Avion helios

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Авион Хелиос)
Za druge upotrebe, pogledajte Helios (višeznačna odrednica).
Avion helios
Avion Helios
Opšte
Dimenzije
Masa
Performanse
Dužina2,4
Razmah krila75,8
Visina3,6 / 5
Površina krila180,7
Prazan560
Maks. masa pri uzletanju929 kg
Snaga14 h 1,15 kW
Maks. brzina na Hopt270 km/h
Plafon leta328.000 m

Avion helios (engl. Helios) je izveden kao prototip letelice bez pilota, sa solarnim pogonom. Predstavlja istraživačko-razvojni program američke institucije NASA, u okviru istraživanja životne sredine i telekomunikacija. Pre njega su razvijeni Patfinder (engl. Pathfinder), Patfinder–plus i Centurion (engl. Centurion).

Razvoj solarnih ćelija je dugo trajao, sa strogim zahtevom, realizacije leta u trajanju od nekoliko meseci, na velikim visinama. Cilj je da se razvije bespilotna letelica, sa senzorima za dugotrajna merenja u atmosferi, istraživanja životne sredine, a istovremeno i ispitivanje mogućnosti da letelica služi i kao platforma za komunikacije. Praktično, letelica ima ulogu „atmosferskog satelita“. Na prototipu Heliosa su otpočela ispitivanja u letu, krajem 1999. godine. U toku tih ispitivanja, Helios je oborio svetske rekorde u postizanju visine od 29.524 m i u trajanju leta od 40 minuta na visini iznad 29.268 m.

Prototip Heliosa HP03 je uništen u havariji, 26. juna 2003. godine, iznad Tihog okeana.

Konačni cilj je razvoj letelice za naučno–istraživačku, komercijalnu i vojnu namenu, sa mogućnošću krstarenja s malom brzinom, na velikim visinama (na granici atmosfere), sa trajanjem neprekidnog leta oko pola godine, bez buke i sa pogonom pomoću sunčeve energije.[1]

Patfinder[uredi | uredi izvor]

Tanki Pingvin (engl. Gossamer Penguin)

U Sjedinjenim Američkim Državama, u Aero Vironmentu (engl. AeroVironment), krajem sedamdesetih godina 20. veka, pokrenut je razvoj solarnog pogona aviona. Koncepcija aviona je bila tanko „leteće krilo“, nazvano Tanki pingvin (engl. Gossamer Penguin). U tome ciklusu razvoja su realizovane četiri generacije bespilotnih letelica. Zahtevane osnovne karakteristike letelice su dugo vreme leta (velika autonomija), na velikim visinama (veliki plafon) i pogon na bazi solarne energije. Prva letelica, u tome ciklusu, je bila Patfinder. Postoji i predistorija, pre ciklusa ovoga programa. Ranije je pokušavano sa realizacijom „atmosferskog satelita“, sa klasičnim pogonom.[2][3]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Američka Vlada je 1983. godine počela tajno da finansira Aero Vironment za istraživanje i razvoj solarnog aviona, sposobnog da leti na velikim visinama, u atmosferskom prostoru kao satelit (Atmosferski satelit).

Patfinderu letu iznad Havaja.

Prvi prototip je poleteo u junu 1983. godine. Iste godine je napravio devet letova, u Nevadi. Sa letelicom je upravljano pomoću radio-signala (radio veze). Za pogon su korišćeni elektro akumulatori (baterije), pošto taj avion nije bio opremljen solarnim ćelijama. Zadatak je bio da se na ovaj način aerodinamika letelice potpuno proveri i potvrdi, uključujući stabilnost i upravljivost. Sa druge strane je ispitivanje pokazalo, da se ne može uspešno realizovati „atmosferski satelit“, sa pogonom pomoću akumulatorskih baterija. Iz tih razloga je odlučeno da se letelica uskladišti i privremeno je prekinuto njeno dalje korišćenje. Posle deset godina provedenih u skladištu, letelica je reaktivirana 1993. godine. Na letelicu su tada postavljeni mali solarni paneli. U kombinaciji solarne energije i struje iz baterija, realizovano je pet letova, krajem 1993. i početkom 1994. godine.

U toku 1994. godine je program Patfinder prebačen u domen odgovornosti institucije NASA i on je od tada bukvalno postao prethodnica budućim solarnim avionima za velike visine i autonomije leta, sa naučno–istraživačkom namenom.

Pathfinder je, 21. oktobra 1995. godine, fizički oštećen u hangaru, ali je kasnije popravljen.[3][4][5]

Opis[uredi | uredi izvor]

Patfinder je laka letelica sa aerodinamičkom koncepcijom letećeg krila, sa pogonom pomoću solarne energije i sa daljinskim upravljanjem. Namena i svrha ovog razvoja je provera mogućnosti korišćenja solarne energije za neprekidni pogon letelice u trajanju od nekoliko meseci, na velikoj visini leta. Naziv Patfinder označava namenu prethodnika, u nizu razvoja aviona sa solarnim pogonom, koji će moći da ostanu u vazduhu više nedelja i meseci u naučno–istraživačkoj misiji, uzimanja uzoraka i merenja.

Gornju površinu krila prekrivaju solarni paneli, koji u toku vedrog sunčanog letnjeg dana obezbeđuju snagu i do 8.000 W. Ovo napaja šest elektromotora za pogon aviona, kao i njegovu elektroniku, komunikacionu opremu, kao i druge sisteme. Patfinder je imao i rezervni sistem napajanja preko baterija, sa kojima može da obezbedi let za dva do pet časova, u toku mraka. Brzina leta mu je 24 km/h. Sa malim krilcima, na izlaznoj ivici krila, se upravlja po visini i oko uzdužne ose (valjanje), a skretanje sa diferencijalnim radom elektromotora, raspoređenim duž razmaha krila. Noseće strukture Patfinder i Patfinder-plus su izrađene od kompozita, a ispune su napravljene od veštačke pene. Geometrijske i druge karakteristike su date u donjoj, zbirnoj tabeli.[4]

Istraživanje i merenje[uredi | uredi izvor]

Glavna istraživačka aktivnost sa Pathfinderom je bila registrovanje oštećenja i promena životne sredine nakon urgana Iniki 1992. Posebno je fokusirano registrovanje koncetracije algi u priobalnim vodama i procena stanja koralnih grebena. U istraživanja su bili uključeni istraživački centar NASA, Univerzitet na Havajima i Univerzitet Kalifornije. U letu sa Pathfinderom su ispitana i dva naučno–istraživačka uređaja, digitalni skener visoke spektralne rezolucije i kamera visoke rezolucije za prenos trodimenzionalne slike. Ovi namenski letovi su vršeni u 1997. godini, na visini od 6.705 m i na 14.935 m.[4]

Patfinder–plus[uredi | uredi izvor]

Patfinder–plus u letu iznad Havaja.

Tokom 1998. godine Patfinder je transformisan u Patfinder–plus, sa dodavanjem centralnog segmenta krila, raspona od 13,4 m. Taj dodatni segment krila je istog aeroprofila, tako da kasnije prati formiranje konfiguracija Centurion i Helios. Dopunski centralni segment je povećao i raspoloživu površinu za postavljanje solarnih ploča, te se povećala mogućnost pretvaranja sunčeve energije u veću električnu, za oko 14%, u odnosu na prethodni Patfinder. Na ovaj način je povećana snaga napajanja, sa 7.500 na 12.500 W. Broj pogonskih motora je povećan, sa 6 na 8. Integrisane su isto dve gondole, ali na većem međusobnom rastojanju. Pošto su na njima ugrađeni stajni organi, olakšano je održavanje pravca putanje, u poletanju i sletanju. U gondole je ugrađena i ostala potrebna oprema.

Patfinder–plus je svoj razvoj opravdao 6. avgusta 1998. godine, postigao je visinu leta od 24.445 m, što je rekord za solarni pogon, sa elisama.

Poletanje i let aviona Patfinder–plus je prikazan na video filmu.[1][5][6][7][8]

Ispitivanje u ulozi „Atmosferkog satelita“[uredi | uredi izvor]

Patfinder–plus je dobio ulogu da se ispita kao platforma relejnih uređaja za komercijalne komunikacije, što je i otpočeto u julu 2002. godine. NASA, u saradnji sa Japanskim Ministarstvom za telekomunikacije, su otpočeli da ispituju koncept „atmosferskog satelita“, sa avionom sa solarnim pogonom Patfinder–plus. Uspeli su sa visine od 19.812 m da prenose HDTV signale (digitalni TV signal), kao i IMT 2000 bežične komunikacijone signale (treća generacija mobilne telefonije), preko relejnog tornja visokog 19,3 km, koji je predstavljao avion Patfinder–plus. Za ovaj prenos signala, korišćena je snaga od svega 1W, to je deset puta manje od potrebe za prenos istog signala preko zemaljskog tornja. Dobijen je visoki kvalitet prenosa TV slike i mobilne telefonije. To je potvrdilo tehničku i ekonomsku opravdanost sistema „atmosferskog satelita“, kako za komercijalne tako i za odbrandbene komunikacione svrhe. Ovaj sistem je pokazao više prednosti nad stacionarnim zemaljskim tornjevima i vasionskim satelitima. Posebna mu je prednost veliki ugao, sa velike visine, sa malom (zanemarljivom) ugaonom brzinom kretanja, što je pogodnost za dobar prenos signala na terenu zaklonjenim sa planinama, brdima i visokim objektima.[9][10][11]

Centurion[uredi | uredi izvor]

Centurion na poletanju.
Prototip Heliosa (HP01) u letu.

Centurion je avion treće generacije, u nizu razvoja letelica sa pogonom sa solarnom energijom, pod okriljem institucije NASA. Poletio je prvi put 10. novembra 1998. godine, let je trajao 1 čas i 24 minuta. Ukupna masa Centuriona, za vreme toga leta, je bila 628,2 kg, od čega je 68 kg bila masa tega, sa kojim je simuliran planirani koristan teret. Taj prvi let je potpuno uspeo, a drugi je izveden javno u prisustvu medija i zvanica, 19. novembra. Ovaj let je trajao 1 čas i 29 minuta. Treći let je bio i poslednji u nizu, na malim visinama i to 3. decembra iste godine. Ovaj let je obavljen sa maksimalnom masom od 819,2 kg, te su mu ispitane letne mogućnosti s tim opterećenjem, u ukupnom trajanju od 30 minuta. Let je skraćen zbog izmenjenih meteoroloških uslova. Svi ovi letovi su realizovani sa pogonom preko napajanja sa baterijama. Bila im je namena za verifikaciju koncepcije, konkretne konfiguracije, kvaliteta upravljanja, stabilnosti, performansi i izdržljivosti strukture. Na osnovu dobijenih pozitivnih rezultata, NASA je odlučila da ide na sledeću fazu razvoja, to jest da ovu letelicu trancformiše u prototip Heliosa. Ove aktivnosti, daljeg razvoja su otpočele u januaru 1999. godine.[12][13]

Opis[uredi | uredi izvor]

Projekat Centuriona je proizašao iz Patfindera, povećan je razmah krila, pa i njegova površina. Struktura je pojačana. Dimenzionisana je za veći teret, dodato je 272,2 kg, mase. Broj motora je povećan sa 8 na 14. Integrisano je 4 gondole, osposobljene za smeštaj opreme, tereta i stajnih organa.[12]

Prototip Heliosa[uredi | uredi izvor]

Prototip Heliosa je nastao na osnovu Centuriona, sa dodavanjem šestog segmenta krila, razmaha 12,5 m i pete pomoćne gondole. Na taj način je dobijena četvrta konfiguracija, u nizu generacija solarnih bespilotnih aviona. Na dodatom segmentu krila, takođe su postavljene solarne ploče, sa čime je povećana ukupna snaga pogona. Zadatak je bio da se ostvari mogućnost letenja na visinama blizu 30.000 m, u ukupnom trajanju oko 24 sata, stim da iznad visine od 15.000 m let traje više od 14 sati. Za te zadatke, prototip Heliosa se može konfigurisati u dve varijante. Prva konfiguracija je HP01. Namenjena je za postizanje velike visine leta (plafona) i kod nje je energetsko napajanje sa solarnom energijom i elektro baterijama. Druga konfiguracija, HP03, je optimizirana za dugotrajan let. Koristi solarnu energiju, baterije i sistem gorivnih ćelija za napajanje, u toku leta u noćnim uslovima. U konfiguraciji HP03 je smanjen broj motora, sa 14 na 10.

Prvi let prototipa HP01 je bio 8. septembra 1999. godine. Verifikacioni i opitni letovi Heliosa su realizovani krajem iste godine, sa napajanjem samo iz baterija, u funkciji ispitivanja aerodinamike, stabilnosti i upravljivosti. Ostale funkcije i zadaci Heliosa su realizovani postepeno, saglasno vazduhoplovnim propisima i iskustvu.[1][14][15]

Opis[uredi | uredi izvor]

Helios je aerodinamički koncipiran, kao leteće krilo velike vitkosti (velika finesa), za vremenski dug let na velikim visinama. Solarna energija mu je osnov za pogon za veliku autonomiju leta, bez zagađivanja atmosfere. Sa zahtevima je postavljen cilj, da se ostvari dugo trajanje leta i krstarenje na velikim visinama i da letelica bude pouzdana platforma složenim senzorima i sistemima. Helios je značajan kao tehnološko rešenje, a prvenstveno kao ostvareni iskorak u korišćenju alternativne energije, sa čime je dobijen prvi realan ekološki avion u vazduhoplovstvu. Njegova planirana namena je veoma značajna za nauku i za očuvanje životne sredine. Realizovan je kao Ultralaki avion u konfiguraciji pravougaonog letećeg krila, sa ostvarenim većim razmahom i od aviona Boing 747. Dužina tetive je 2,4 m, a relativna debljina aeroprofila je 12% (odnos apsolutne debljine sa dužinom tetive). Prototip HP01 je namenjen za postizanje velikih visina leta, a HP03 je optimiziran za dugo letenje, odnosno veliku autonomiju leta. Planirano je da se do 2012. godine postigne autonomija leta, u dužini trajanja i do 6 meseci. Let Heliosa je tih sa relativno malom brzinom, poletanje i sletanje mu je u nivou brzine bicikla.

Predsednik Aero Vironmenta pokazuje presek ramenjače krila prototipa Heliosa.

Heliosa HP01 pogone 14, a HP03 10 elektromotora, sa ventilatorskim elisama od kompozita. Helios je leteće krilo sastavljeno iz 6 segmenata, sa ukupnim razmahom od 75,3 m. Strukura segmenata je građena od rebara, istog aeroprofila, raspoređenih u nizu na istom rastojanju duž ramenjače kružnog preseka. Spoljni, terminezonski segmenti krila su postavljeni, u odnosu na susedne, pod uglom dijedra od 10 stepeni, zbog obezbeđenja poprečne stabilnosti u letu. Ramenjača i rebra su izrađeni od kompozita (ugljenična vlakna). Oplata (kora) krila je providna i od plastične je folije. Donji i gornji deo zida cevaste ramenjače, su veće debljine, zbog potrebe za povećanom otpornošću na savijanje (povećava otporni moment). Zidovi ramenjače su pojačani i sa kevlarom. Napadna i izlazna ivica krila su izrađene i oblikovane od stiropora. Presvučene su sa plastičnom providnom folijom, integralno sa celom gornjom i donjom površinom krila. Specifično opterećenje krila je 3,95kg/m², za slučaj leta pri bruto težini od 726kg.

Helios, u konfiguraciji HP01, poseduje 5 kapljastih gondola, podkačenih ispod krila, duž njegovog razmaha. Kod konfiguracije HP03, umesto srednje je postavljena veća gondola, u kojoj su smeštene gorivne ćelije i ostali deo sistema za dopunsku energiju, u noćnim uslovima leta. U obe konfiguracije, u manjim gondolama, je smeštena oprema, a na svima su ugrađena po dva točka, jedan iza drugog kao kod bicikla. Ovi točkovi su na kratkim nosačima, te malo štrče izvan konture gondola, ne uvlače se u toku leta i služe kao stajni organi.

Upravljanje Heliosom je pojednostavljeno preko pokretne površine na krajevima krila (krilaca) i pomoću diferencijalnog rada motora, raspoređenih duž razmaha krila. Sa krilcima se preko asimetrije uzgona krila stvara obrtni moment oko uzdužne ose i izaziva valjanje. Skretanje se ostvaruje sa diferencijalnim radom motora postavljenih na krajevima krila, sa čime se dobija moment skretanja. Upravljanje sa penjanjem i spuštanjem Heliosa se postiže sa izborom uključivanja broja motora (podešavanjem intenziteta vučne sile). Kada rade svi motori Helios penje prema svome plafonu, sa isključivanjem određenog broja motora, u centralnom delu krila, podešava se horizontalni let, a sa dopunskim isključenjem se podešava spuštanje, odnosno poniranje. Ovi efekti su obuhvaćeni sa softverom u računaru komandi leta. Sa Heliosom upravlja pilot sa zemlje, pomoću daljinskog prenosa signala, iz vozila ili komandne stanice, i pomoću sistema za praćenje. U slučaju nekog prekida i kvara u sistemu za upravljanje, projektom je predviđeno da letelica, bez vođenja, autonomno odleti u određeni, bezbedni deo vazdušnog prostora, gde će biti izbegnute veće materijalne štete i povreda ljudstva na zemlji, pri njenom padu.[1][3][15]

Ilustracija integracije komponenti i opreme na Heliosu.

Pogon[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Gorivne ćelije
Ilustracija primenjenog principa napajanja elektro–motora preko solarne energije, u toku dana i sa pomoćnim izvorom, u toku noći.

Pogonski elektromotori prototipa Heliosa se napajaju sa električnom energijom, dobijenom iz solarne. Taj princip je tehnički ograničen samo pri dnevnoj svetlosti. Na konfiguraciji HP01, koriste se, litijumske baterije sa akumulisanom elektro–energije, koja obezbeđuje dopunski noćni let, u trajanju do 5 sati. U konfiguraciji HP03 je integrisan dopunski sistem električne energije, u uslovima mraka. Sa čime se obezbeđuje napajanje motora, za let u toku noći. Pored ove činjenice, na konfiguraciji HP03 je integrisano samo 10 elektro–motora, umesto 14 kao na HP01. Što znači da je i manja potrošnja energije. Ekonomičnija je potrošnja, pošto je konfiguracija HP03 optimizirana za neprekidni dug let, u trajanju od više meseci. Motori su snage od 1,5 kW, sa dvokrakim elisama prečnika 2 m, izrađenim od kompozita.

Po gornjaci krila, raspoređeno je 62.120 solarnih ćelija, izrađenih na bazi silicijuma i one su 19% efikasnije od prethodnih. Pogon je na principu skupljanja solarne energije i njenom pretvaranju u električnu.

Dopunski izvor struje je neophodan za let noću, za kontinualni vremenski period od više meseci. Za te uslove bi bilo preteško nositi potrebnu količinu baterija, što bi ozbiljno ugrozilo performanse leta Heliosa. Iz tih razloga je razvijen poseban elektro–hemijski sistem dopunskog izvora struje, koji je integrisan u prototip Helios HP03, u njegovu glavnu gondolu (prikazano je na slici dole). Ova tehnologija je veoma mnogo napredovala za pogon automobila, a i u primeni je u vasionskim programima. Sistem se bazira na gorivnim ćelijama. To su galvanske ćelije, sa kojima se proizvodi električna energija iz hemijskih reakcija, na principu razmjene protona. Osnova sistema je kombinacija vodonika i kiseonika, stvara se struja, a nus produkti su voda i toplota. Sistem proizvodi struju sve dok se snabdeva sa gorivom, odnosno vodonikom i kiseonikom. Kiseonik se uzima iz atmosfere preko turbo kompresora, a vodonik je u spremnicima ispod krila od 2x188 litara (vidi se na gornjoj slici, crtežu). Ovaj sistem je sa ekološkim osobinama, a i pouzdan je pošto je izveden sa veoma malo pokretnih delova, te nema njihovog trošenja i nema kvarova. Kombinovani sistem napajanja motora Heliosa HP03 je šematski prikazan na slici gore, desno.[1][16]

Postignuti rekordi[uredi | uredi izvor]

Prototipom Heliosa je 14. avgusta 2001. godine daljinski pilotirao Greg Kendal, dostigavši visinu leta od 96.000 metara. Dotadašnji svetski rekord je bio, za stacionarni let aviona, manji od ovog rezultata za 3 353 metra. Pored toga, Helios je leteo duže od 40 minuta iznad 29.260 metara visine leta, što je isto bio novi svetski rekord.[1][17][18]

Katastrofa[uredi | uredi izvor]

Helios sa ekstremno savijenim krilom .
Helios se raspao, njegovi delovi padaju u Pacifik. Ostaci mu plutaju na površini vode.
Spašavanje skupe opreme sa padobranom.

Prototip Heliosa HP03 je doživeo havariju 26. juna 2003. godine, iznad Havajskih ostrva. Havarija se desila prilikom probnog leta, u funkciji pripreme za realizaciju neprekidnog leta Heliosa, u trajanju od 40 h. Helios je poleteo malo posle 10 časova po lokalnom vremenu. Posle 16 minuta leta, Helios je naleteo na vrtložni stub vazduha, zbog čega su njegova krila velikokog razmaha zaoscilovala. Pošto je prestala prinuda turbulentnog vazduha, te oscilacije su se brzo prigušile. Kroz tridesetak minuta leta, Helios je opet naišao na uzburkanu atmosferu. Posledica toga su bili veliki ugibi krila, sa velikim uglom dijedra. Oscilacije su se produbljavale, amplituda je rasla, nastupila je nestabilnost strukture krila, a nestabilnost leta Heliosa. Brzina leta je, za kratko vreme, narasla iznad granične vrednosti, proračunate za strukturu. Usledio je veliki dinamički pritisak i porast opterećenja, zbog čega su otpale solarne ploče i oplata (kora) sa krila. Konačno se raspala i preostala struktura. Delovi su pali u more, što je ilustrovano na slikama desno. Jutarnja vremenska prognoza je ukazivala na prihvatljive meteorološke uslove za letenje Heliosa. Bilo je najave mogućih zona oblačnosti, udaljenih od obale ostrva. Međutim, poletanje je zakasnilo, a prema predviđanju, vetar nije rasterao oblake i desila se ta nesmotrenost dovođenja letelice u riskantne atmosferske uslove.

Na osnovu svestrane analize je zaključeno:

  • Da je nedostatak adekvatnih metoda za analize i proračune, o riziku ovako osetljive letelice na poremećaje, doprinelo neadekvatnom prilazu pri donošenju kriterijuma za ograničavanje letenja Heliosa u odnosu na atmosferske uslove.
  • Izmena strukture Heliosa, sa aspekta izmene njenih aeroelastičnih karakteristika, prvenstveno sa promenom sopstvene učestanosti preko povećanja krutosti i smanjenja mase strukture, zanemarljivo bi malo doprinelo poboljšanju karakteristika odgovora, na ovakve spoljne poremećaje. [a] [15][22][23]

Karakteristike i namena[uredi | uredi izvor]

Za svih pet generacija aviona sa solarnim pogonom, dominantne su karakterisike leta na velikim visinama, u dužem vremenskom periodu. Te dve karakteristike, zajedno sa pogonom pomoću solarne energije, primenom materijala za gradnju strukture, načinom upravljanja, primenom opreme i senzora, omogućavaju efikasno letenje u funkciji istraživanja i merenja u graničnim oblastima atmosfere i u svim njenim slojevima, zaključno sa merenjem i snimanjem stanja i na površini zemlje. Sa tim rezultatima će biti začajno podržana svetska nauka u domenu izučavanja atmosferskih pojava, meteorologije, olujnih vetrova, uslova za poljoprivredu i druge prirodne resurse, nadzor naftovoda, komunikacionih i relejnih sistema itd.

Karakteristične veličine i podaci[1][4][15][24]
Letelica Pathfinder Pathfinder–plus Centurion Helios HP01 Helios HP03
Visina [m] 3,6 3,6 3,6 3,6 5,0
Tetiva [m] 2,4 2,4 2,4 2,4 2,4
Razmah [m] 29,5 36,3 61,8 75,3 75,3
Površina [m²] 70,8 87,12 148,32 180,72 180,72
Vitkost [-] 12 15 26 30,9 30,9
Finesa [-] 18 21 ? ? ?
Brzina [km/h] ? ? 27–33 30,6–43,5 30,6–43,5
Plafon leta[m] 21.802 24.445 ? 29.523 19.812
Masa (prazan)[kg] ? ? ? 600 ?
Maks. masa [kg] 252 315 ± 862 929 1.052
Nosivost [kg] 45 67,5 45-270 329 ?
Motori
elektro, svaki po 2 KS (1,5 kW)
Broj motora 6 8 14 14 10
Solar. snaga kW 7,5 12,5 31 ? ?
Akum. snaga kW Baterije Baterije Baterije Li baterije Li bat., gorivne ćelije
Crteži generacija aviona, s pogonom sa solarnom energijom.

Video[uredi | uredi izvor]

Let Heliosa HP01 i HP03.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Uzrok je dinamička nestabilnost strukture pri poklapanju učestanosti aerodinamičke prinude, od uzburkane atmosfere, sa sopstvenom učestanošću strukture krila. Ta pojava aeroelastičnosti je dinamička nestabinost strukture vazduhoplova, a naziva se flater (engl. Flutter).[19] U konkretnom slučaju oscilovanja krila, bila je u domenu promene njegovog ugla dijedra, usled aerodinamičke prinude izazvane sa uzburkanom atmosferom, odnosno oscilatornim vertikalnim strujanjem vazduha. Kada su se poklopile učestanosti, pobude i odgovora strukture krila, došlo je do produbljavanja deformacija, sve do destrukcije.[20][21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e „NASA Avion Helios”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. novembar 2010)
  2. ^ „NASA Pathfinder”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. april 2013)
  3. ^ a b v „Predistorija „Atmosferskog satelita“”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jul 2013)
  4. ^ a b v g „Pathfinder-solarni avion”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  5. ^ a b „Patfinder–plus”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  6. ^ „NASA činjenice”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  7. ^ „NASA Patfinder–plus”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. februar 2013)
  8. ^ „Rekord br.1855”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2012)
  9. ^ „Atmosferski satelit”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  10. ^ „Komunikacija sa visine od 19,33 km”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano 2006-11-20 na sajtu Archive.today
  11. ^ „Komunikacije preko Atmosferskog satelita”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  12. ^ a b „Istorija Centurion”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  13. ^ „NASA Centurion”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. april 2013)
  14. ^ „Arhiva 1”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  15. ^ a b v g „Helios prototip” (PDF). Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  16. ^ „Izvor za gorivne ćelije”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2009)
  17. ^ „Rekord”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2005)
  18. ^ „Rekord Heliosa”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  19. ^ „Flater”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  20. ^ „Oscilacije”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2005)
  21. ^ „Vibracije”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  22. ^ „NASA's Katastrofa Heliosa”. Pristupljeno 1. 1. 2010.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. avgust 2008)
  23. ^ „Vest u Dejliju”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 
  24. ^ „NASA arhiva”. Pristupljeno 1. 1. 2010. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Helios prototip na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Авион_хелиос&oldid=27709880”