Budistički sabori

Broj budističkih sabora varira od škole do škole, ali svi se slažu oko prva tri sabora. Navođenje šest sabora je uobičajeno u zapadnom računanju.

Prvi budistički sabor održan je u Rađagrahi iste godine kada je Buda umro (oko 370. p. n. e.). Iako je sazvan sa namerom da se sistematizuje Budino učenje, njegovi zaključci nisu mnogo uticali na konačni oblik Tipitake. Drugi sabor u Vesaliju dogodio se nekoliko decenija kasnije i skoro čitav je bio fokusiran na monaška pravila i prakse, kao što je recimo zabrana da monasi poseduju novac.

Treći i najvažniji sabor u Pataliputri održan je 250. godine p. n. e. i njime je predsedavao car Ašoka. Posle njega je došlo do velikog rascepa na stare (od kojih je postala teravada) i "pripadnike velike zajednice" ili mahasanghika, koji su prokrčili put ka mahajana budizmu. There su najviše vodile računa o tome da se verno očuva Budino učenje, monasticizam i individualno traganje za oslobođenjem. Mahasanghike su bili otvoreniji za doktrinarne inovacije i uključivanje nezaređenih budista u svoje aktivnosti.

Prvi budistički sabor

U 5. veku p. n. e., u vreme monsunskog perioda koji je usledio nakon Budine smrti, u Rađagahi, Indija, sastaje se u prvi budistički sabor; smatra se da ga je predvodio Mahakasapa. Posle Budine smrti, njegov je naslednik postao Mahakašjapa, a ne verni učenik i sekretar Ananda koji, obzirom da je dvadeset godina bio u direktnoj službi Probuđenog, nikada nije imao slobodnog vremena da usavrši meditaciju da bi postao arhat. Kada je Mahakašjapa pozvao arhate na Sabor monaha u Rađagahi, Ananda nije u to bio uključen. Udaljen od sveta, praktikujući samoću, Ananda je vrlo brzo usavršio tehnike meditacije, postajući arhat. Pojavio se na Saboru, recitujući sutre dok je drugi učenik, Upali, dolazećim generacijama preneo pravila učenja (vinaja) koja je naučio od Bude.

Tokom sabora 500 monaha koji su već bili dostigli stadijum arahanta kazuju čitavo Budino učenje. Kazivanje vinaje za koje je bio zadužen monah Upali postaje prihvaćeno kao Vinaja-pitaka; darmu je recitovao Ananda i ona postaje priznata kao Suta-pitaka.

Prema budističkim predanjima, I sabor je održan u velikoj pećini na obronku jedne planine u blizini Radžgrhe (današnji Radžgir), premda sam lokalitet nije identifikovan.

Drugi budistički sabor

U 4. veku p. n. e., 100 godina nakon Budine smrti, drugi budistički sabor se sakuplja u Vesaliju kako bi raspravljao o razmimoilaženjima u tumačenju Vinaje. Smatra se da je pokrovitelj II sabora bio kralj Kalasoka, potomak kralja Ađatasatua.

Povod za održavanje II sabora odnosio se na nepropisne prakse među pojedinim monasima u toj oblasti. Naime, monah po imenu Jasa, Anandin učenik, ukorio je te monahe zbog deset ogrešenja o budističku monašku disciplinu (vinaju). Oni su uzvratili Jasi protivoptužbama, pa su se svi učesnici spora obratili drugom, učenom i cenjenom monahu, Revati. On je presudio u Jasinu korist, i na njegovu preporuku u Vesali je bio sazvan sabor sedamsto monaha u cilju razrešenja spora.

Sabor je imenovao osmoricu monaha, četvoricu iz zapadnih krajeva, a četvoricu iz istočnih, koji su jednoglasno osudili prakse monaha iz Vesalija. Posle toga je, prema Budagosinom predanju na paliju, usledilo izgovaranje iznova uspostavljene Vinaje i suta, kojem su pristupili svi monasi. Ovaj sabor predstavlja poslednji događaj u istoriji budizma koji je zajednički zabeležen u različitim verzijama Vinaja-pitake, i na paliju i na sanskritu.

Nakon sabora dolazi do prvog raskola unutar sange u Pataliputri, tako da se mahasangika škola odvaja od starije sthaviravade. Ovaj raskol je početak onoga što će kasnije evoluirati u mahajana budizam, koji će potom preovlađivati u severnoj Aziji (Kina, Tibet, Japan, Koreja).

Treći budistički sabor

Oko 250. p. n. e. Treći budistički sabor sazvao je car Ašoka u Pataliputri, prestonici Maurjanskog carstva (danas Patna, Indija), povodom nastale podele u sangi na sarvasti-vada i vibhađja-vada školu. Vibhađja-vadini su sebe smatrali pravovernim nastavljačima sthavira-vade (stare škole). Saboru je prisustvovalo oko hiljadu monaha, a zasedanje je vodio monah Mogaliputa Tisa. Smatra se da je Ašoka držao stranu vibhađja-vadinima. Oko osamdeset hiljada sarvastivada monaha je nakon Ašokinog sabora prognano iz oblasti Patne, usled njihovog odbijanja da se povinuju doktrini vibhađja-vade. Prognani monasi su se naselili najpre u Madhuri, a potom u Kašmiru.

Na ovom saboru je zapisana abhidhama-pitaka, zajedno sa još nekim dodatnim delovima khudaka-nikaje, čime je u suštini kompletirana savremena Tipitaka.

Dva četvrta budistička sabora

100. p. n. e. Theravada kao četvrti računa sabor koji je na Šri Lanki sazvano kralj Vatagamani, da se Tipitaka zabeleži i time sačuva Budino učenje. Na njemu je 500 recitatora i pisara iz Mahavihare po prvi put zapisalo pali kanon i to na palmovim listovima.

100. Sarvastivada škola kao četvrti računa sabor održan u severozapadnoj Indiji, pod pokroviteljstvom kušanskog cara Kaniške. Datiranje održavanja ovog sabora je nepouzdano, pošto su i datumi vezani za samog Kanišku krajnje protivrečni; približno se računa oko 100. godine. Theravadinske škole ne priznaju IV sabor, iako nije pouzdano utvrđeno odsustvo theravadinskih monaha sa njega. Po jednim izvorima, održan je u Đalandharu, a prema drugima, u Kašmiru.

Peti budistički sabor (theravada)

1871. Peti budistički sabor održan u Mandalaju (Burma) a sazvao ga je Min-don-min, kralj Gornje Burme. Povod za sazivanje ovih sabora bila je opšta potreba za usaglašavanjem tekstova budističkih spisa, ili njihovih tumačenja. Tom prilikom je pali kanon uklesan na 729 mermernih ploča.

Šesti budistički sabor (theravada)

1954. Šesti budistički sabor održan je u Rangunu (Burma), pod pokroviteljstvom burmanskog premijera U Nua. Povod za održavanje ovog sabora bila je proslava 2.500 godina (po theravadinskoj hronologiji) od Budinog stupanja u pari-nibanu.

Pet stotina burmanskih monaha, zajedno sa učenim monasima iz Indije, Cejlona, Nepala, Kambodže, Tajlanda, Laosa i Pakistana dobilo je u zadatak da revidira tekst Tipitake. Sabor je pozdravio tadašnji indijski predsednik i premijer Džavaharlal Nehru. Na kraju sabora okupljeni monasi su izgovorili celokupan tekst pali Tipitake i njenih tumačenja, u ogromnoj dvorani izgrađenoj po uzoru na pećinski skup u drevnoj Indiji. Burmanska vlada je potom objavila revidirano izdanje teksta.

Literatura

• Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
• Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
• Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.