Hau je pokrenuo veliku pomorsku i kopnenu ofanzivu sa namerom da osvoji Njujork. Kontinentalna vojska Vašingtona, po prvi put kao vojska nezavisnih SAD, sukobila se sa Britancima u bici kod Long Ajlanda, najvećoj bici u početnoj fazi rata. Američka vojska bila je u manjini. Mnogi su napustili bojno polje, a Vašington je primoran na povlačenje preko Ist Rivera. Poslušavši savet generala Natanijela Grina, Vašington je pokušao da oslobodi Fort Vašington, ali je poražen u bici. Potom je nastavio sa begom preko Nju Džerzija. Budućnost Kontinentalne armije bila je neizvesna zbog niza poraza. Vašington je prešao 25. decembra Delaver kojim su plovile sante, a 26. decembra napao u Trentonu tri britanska puka (bitka kod Trentona). Britanci prelaze u napad koji je Vašington odbio, ali se našao između britanskih snaga Čarlsa Kornvolisa i Delavera. Pobedi kod Trentona usledila je nova pobeda kod Prinstona.[43]

Kampanja 1777. i 1778. godine[uredi | uredi izvor]

Predaja Jorktauna

Krajem leta 1777. godine britanski general Džon Bergojn predvodi veliku vojsku južno od Kvebeka sa namerom da uguši pobunu u Novoj Engleskoj. General Vilijam Hau je iz Njujorka uputio svoju vojsku ka Filadelfiji umesto da se kreće obalom reke Hadson i tako udruži sa Bergojnovim snagama. Bila je to velika strateška greška. Vašington je požurio da ga angažuje kod Filadelfije. U bici koja je usledila Vašington je poražen. Njegova vojska bila je relativno neiskusna. Nakon bitke kod Brendivajna (11. septembar), Hau je zaobišao Vašingtona i marširao ka Filadelfiji. Vašington ga je napao, ali je doživeo još jedan poraz kod Germantauna. U međuvremenu, Bergojn je na severu zarobljen nakon katastrofalne bitke kod Saratoge.[44] Poraz kod Saratoge doveo je do velikog vojno-diplomatskog preokreta. Francuska ulazi u rat na strani Amerike.

Vašingtonovi porazi naveli su neke članove Kongresa, predvođene Tomasom Konvejom, da razmotre mogućnost oduzimanja komande.[45] Divljenje prema Vašingtonu je neizbežno slabilo. Decembra 1777. godine Vašingtonova vojska (11.000 ljudi)[46] prešla je u Vali Fordž da tu provede zimu. U narednih šest meseci, Vašington je izgubio između 2000 i 3000 ljudi koji su umrli od bolesti.[47][48][49] Međutim, vojska je iz Vali Fordža izašla u dobrom stanju. Britanci su 1778. godine evakuisali Filadelfiju i povukli se u Njujork.[50] Vašington ih je napao kod Monmauta. Jedna od najvećih bitaka Američkog rata za nezavisnost završena je neodlučno.[51] Britanci su nastavili marš ka Njujorku. Vašingtonova vojska napustila je grad[50]

Završne godine rata[uredi | uredi izvor]

Scena sa ustavotvorne skupštine

Leta 1779. godine Vašington i Kongres su odlučili da pokrenu kampanju protiv Lojalista i Irokeza.[52] Juna 1779. godine ratnici Irokeza pridružili su se britanskoj vojski generala Batlera. Avgusta 1779. godine Džon Salivan vodio je vojnu operaciju u kojoj je uništio preko 40 sela Irokeza i spalio im sve useve.[53] Međutim, ubio je malo ljudi jer su Indijanci pobegli na britanske posede u Kanadi.

Vašington je u međuvremenu preselio svoj štab iz Midlbroka u Nju Vindsor na reci Hadson. Njegova armija brojala je oko 10.000 ljudi. Britanci, predvođeni Henrijem Klintonom, krenuli su uzvodno rekom Hadson, ali su ih zaustavile snage američkog generala Antonija Vejna. Zima 1779/80. bila je najteža za američku vojsku. Temperatura je pala na 16 stepeni ispod nule, a reke su se zaledile.[54] Krajem 1779. godine Klinton je svoje snage pomerio južno od Čarlstona radi ofanzive protiv patriota predvođenih Bendžaminom Linkolnom. Linkoln je poražen, a Klinton se pobednički vratio u Njujork ostavljajući Kornvolisa na jugu. Kongres je Linkolna smenio Horejšiom Gejtsom uprkos preporuci Natanijela Grina u korist Vašingtona. Gejts nije postigao uspeha u Južnoj Karolini te je smenjen Grinom. Sredinom sledeće godine francuski general Lafajet vratio se u Ameriku sa dodatnim pojačanjima.[55] Britanci su držali gotovo čitav jug.

Vašington je primio vest o izdaji američkog generala Benedikta Arnolda koji je značajno doprineo Revoluciji. Arnold je bio ogorčen politikom Kongresa i savezništvom sa Francuskom (sa kojom se borio u Francusko-indijanskom ratu). Teška zima 1780/81. dovela je do pobune pensilvanijskih trupa. Vašington je uspeo da uguši pobunu. Jula 1780. godine pristižu nova pojačanja predvođena francuskim admiralom Fransoa Grasom i Žanom Batistom Rošambeom.[56] Francuzi odnose značajnu pomorsku pobedu u zalivu Česapik 5. septembra sledeće godine.[57] Kontinentalna vojska Džordža Vašingtona, nedavno finansirana sa 20.000 dolara od strane Francuza, zadala je Britancima odlučujući udar osvajanjem Jorktauna 19. oktobra 1781. godine.[58][59] Kornvolis nije došao na ceremoniju predaje grada zbog bolesti. Osvajanje Jorktauna označio je kraj velikih sukoba u kontinentalnom delu Severne Amerike.

Britanci su još uvek imali vojsku od 26.000 ljudi u Njujorku i Čarlstonu, ali i snažnu flotu. Francuska vojska se povukla pa su Amerikanci 1782—83. godine bili sami. U američkoj vojsci raste neposlušnost, a u jednom trenutku su pobunjenici prisilili Kongres da se iz Filadelfije preseli u Prinston. Vašington je marta 1783. godine ugušio pobunu.[60]. Pariskim mirom iz 1783. godine Britanija je Americi priznala nezavisnost[61]. Usledila je evakuacija Njujorka. Vašington je 23. decembra 1783. godine raspustio svoju vojsku i podneo ostavku.[62]

Predsedništvo[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Predsednički izbori u SAD 1788/89. i Predsednički izbori u SAD 1792.
Džordž Vašington, Džilbert Stjuart

Vašingtonovo penzionisanje nije bilo dugog veka. Nakon dugotrajnog oklevanja, pristao je da prisustvuje ustavotvornoj skupštini u Filadelfiji leta 1787. godine kao delegat iz Virdžinije.[39][63] Jednoglasno je izabran za predsedavajućeg. Na skupštini je donet ustav SAD.[64] Ovaj događaj smatra se jednim od najznačajnijih u američkoj istoriji.

Kolegijum izbornika jednoglasno je Vašingtona izabrao za prvog predsednika 1789. godine, i ponovo 1792. godine. Jedini je predsednik koji je jednoglasno izabran na tu poziciju. Džon Adams izabran je za potpredsednika. Dana 30. aprila 1789. godine Vašington je položio svečanu zakletvu.[65] Na kraju zakletve dodao je "Tako mi Bog pomogao" i poljubio Bibliju. To su, kao deo svečanog čina, ponavljali svi američki predsednici do danas[66]

Kongres SAD odredio je platu od 25.000 dolara godišnje (oko 340.000 dolara 2015. godine). Svestan da se država nalazi u teškoj finansijskoj situaciji, Vašington je u početku odbio platu. Na nagovor Kongresa je, na kraju, prihvatio isplatu.[67] Nakon isteka drugog mandata, Vašington je odbio da se po treći put kandiduje.

Vašington nije bio član nijedne političke partije, a nadao se da nijedna neće biti formirana.[68] Aleksandar Hamilton, sekretar trezora, udario je temelje Federalističkoj partiji, a Tomas Džeferson, državni sekretar, Demokratsko-republikanske partije. Vašington je podršku pružio Hamiltonu. Džeferson je zbog sukoba sa Vašingtonom i Hamiltonom napustio vladu dobrovoljno.[69]. Vašington mu nikada nije oprostio i nikada sa njim nije razgovarao.[69]

Zakonom o rezidenciji od 16. jula 1790. godine određeno je da se nova američka prestonica osnuje na reci Potomak.[70] Tačnu lokaciju trebalo je odrediti predsednik Vašington. Dana 9. septembra 1791. grad je dobio ime po Džordžu Vašingtonu, a okrug je nazvan Kolumbija. Vašington je 1791. godine uveo porez na destilaciju alkohola. To je dovelo do protesta u pograničnim oblastima, posebno u Pensilvaniji. Ovaj događaj poznat je kao Viski revolucija. Pobuna je ugušena 1794. godine.[71]

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Vašingtonov grob u Maunt Vernonu

Godine 1789. izbila je Francuska revolucija protiv kralja Luja. Monarsi evropskih država pružili su pomoć francuskom kralju zbog negativnog odjeka revolucionarnih ideja u svojim državama. Februara 1793. godine izbijaju Francuski revolucionarni ratovi. Borba Francuske i ostatka Evrope trajaće sve do pada Francuskog carstva 1815. godine. Britanska imperija bila je jedina država koja je učestvovala u svim ratovima protiv Napoleona. Sem toga, ona je bila i glavni finansijer i podstrekač nastavka opiranja francuskoj moći. Uz saglasnost vlade, Vašington je proglasio neutralnost SAD. Revolucionarna vlada Francuske poslala je diplomatu Edmonda Šarla Geneta u Ameriku. Genet je u Americi dočekan sa velikim entuzijazmom. Nastojao je da ubedi narod da izvrši pritisak na vladu da podrži Francusku revoluciju. Vašington je zatražio od francuske vlade da povuče Geneta. Ona je to i uradila.[72]

Kako bi izbegao nov rat sa Britanijom, Hamilton je formulisao "Džej ugovor" (po Džonu Džeju) o normalizaciji trgovinskih odnosa sa Britanijom i rešavanju dugova preostalih nakon Revolucije.[73] Džeferson je, uz podršku Francuske, snažno napao sporazum. Vašington je na kraju prišao Britaniji i obezbedio ratifikaciju u Senatu. Ovim sporazumom je odložen rat sa Britanijom. Odnosi sa Francuskom su, međutim, pogoršani što će dovesti do rata za vreme predsedništva Džona Adamsa[74][75].

Godine 1797. Vašington se povukao sa funkcije nakon što je održao oproštajni govor.[76]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Vašington se marta 1797. godine vratio u Maunt Vernon. Poslednje godine života proveo je na svojim plantažama gde je i proizvodio alkohol.[77] Rat sa Francuskom bio je neizbežan. Predsednik Džon Adams ponudio je Vašingtonu titulu vrhovnog komandanta američkih snaga (13. jul 1798). Ova funkcija bila je samo formalna. Vašington nije učestvovao u ratnim operacijama već samo u pripremama vojske.[78][79] Umro je sedamnaest meseci kasnije.

Vašington je umro u subotu, 14. decembra 1799. godine u 67. godini. Dva dana ranije je po snegu i kiši pregledao svoje plantaže jašući konja. Po povratku nije promenio mokru odeću.[80] Troje lekara lečilo je Vašingtona pred smrt.[81] Pred smrt je izgubio dosta krvi. Umro je oko 10 časova. Tačan uzrok Vašingtonove smrti predmet je rasprava od dana kada je umro.[82][83][84]

Širom sveta, ljudi su bili ožalošćeni smrću Džordža Vašingtona. U Francuskoj je konzul Napoleon Bonaparta naredio deset dana žalosti u celoj zemlji.[85] Kada su primili vest o smrti Vašingtona, njegovi bivši neprijatelji u Britaniji su mu odali počast time što je flota na Lamanšu ispalila 20 plotuna.[86] U SAD su hiljade ljudi nosili crninu mesecima. Vašington je sahranjen na svom imanju u Maunt Vernonu.[87] Po Vašingtonu je naziv dobila američka prestonica i 31 okrug.[88]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Vašington, 1776, Čarls Vilson Pil
    Vašington, 1776, Čarls Vilson Pil
  • Džilbert Stjuart, 1797.
    Džilbert Stjuart, 1797.
  • Rembrant Pil, 1797.
    Rembrant Pil, 1797.
  • Na novčanici od 20 dolara iz 1905. godine
    Na novčanici od 20 dolara iz 1905. godine
  • Marka iz 1899. godine
    Marka iz 1899. godine
  • Volstrit
    Volstrit
  • Grobno mesto u Maunt Vernonu
    Grobno mesto u Maunt Vernonu
  • Statua iz 1840. godine
    Statua iz 1840. godine
  • Potpis Džordža Vašingtona
    Potpis Džordža Vašingtona
  • Novčić, 1 dolar
    Novčić, 1 dolar
  • Voterford, Pensilvanija
    Voterford, Pensilvanija
  • Statua u Parizu
    Statua u Parizu
  • Masonska zgrada Džordž Vašington u Aleksandriji
    Masonska zgrada Džordž Vašington u Aleksandriji
  • Vašingtonov obelisk
    Vašingtonov obelisk

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Chernow, „Ron (October 18, 2010). Ron Chernow on George Washington (MP3)”. Pristupljeno 29. 12. 2011.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. maj 2012). We The People Stories (Podcast) (Philadelphia: National Constitution Center)
  2. ^ Lillback & Newcombe 2006.
  3. ^ Wilson & Reill 2009, str. 148.
  4. ^ a b v g d đ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 24. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ Why is George Washington the Greatest President?
  6. ^ Dorothy Twohig, "The Making of George Washington" in Hofstra (1998)
  7. ^ "„Burials at George Washington Birthplace National Monument”. Pristupljeno 29. 1. 2011. ". George Washington Birthplace National Monument. National Park Service. Archived from the original on June 23, 2008..
  8. ^ "„George Washington's Family Chart". Mo”. Pristupljeno 12. 11. 2011. unt Vernon Ladies' Association
  9. ^ Freeman 1948, str. 15–72.
  10. ^ "„Life Before the Presidency”. Pristupljeno 12. 11. 2011. ". American President: George Washington (1732–1799). Miller Center of Public Affairs, University of Virginia..
  11. ^ Ferling 2010, str. 5–6.
  12. ^ Freeman 1948, str. 199.
  13. ^ Flexner 1974, str. 8.
  14. ^ Freeman 1948, str. 264.
  15. ^ Freeman 1948, str. 268.
  16. ^ Alden 1993, str. 9.
  17. ^ a b Freeman 1948, str. 274–327.
  18. ^ Lengel 2005, str. 23–24.
  19. ^ Washington, George. The Journal of Major George Washington, Sent by the Hon. Robert Dinwiddie to the Commandment of the French Forces in Ohio. New York: Reprinted for J. Sabin, 1865.
  20. ^ Grizzard, Frank E. George Washington: A Biographical Companion. Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO, 2002.
  21. ^ Lengel 2005, str. 31–38.
  22. ^ Grizzard 2002, str. 115–119.
  23. ^ Ellis 2004, str. 17–18.
  24. ^ Anderson 2005, str. 100–101.
  25. ^ Alden 1993, str. 35–36.
  26. ^ Alden 1993, str. 37–46.
  27. ^ Flexner 1965, str. 138.
  28. ^ Fischer 2004, str. 15–16.
  29. ^ Ellis 2004, str. 38.
  30. ^ Lengel 2005, str. 75–76, 81.
  31. ^ Flexner 1974, str. 42–43.
  32. ^ Ferling 2000, str. 33–34.
  33. ^ Rasmussen & Tilton 1999, str. 100.
  34. ^ Ellis 2004, str. 41–42, 48.
  35. ^ Freeman 1968, str. 174–176.
  36. ^ Ferling 2010, str. 100.
  37. ^ Cont'l Cong., Credentials of the Delegates from Virginia, in 1 Journals of the Continental Congress, 1774–1789 23 (Library of Cong. eds., 1904).
  38. ^ Rasmussen & Tilton 1999, str. 294.
  39. ^ a b Bell 2005
  40. ^ Ellis 2004, str. 68–72.
  41. ^ "WEDNESDAY, JUNE 14, 1775 (Journals of the Continental Congress, 1774-1789, ed. Worthington C. Ford et al. (Washington, D.C., 1904-37)". memory.loc.gov. Library of Congress. June 14 (1775). p. 89-90. Pristupljeno 21. 6. 2015.
  42. ^ Stephenson, Orlando W. (1925). „The Supply of Gunpowder in 1776”. The American Historical Review. 30 (2): 271—281. JSTOR 1836657. doi:10.2307/1836657. 
  43. ^ Fischer 2004, str. 367.
  44. ^ Higginbotham (1971, ch. 8)
  45. ^ Heydt, Bruce (December 2005). "'Vexatious Evils': George Washington and the Conway Cabal". American History 40 (5): p. 50–73.
  46. ^ Chai, Jane; Homol, Lindley (2009). "The Forging of an Army". Pennsylvania Center for the Book. Pennsylvania State University. Pristupljeno 19. 1. 2011.
  47. ^ Rogers, J. David. "George Washington: God's Man for America" (PDF). Missouri University of Science and Technology. Pristupljeno 19. 1. 2011.
  48. ^ Fowler, William Morgan, Jr. "Valley Forge". World Book Encyclopedia 20 (2002 ed.). World Book Inc. p. 266.
  49. ^ "„History & Culture”. Pristupljeno 19. 1. 2011. ". Valley Forge National Historical Park. National Park Service
  50. ^ a b "„This Day in History: American Revolution – June 18, 1778, British abandon Philadelphia”. Pristupljeno 2. 6. 2011. ". History.com
  51. ^ "„Battle of Monmouth 1778”. Pristupljeno 2. 6. 2011. ". Rediscovering George Washington. PBS. 2002
  52. ^ Grizzard 2002, str. 303.
  53. ^ Mann 2008, str. 106.
  54. ^ Alden 1993, str. 185–186.
  55. ^ Alden 1993, str. 187–188.
  56. ^ Lancaster & Plumb 1985, str. 311.
  57. ^ Alden 1993, str. 198–199.
  58. ^ Mann 2005, str. 38.
  59. ^ Lancaster & Plumb 1985, str. 254
  60. ^ Kohn, Richard H. (1970). „The Inside History of the Newburgh Conspiracy: America and the Coup d'Etat”. The William and Mary Quarterly. 27 (2): 188—220. JSTOR 1918650. doi:10.2307/1918650. 
  61. ^ Washington, George. "„Letter to Continental Army, 2. 11. 1783, Farewell Orders; Letter to Henry Knox, 2. 11. 1783”. Pristupljeno 13. 11. 2011.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. avgust 2013)". George Washington Papers, 1741–1799: Series 3b Varick Transcripts. Library of Congress
  62. ^ John Shi, "Review," Journal of Southern History (May 1990) 46:2. p. 336
  63. ^ "„George Washington, Covenanter squatters Historical Marker”. Pristupljeno 7. 1. 2014. ". ExplorePA. WITF. 2011
  64. ^ "„The President's House: Freedom and Slavery in the Making of a New Nation”. Pristupljeno 3. 1. 2011. ". Independence National Historical Park. National Park Service..
  65. ^ "„Presidential Oaths of Office”. Pristupljeno 13. 11. 2011. ". Presidential Inaugurations. Library of Congress
  66. ^ Politikin zabavnik, broj 2683 (11. 7. 2003)
  67. ^ Chernow (2010, Kindle location 11,386)
  68. ^ Elkins & McKitrick 1995, str. 290.
  69. ^ a b Chernow 2004, str. 427.
  70. ^ Alden 1993, str. 243–244.
  71. ^ Coakley 1996, str. 43–49.
  72. ^ Elkins & McKitrick 1995, str. 335–354.
  73. ^ Elkins & McKitrick (1995, ch. 9)
  74. ^ Grizzard 2005, str. 263.
  75. ^ Lengel 2005, str. 357.
  76. ^ Matthew Spalding, "The Command of its own Fortunes: Reconsidering Washington's Farewell Address" in Fishman, Pederson & Rozell (2001, ch. 2); Virginia Arbery, "Washington's Farewell Address and the Form of the American Regime" in Gregg & Spalding. (1999). p. 199-216
  77. ^ Breen, Eleanor E.; White, Esther C. (decembar 2006). „A Pretty Considerable Distillery—Excavating George Washington's Whiskey Distillery” (PDF). Quarterly Bulletin of the Archeological Society of Virginia (Archeological Society of Virginia). 61 (4): 209—220. 
  78. ^ Kohn 1975, str. 225–42.
  79. ^ Grizzard 2005, str. 264.
  80. ^ Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "A physician looks at the death of Washington Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. septembar 2015)". The Early America Review 6 (1).
  81. ^ Washington 1799, str. 257.
  82. ^ Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "A physician looks at the death of Washington". The Early America Review 6 (1).
  83. ^ Mitgang, Herbert (14. 12. 1999). "Death of a president: a 200-year-old malpractice debate". New York Times.
  84. ^ Wallenborn, White McKenzie (5. 11. 1997). „George Washington's Terminal Illness: A Modern Medical Analysis of the Last Illness and Death of George Washington”. The Papers of George Washington (University of Virginia). Arhivirano iz originala 2005-04-13. g. Pristupljeno 1. 6. 2013. 
  85. ^ Abbott 1860, str. 137.
  86. ^ B. Muni; 100 velikih vođa; Laguna, 2009. god. (str. 48)
  87. ^ "The Funeral". The Papers of George Washington. University of Virginia. Archived from the original on 5. 7. 2006. Pristupljeno 3. 7. 2011.
  88. ^ Politikin zabavnik, broj 2683 (11. 7. 2003)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Вашингтон&oldid=27734975”