Blatni vulkan
.jpg)
Blatni vulkan, blatni izvor ili blatna kupa (engl. Mud volcano; rus. Грязевой вулкан; azer. Palçıq vulkanı) predstavlja geološku formaciju u vidu rupture (otvora) na površini zemljine kore, nastalu erupcijama blata, vode i gasova. Za razliku od klasičnih vulkana blatni vulkani ne produkuju lavu i nisu nužno pokretani magmatskim aktivnostima. Dimenzije blatnih vulkana variraju od minimalno jednog metra u prečniku i visini do maksimalnih 700 metara visine i prečnika od oko 10 kilometara, kolike su dimenzije blatnog vulkana Lusi na Javi (u Indoneziji).[1][2]
Produkt erupcije blatnog vulkana je najfiniji mulj koji nastaje mešanjem vrele vode i raznih mineralnih suplemenata duboko u unutrašnjosti zemlje, a potom se usled visokih pritisaka kroz pukotine izbacuje na površinu zemlje. U samom mulju se nalaze znatnije koncentracije gasova, a najdominantniji je metan na koji otpada oko 86% svih gasova, uz znatno manje koncentracije ugljen-dioksida i azota. Izuzetak su blatni vulkani uz klasične vulkane u kojima umesto metana dominira helijum. Izbačeni materijal u sebi sadrži razne smeše soli (najčešće halita), kiselina i ugljovodonika zbog čega se, u zavisnosti od hemijskog sastava, blato iz blatnih vulkana neretko koristi u lekovite svrhe. Temperature blata u blatnim vulkanima su dosta stabilne, znatno niže od temperatura tipičnih za klasične vulkane, i kreću se u razmacima od maksimalnih skoro 100°C pa do svega 2°C. Blatni vulkani se uglavnom pojavljuju u zonama subdukcije i do sada je registrovano nešto preko 1.100 ovakvih geoloških formacija na površini zemljine kore i na kontinentalnom šelfu. Ovakav tip vulkanske aktivnosti najčešće se javlja u vulkanskim i naftonosnim područjima, često u formi fumarola koje prolaze kroz sloj vulkanskog pepela i glinenog supstrata. U situacijama kada je blato pomešano sa znatnijim koncentracia zapaljivih gasova i sirove nafte, može doći do spontanog samozapaljenja i formiranja baklji. Takav slučaj se desio tokom oktobra 2001. kada je došlo do samozapaljivanja vulkana u blizini Bakua (oko 15 km od grada) i tom prilikom je formiran vatreni stub visine oko 15 metara.[3]
Iako su erupcije blatnih vulkana po pravilu gotovo nečujne, u istoriji su zabeležene i one koje su bile jako bučne i za posledice su imale čak i ljudske žrtve. Tako se erupcija blatnog vulkana Goreloje peklo na Tamanskom poluostrvu u Rusiji, do koje je došlo 1794, čula na udaljenosti od čak 50 kilometara. Slično je bilo i u februaru 1935. sa erupcijom blatnog vulkana Lokbatan u Azerbejdžanu, dok je erupcija blatnog vulkana Veliki Bozdag iz 1902. dovela do ljudskih žrtava.[4]
Najveće koncentracije blatnih vulkana registrovane su na području Apšeronskog poluostrva (u blizini Bakua) u Azerbejdžanu gde se nalazi oko 400 aktivnih blatnih vulkana. Veća koncentracija ovih vulkana se nalazi i na Tamanskom i Kerčkom poluostrvu u Rusiji (Krasnodarska pokrajina i Krim), na jugozapadu Bugarske kod Petriča, u okrugu Buzau na istoku Rumunije, na Siciliji, Novom Zelandu, Jeloustonskom nacionalnom parku itd.
Postojanje formacija sličnih blatnih vulkanima na Zemlji registrovano je i na površini Marsa.[5]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Lusi Mud Volcano”. Volcano Live. 26. 3. 2009. Pristupljeno 14. 1. 2018.
- ^ Kioka, Arata; Ashi, Juichiro (28. 10. 2015). „Episodic massive mud eruptions from submarine mud volcanoes examined through topographical signatures”. Geophysical Research Letters. 42 (20): 8406—8414. doi:10.1002/2015GL065713.
- ^ „Azeri mud volcano flares”. BBC News. 29. 10. 2001. Pristupljeno 14. 1. 2018.
- ^ Balьzamov, M. (februar 1960). „Tezki vulkanov”. Žurnal «Vokrug Sveta». Pristupljeno 14. 1. 2018.
- ^ „Mars domes may be 'mud volcanoes'”. BBC. 26. 3. 2009. Pristupljeno 14. 1. 2018.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- (jezik: engleski) Poreklo blatnih vulkana
- (jezik: ruski) Blatni vulkani Krima
- (jezik: ruski) Blatni vulkani Tamana
- (jezik: engleski)(jezik: azerski) Blatni vulkani Azerbejdžana
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
