Биоскоп Парадизо

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bioskop Paradizo
Filmski poster na engleskom jeziku
Izvorni naslovNuovo Cinema Paradiso
RežijaĐuzepe Tornatore
ScenarioĐuzepe Tornatore
ProducentFranko Kristaldi
Đovana Romanjoli
Glavne ulogeFilip Noare
Žak Peren
Antonela Antili
Pupela Mađo
Salvatore Kašo
Marko Leonardi
MuzikaEnio Morikone
Andrea Morikone
Direktor
fotografije		Blasko Đurato
MontažaMario Mora
Producentska
kuća		Les Films Ariane
RAI[1]
TF1[1]
Cristaldi Film[1]
Forum Picture[1]
StudioTitanus[1]
Godina1988.
Trajanje155 minuta
173 minuta (produženo izdanje)
ZemljaItalija
Francuska
Jezikitalijanski
engleski
portugalski
sicilijanski
Budžet5 miliona dolara[2]
Zarada36 miliona dolara (samo u SAD/Francuskoj/Italiji)
Veb-sajtwww.miramax.com/movie/cinema-paradiso
IMDb veza

Bioskop Paradizo (ital. Nuovo Cinema Paradiso) je dramski film o odrastanju iz 1988. godine, režisera i scenariste Đuzepea Tornatorea. Smešten u malom sicilijanskom gradu, film se usredsređuje na prijateljstvo između mladog dečaka i ostarelog operatera koji radi u naslovnom bioskopu. U ovoj italijansko-francuskoj koprodukciji glavne uloge tumače Filip Noare, Žak Peren, Antonela Antili, Pupela Mađo, Salvatore Kašo i Marko Leonardi. Filmsku muziku su komponovali Enio Morikone i njegov sin Andrea, što je označilo početak saradnje između Tornatorea i Morikonea koja je trajala do Morikoneove smrti 2020. godine.

Zaslužan za revitalizaciju italijanske filmske industrije, film je citiran od strane časopisa Empire kao jedan od najboljih filmova svih vremena.[3] Postigao je komercijalni uspeh i osvojio je nekoliko nagrada, uključujući Oskara za najbolji film na stranom jeziku[4] i Gran pri na Filmskog festivala u Kanu. Bio je nominovan za 11 nagrada BAFTA, od kojih je osvojio pet; uključujući najboljeg glumca (Filip Noare), najboljeg sporednog glumca (Salvatore Kašo), najbolji originalni scenario i najbolji film na stranom jeziku.

Radnja[uredi | uredi izvor]

U Rimu 1988. godine, Salvatore di Vita, poznati filmski režiser, vraća se kući kasno jedne večeri, gde mu njegova devojka kaže da ga je njegova majka zvala da kaže da je neko po imenu Alfredo umro. Salvatore beži od predanih veza i nije bio u svom rodnom gradu Đankaldo na Siciliji trideset godina. Dok ga devojka pita ko je bio Alfredo, Salvatore ne može da zaspi i vraća se u detinjstvo.

Nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, osmogodišnji Salvatore je nestašni, inteligentni sin ratne udovice. Pod nadimkom Toto, otkriva ljubav prema filmovima i svaki slobodan trenutak provodi u lokalnom bioskopu Paradizo. Iako su loše počeli, on razvija prijateljstvo sa sredovečnim operaterom Alfredom, koji mu često dozvoljava da gleda filmove iz sobe za projekcije. Tokom projekcija, publika se može čuti kako zviždi jer nedostaju delovi, zbog čega filmovi naglo skaču, zaobilazeći scene sa poljupcima ili zagrljajima. Lokalni sveštenik, vlasnik bioskopa, naredio je da se ovi delovi cenzurišu, a izbrisane scene je Alfredo isekao iz filmskih kolutova i nagomilao ih na podu sobe za projekcije, gde ih drži dok ih ne spoji nazad na film pre slanja u sledeći grad.

Alfredo na kraju uči Salvatorea kako da upravlja filmskim projektorom. Jednog dana, bioskop Paradizo se zapali dok Alfredo posle radnog vremena projektuje Vatrogasce iz Vigijua, na zidu obližnje kuće. Salvatore spasava Alfredov život, ali ne pre nego što nitratna rolna filma eksplodira pred Alfredovim licem, ostavljajući ga trajno slepim. Bioskop je obnovio lokalac Čičio Spakafiko, koji je uložio svoj veliki dobitak na fudbalskoj lutriji. Salvatore, još uvek dete, angažovan je kao novi operater, jer je on jedina osoba koja zna da upravlja mašinama.

Otprilike deceniju kasnije, Salvatore, sada u srednjoj školi, i dalje upravlja projektorom u novom bioskopu Paradizo. Njegov odnos sa slepim Alfredom je ojačao, a Salvatore mu se često obraća za pomoć – savete koje Alfredo često deli citirajući klasične filmove. Salvatore je eksperimentisao sa snimanjem, koristeći kućnu filmsku kameru; radeći to upoznao je i snimio devojku po imenu Elena Mendola, ćerku bogatog bankara, i zaljubio se u nju. Salvatore osvaja Elenino srce, ali je gubi zbog neodobravanja njenog oca.

Kako se Elena i njena porodica sele, Salvatore napušta grad na obaveznu vojnu službu (čak i ako bi, kao ratno siroče, trebalo da bude izuzet od toga). Njegovi pokušaji da piše Eleni su bezuspešni; njegova pisma se vraćaju kao nedostavljena. Po povratku iz vojske, Alfredo poziva Salvatorea da zauvek napusti Đankaldo, savetujući mu da je grad suviše mali da bi Salvatore ikada mogao da pronađe svoje snove. Štaviše, starac mu kaže, kada Salvatore odluči da ode, da mora svesrdno da sledi svoju sudbinu, nikad se ne osvrćući i nikada se ne vraćajući, čak ni u posetu; nikada ne sme da se prepusti nostalgiji, čak ni da piše ili razmišlja o njima. U suzama se grle, a Salvatore napušta grad da nastavi svoju budućnost filmskog stvaraoca.

Kada se vrati u sadašnjost, Salvatore shvata da je veoma zadovoljan svojim životom sa profesionalne tačke gledišta, ali ne i sa lične, pa odlučuje da se vrati kući da bi prisustvovao Alfredovoj sahrani. Iako se grad uveliko promenio, sada razume zašto je Alfredo mislio da je važno da ode. Alfredova udovica mu kaže da je starac sa ponosom pratio Salvatoreove filmove i da mu je ostavio nešto: filmski kolut bez etikete i staru stolicu na kojoj je Salvatore nekada stajao kad bi upravljao projektorom. Salvatore saznaje da će bioskop Paradizo biti srušen kako bi se napravio parking. Na sahrani prepoznaje lica mnogih ljudi koji su dolazili u bioskop kada je on bio operater.

Salvatore se vraća u Rim, gleda Alfredovu kolut i otkriva da sadrži sve romantične scene koje je sveštenik naredio Alfredu da iseče iz filmova; Alfredo je spojio sekvence da bi formirao jedan film bolne želje i pohotnog ludila. U poslednjim scenama, Salvatore se miri sa prošlošću sa suzama u očima.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Bioskop Paradiso je sniman u rodnom gradu reditelja Tornatorea, Bageriji, na Siciliji, kao i u Čefaluu na Tirenskom moru.[5] Gradski trg u filmu je Trg Umberta I u selu Palaco Adrijano, oko 30 milja južno od Palerma. Bioskop Paradizo je izgrađen ovde, sa pogledom na osmougaonu baroknu fontanu, koja datira iz 1608. godine.[6]

Ispričan uglavnom kao flešbek uspešnog filmskog reditelja Salvatorea u godinama njegovog detinjstva, film takođe prati priču o povratku u njegovo rodno sicilijansko selo na sahranu njegovog starog prijatelja Alfreda, operatera u lokalnom bioskopu Paradizo. Na kraju, Alfredo služi kao mudra očinska figura svom mladom prijatelju koji samo želi da ga vidi kako uspeva, čak i ako to znači da mu slomi srce u tom procesu.

Smatran primerom „nostalgičnog postmodernizma”,[7] film prepliće sentimentalnost sa komedijom, kao i nostalgiju sa pragmatizmom. Istražuje pitanja mladosti, odrastanja i razmišljanja (u odraslom dobu) o prošlosti. Može se reći da slike u scenama odražavaju Salvatoreova idealizovana sećanja na njegovo detinjstvo. Bioskop Paradizo je takođe proslava filmova; kao operater, mladi Salvatore razvija strast prema filmovima koja oblikuje njegov životni put u odraslom dobu.

Objavljivanje[uredi | uredi izvor]

Film postoji u više verzija. Prvobitno je objavljen u Italiji u trajanju od 155 minuta, ali loš učinak na blagajnama u svojoj matičnoj zemlji doveo je do toga da je skraćen na 124 minuta za međunarodno izdanje; ova verzija je postigla uspeh.[8] Međunarodna verzija osvojila je specijalnu nagradu žirija na Filmskom festivalu u Kanu[9] i Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1989. godine. Godine 2002. objavljena je rediteljska verzija u trajanju od 173 minuta (poznata u SAD kao Bioskop Paradizo: Nova verzija), iako je ovo bila originalna verzija koja je premijerno prikazana na festivalu evropskih filmova, 29. septembra 1988. u Bariju.

Produžena verzija[uredi | uredi izvor]

U 173-minutnoj verziji filma, nakon sahrane, Salvatore primećuje adolescentkinju koja liči na mladu Elenu. On je prati dok se ona vozi skuterom do svoje kuće, što omogućava Salvatoreu da kontaktira svoju davno izgubljenu ljubav Elenu, za koju se otkriva da je majka ove devojke. Salvatore je zove u nadi da će obnoviti njihovu romansu; ona ga u početku odbija, ali kasnije se premišlja i odlazi kod Salvatorea, koji je bio na svojoj omiljenoj lokaciji iz detinjstva. Njihov sastanak na kraju dovodi do vođenja ljubavi u njenom automobilu. On saznaje da se udala za njegovog poznanika iz školskih godina, koji je postao lokalni političar skromnog imovinskog stanja. Nakon toga, osećajući se prevarenim, on nastoji da obnovi njihovu vezu, i dok ona naizgled želi da je to moguće, odbija njegovu ponudu, birajući da ostane uz svoju porodicu i da ostavi njihovu romansu u prošlosti.

Tokom njihove zajedničke večeri, frustrirani Salvatore pita Elenu zašto ga nikada nije kontaktirala niti je ostavila vest o tome gde se njena porodica preselila. Saznaje da je razlog zašto su izgubili vezu taj što ju je Alfredo zamolio da ga više ne vidi, plašeći se da bi Salvatorovo romantično ispunjenje samo uništilo ono što Alfredo vidi kao Salvatorovu sudbinu – da bude uspešan u svetu filmova. Alfredo je pokušao da je ubedi da ako voli Salvatorea, treba da ga ostavi za njegovo dobro. Elena objašnjava Salvatoreu da je, protivno Alfredovom uputstvu, tajno ostavila poruku sa svojom adresom i obećanjem besmrtne ljubavi i odanosti. Salvatore shvata da tu poruku nikada nije pronašao i tako izgubio svoju pravu ljubav pre više od trideset godina. Sledećeg jutra, Salvatore se vraća u propadajući bioskop Paradizo i mahnito pretražuje gomile starih filmskih beleški zakačenih za zid sobe za projekcije. Tamo, na poleđini jednog od dokumenata, pronalazi rukom pisanu belešku koju je Elena ostavila trideset godina ranije.

Film se završava tako što se Salvatore vraća u Rim i suznih očiju gleda filmski kolut koji je Alfredo ostavio.

Kućni mediji[uredi | uredi izvor]

Specijalno izdanje filma na DVD-u objavio je Umbrella Entertainment u septembru 2006. godine. DVD je bio kompatibilan sa svim regionalnim kodovima i uključivao je posebne karakteristike kao što su bioskopski trejler, produžena verzija, muzika Enija Morikonea i dokumentarni film o Đuzepeu Tornatoreu.[10]

Novo izdanje filma na DVDu- objavio je Umbrella Entertainment u februaru 2009. godine. Ovo izdanje je takođe kompatibilno sa svim regionalnim kodovima i uključivalo je različite specijalne karakteristike kao što su trejleri, biografije glumaca i ekipe i režiserova filmografija.[11]

U julu 2011, Umbrella Entertainment je objavio film na Blu-ray formatu.[12] Arrow je 2017. izdao specijalno restaurirano Blu-ray izdanje filma, sa bioskopskom i proširenom verzijom.

U junu 2020. godine, Arrow Films je najavio 4K UHD Blu-ray izdanje sa oba gore pomenuta skraćenja za septembar te godine, iako je samo 124-minutna bioskopska verzija bila u 4K UHD formatu, dok je 174-minutna produžena verzija uključena samo u Blu-ray formatu.[13]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film je postigao i kritički i komercijalni uspeh, što je Tornatorea učinilo međunarodno poznatim, a mnogi film danas smatraju klasikom. Posebno je poznat po montaži „scena ljubljenja” na kraju filma. Osvojivši Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1989. godine, filmu se često pripisuje oživljavanje italijanske filmske industrije, koja je kasnije producirala Mediteraneo i Život je lep. Filmski kritičar Rodžer Ibert dao je tri i po zvezdice od četiri bioskopskoj verziji[14] i četiri zvezdice od četiri proširenoj verziji, izjavljujući: „Ipak, srećan sam što sam je video – ne kao alternativnu verziju, već kao vrhunsku vežbu u gledanju izbrisanih scena”. Međutim, iako je dao veću ocenu proširenoj verziji, Ibert je tvrdio da je bioskopska verzija superiorna: „Moram priznati da je kraća verzija Bioskopa Paradizo bolji film od dužeg.”[15]

Na sajtu Rotten Tomatoes film ima rejting odobravanja od 90% na osnovu 80 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,00/10. Konsenzus kritičara sajta glasi: „Bioskop Paradizo je oda moći mladosti, nostalgiji i samim filmovima.”[16] Film takođe ima ocenu 80/100 na osnovu 21 kritike na sajtu Metacritic, što ukazuje na „generalno povoljne kritike”.[17] Film je rangiran na 27. mestu liste časopisa Empire „100 najboljih filmova u svetu bioskopa” 2010. godine.[3] Čuvena montaža „scene poljubaca” na kraju filma korišćena je u epizodi „Stealing First Base” serije Simpsonovi koja je emitovana 21. marta 2010, tokom dvadeset prve sezone. Scena je koristila Morikonovu „Ljubavnu temu” i uključivala je animirane klipove poznatih filmskih poljubaca, uključujući scene korišćene u Bioskopu Paradizo, kao i u savremenim filmovovima koji nisu prikazani u originalnom filmu. Pesma „Take the Time” sa albuma Images and Words američkog progresivnog metal benda Dream Theater iz 1992. sadrži rečenicu koju je Alfredo izgovorio posle požara: „ora che ho perso la vista, ci vedo di più! (Sada kad sam slep mnogo jasnije vidim)”.

Film je dva puta objavljivan u Italiji pre pobede u Kanu i oba puta je bio neuspešan na blagajnama. Nakon pobede u Kanu ponovo je objavljen i imao je stabilan učinak,[18] međutim, nakon uspeha na Oskarima, ponovo je objavljen i pokazao se znatno bolje, zaradivši 5,3 miliona dolara u Italiji.[19] U Francuskoj se film prikazivao više od godinu dana i zaradio je preko 19 miliona dolara.[20] U SAD i Kanadi je zaradio 12,3 miliona dolara.[21]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Francuski poster, poslednji filmski poster koji je osvojio nagradu Sezar

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Nuovo Cinema Paradiso (1988)”. Archivio del Cinema Italiano. Pristupljeno 11. 7. 2021. 
  2. ^ Vancheri, Barabara (26. 3. 1990). „Foreign-movie nominees discuss money, muses”. Pittsburgh Post-Gazette. str. 10. 
  3. ^ a b Willow Green (23. 9. 2019). „The 100 Best Films Of World Cinema: 27. Cinema Paradiso”. Empire. 
  4. ^ a b „The 62nd Academy Awards (1990) Nominees and Winners”. oscars.org. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  5. ^ Porter, Darwin; Danforth Prince (2009). Frommer's Sicily. Frommer's. str. 132. ISBN 978-0-470-39899-9. 
  6. ^ „Cinema Paradiso film locations (1988)”. The Worldwide Guide to Movie Locations. Arhivirano iz originala 8. 5. 2014. g. Pristupljeno 7. 5. 2014. 
  7. ^ Marcus, p. 99
  8. ^ Bondanella, p. 454
  9. ^ „Festival de Cannes: Cinema Paradiso”. festival-cannes.com. Pristupljeno 2009-08-01. 
  10. ^ „Umbrella Entertainment - Special Edition DVD”. Arhivirano iz originala 28. 8. 2011. g. Pristupljeno 28. 5. 2013. 
  11. ^ „Umbrella Entertainment - Academy Award DVD”. Arhivirano iz originala 27. 11. 2011. g. Pristupljeno 28. 5. 2013. 
  12. ^ „Umbrella Entertainment - Blu-ray”. Arhivirano iz originala 4. 6. 2012. g. Pristupljeno 28. 5. 2013. 
  13. ^ „Cinema Paradiso UHD Blu-ray”. Arrow Films. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  14. ^ Ebert, Roger (16. 3. 1990). „Cinema Paradiso Movie Review & Film Summary”. Chicago Sun-Times. Pristupljeno 3. 7. 2021 — preko RogerEbert.com. 
  15. ^ Ebert, Roger (28. 6. 2002). „Cinema Paradiso: The New Version Movie Review”. Chicago Sun-Times. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  16. ^ „Cinema Paradiso (Nuovo Cinema Paradiso) (1988)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  17. ^ „Cinema Paradiso Reviews”. Metacritic. CBS Interactive. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  18. ^ „Titanus on a roll: seven films tapped for slots in Venice”. Variety. 30. 8. 1989. str. 50. 
  19. ^ „Top 10 draw $167 mil”. Variety. 3. 9. 1990. str. 56. 
  20. ^ „'Paradiso' kicked out of Paris by 'Everybody's Fine'”. Variety. 24. 9. 1990. str. 38. 
  21. ^ „Cinema Paradiso (1990)”. Box Office Mojo. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  22. ^ „Nuovo Cinema Paradiso”. Cannes Film Festival. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  23. ^ „Cinema Paradiso”. Golden Globe Awards. Pristupljeno 3. 7. 2021. 
  24. ^ „Film in 1991”. BAFTA. Pristupljeno 3. 7. 2021. 

Dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Bioskop Paradizo.
Bioskop Paradizo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биоскоп_Парадизо&oldid=26550087”