Versajska oranžerija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Versajska oranžerija
Versajska oranžerija
Opšte informacije
MestoVersaj, Francuska
Vreme nastanka1684-1686.
Oranžerija Versaja

Versajsku oranžeriju (francuski: Orangerie du château de Versailles) sagradio je Žil Arden-Mansar između 1684. i 1686. godine, zamenjujući dizajn Luja le Voa iz 1663. godine - to jest, pre nego što su radovi na Dvorcu i započeli. To je primer mnogih takvih prestižnih proširenja velikih vrtova u Evropi koji su dizajnirani da zaštite nežne biljke i impresioniraju posetioce. Vrtovi Luja XIV više nisu bili samo utočište za njega da bi prošetao, već i teatralna postavka za zabavu gostiju na dvoru.[1] Tokom zime drveće je bilo smešteno u prostoru sličnom katedrali, a tokom najhladnijih meseci baštovani su ložili vatru kako bi zagrejali prostor oko drveća. 1689. vrtlar Valentan Lopan je stvorio uređaj za transport i pomeranje velikih stabala pomorandži. Većina drveća su stabla citrusa koja su prvobitno isporučena iz Italije, ali ima i mnogo nežnih mediteranskih biljaka, uključujući oleandere, masline, nar i palme, ukupno preko 1.055. Od maja do oktobra, stavljaju se na otvoreno u Donji parter („Parterre Bas“).

Privlačnost citrusa[uredi | uredi izvor]

Versajski park, sa drvećem pomorandže u sanducima

Gorka pomorandža (Citrus × aurantium) u Evropu je doneta u petnaestom ili šesnaestom veku.[2] U početku je to bila skupa namirnica. Srednjevekovni kuvari tačno navode na koliko kriški pomorandže je imao pravo gost dostojanstvenik. Citrusi su ubrzo postali moda plemstva i bogatih trgovaca. Do šesnaestog veka slatke pomorandže (Citrus × sinensis) su se dobro primile i obezbedile komercijalni značaj u Evropi.

U Francuskoj je prvu oranžeriju izgradio i opskrbio Šarl VIII Valoa u dvorcu Amboaz.[3] Svi se slažu da je dolazak slatke pomorandže u Evropu bio povezan sa aktivnostima Portugalaca tokom petnaestog veka, a posebno putovanjima Vaska de Game na istok. Iako su Rimljani bili upoznati sa limunom i pomorandžama, kao i sa različitim vrstama citrusa, pomorandže (gorke i slatke) i limunovi su u Evropu stigli u različitim vekovima.

Zadržavajući vodu i hranljive sastojke i koristeći tehnike orezivanja, francuski vrtlari su uspeli da agrumi cvetaju tokom cele godine, na radost Luja XIV. Motivi citrusa su tokom istorije formirali teme u skulpturi, mozaicima, vezu, tkanju, slikama i pesmama, a cvetovi pomorandže ostali su cenjeni kao cvetni ukrasi na venčanjima.[4] Međutim, tokom putovanja u Versaj, Džon Loke je pisao o izgledu drveća navodeći da sanduci u koje su drveće zasađeno nisu omogućavali pravilno ukorenjivanje uzrokujući da drveće razvije jedinstveni oblik sa malim glavama i debelim stablima.[5]

Opis[uredi | uredi izvor]

Stepenište sto koraka
Unutrašnjost oranžerije

Uz centralnu galeriju nalaze se dve bočne galerije smeštene ispod „Stepeništa sto koraka“ (tako nazvano jer svako stepenište ima 100 stepenica). Tri galerije zatvaraju Donji parter (Parterre Bas), takođe nazvan „Parter oranžerije“. Zidovi ovih galerija debeli su 4-5 metara (13—16 stopa), a centralna galerija duga je preko 150 m i visoka 13 m. Centralna galerija okrenuta je ka jugu kako bi optimizovala prirodne efekte sunčevog zagrevanja, što u kombinaciji sa dvostrukim zastakljivanjem prozora pruža okruženje bez mraza i bez upotrebe veštačkog grejanja tokom cele godine.[6]

U središtu Donjeg partera nalazi se veliki kružni bazen, okružen formalnim travnjacima zasađenim topijarom. Od maja do oktobra, drveće pomorandže i drugo drveće izloženo je u Donjem parteru. Ukupno postoji preko 1.000 različitih kontejnera, sa nekoliko stabala nara, maslina i pomorandži starih preko 200 godina.[7]

Skulpture[uredi | uredi izvor]

Oranžerija sadrži brojne statue od kojih je najpoznatiji konjanik Luj XIV, Đovanija Lorenca Berninija, najistaknutijeg vajara baroknog perioda.[8] Luj XIV je bio nezadovoljan izgledom Berninijeve statue, naredivši njeno uništenje kada ju je prvi put video 1685. godine. Luj je bio vešt konjanik i osećao je da su poza i drama skulpture u suprotnosti sa njegovim kraljevskim dostojanstvom.[5] Nagovorili su ga da statuu prebaci na udaljeno mesto u bašti, na severnoj strani bazena Neptuna, i pozvao je svog omiljenog skulptora Fransoaza Žirardona da preoblikuje lice i osnovu statue. Preuređen da izgleda kao prikaz drevnog rimskog heroja Markusa Kurtijusa, premešten je na severnu stranu Švajcarskog jezera (Pièce d'eau des Suisses), nasuprot granice partera Oranžerije, gde je stajao vekovima.[9]

Silovanje Proserpine, original, Žirardon

U drugom delu Oranžerije nalazi se osmougaono mermerno kupatilo, koje je nekada pripadalo Luju XIV.[10] Prvobitno je bilo instalirano u raskošnom kupališnom kompleksu od pet soba koji je pripadao kraljevoj ljubavnici, gospođi de Montespan.

U oranžeriji se nalazilo mnogih bronzanih replika klasičnih skulptura. 1701. godine bronzani Herkul postavljen je u Versaju, a teme replika su odražavale vladavinu Luja XIV. Neka dela italijanske renesanse u baštama uključivali su primerke Bahusa i Dijane.[11]

Pod Lujem XIV[uredi | uredi izvor]

Prvobitno završena 1663. godine, Oranžerija je trebalo da snabdeva mnogo manju lovačku kuću Versaja i malu svitu koju će Luj XIV voditi sa sobom leti. 1678. godine, nakon što se Sud zvanično preselio u Versaj, Žil Arden-Mansar započeo je proširenje Oranžerije, na dvostruku veličinu originala. Dovršeni 1688. godine, zidani paviljoni nove Oranžerije napravljeni su po uzoru na teorije hortikulturiste Žan-Batista de La Kantinija, glavnog baštovana zaduženog za baštu voća i povrća, čiji su zapisi detaljno opisali sistem zaštite egzotičnih biljaka od hladnoće bez upotrebe veštačkog grejanja.[12]

Drveće u sanducima

Kada je Luj XIV ostario, postao je alergičan na cveće i više je voleo miris citrusa razvijajući ljubav prema stablima pomorandže.[5] Naredio je da se stave u čvrste srebrne posude i stavio ih širom državnih prostorija Palate kako bi širili miris.[13] Oranžerija je trebalo da opskrbi palatu i obezbedi voće tokom cele godine. 1664. godine, godinu dana nakon što je završena prva Oranžerija, Luj XIV je svog bivšeg ministra finansija Nikolu Fukea, osudio zbog nepravilnosti. Fukeu je oduzeta imovina, uključujući preko 1000 stabala pomorandže iz palate Vaux-le-Vicomte koja su prebačena u Oranžeriju.[13]

Sa nekoliko hiljada stabala do 1790-ih, Oranžerija je bila najveća te vrste u Evropi i glavna atrakcija za posete diplomata i stranih kraljevskih porodica. Godine 1698. britanski ambasador u Francuskoj, Vilijam Bentink, prvi grof od Portlanda, izvestio je kralja Vilijama III da je video stabla pomorandži u Versaju, ali je ocenio da su lošija od Vilijamove kolekcije u Holandiji.[14]

Lokacija u bašti[uredi | uredi izvor]

Versajska oranžerija je ispod cvetne leje poznate kao „Srednji parter“ (Parterre du Midi). Njegova centralna galerija je dužine 155 m, a njegova prednja strana je usmerena prema jugu. "Donji parter" sa svoje južne strane omeđen je ogradom koja gleda na Sen Sir l'Ekol. Ovo ga odvaja od „švajcarskog jezera“.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Pogled na švajcarsko jezerce sa Oranžerije
    Pogled na švajcarsko jezerce sa Oranžerije
  • Pogled iz vazduha na "Srednji parter", "Parter oranžerije" i Švajcarsko jezerce
    Pogled iz vazduha na "Srednji parter", "Parter oranžerije" i Švajcarsko jezerce
  • Unutrašnjost Versajske oranžerije: centralna galerija
    Unutrašnjost Versajske oranžerije: centralna galerija
  • Pogled na Oranžeriju 1695. godine kako su je slikali Etijen Alegran i Žan-Batist Martan
    Pogled na Oranžeriju 1695. godine kako su je slikali Etijen Alegran i Žan-Batist Martan
  • Pogled preko švajcarskog jezera
    Pogled preko švajcarskog jezera
  • Konjička statua kralja Luja XIV od Berninija
    Konjička statua kralja Luja XIV od Berninija

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Thacker, Christopher; XIV, Louis (1972). „"La Manière de montrer les jardins de Versailles," by Louis XIV and Others”. Garden History. 1 (1): 49—69. ISSN 0307-1243. JSTOR 1586442. doi:10.2307/1586442. 
  2. ^ Ramón-Laca, L. (zima 2003). „The Introduction of Cultivated Citrus to Europe via Northern Africa and the Iberian Peninsula”. Economic Botany. 57 (4): 510. JSTOR 4256736. S2CID 33447866. doi:10.1663/0013-0001(2003)057[0502:tiocct]2.0.co;2. 
  3. ^ Hyams, Edward (1971). A History of Gardens and Gardening. New York: Praeger Publishers. str. 101. 
  4. ^ Scora, Rainer W. (1975). „On the History and Origin of Citrus”. Bulletin of the Torrey Botanical Club. 102 (6): 369—375. JSTOR 2484763. doi:10.2307/2484763. 
  5. ^ a b v Thompson, Ian (2006-10-31). The Sun King's Garden: Louis XIV, Andre Le Notre and the Creation of the Gardens of Versailles (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing USA. ISBN 978-1-58234-631-1. 
  6. ^ „The Orangery”. chateauversailles.fr. Pristupljeno 2017-11-22. 
  7. ^ „The Orangery”. Chateaudeversailles.fr. Pristupljeno 2017-07-03. 
  8. ^ Robin Lane Fox (2013-12-13). „Glimpse of a hidden wonderland – the Orangerie at Versailles”. Financial Times. Pristupljeno 2019-11-11. 
  9. ^ Lavin, Irving (2007). „The Art of Gianlorenzo Bernini” (PDF). The Pindar Press. 1: 582. 
  10. ^ „Louis XV's Daughters' Apartment”. chateauversailles.fr. Pristupljeno 2019-10-31. 
  11. ^ ROSASCO, BETSY (2008). „Two French Royal Sculpture Gardens: The Orangerie of Versailles and the Jardin Haut of Marly”. Studies in the History of Art. 70: 300—321. ISSN 0091-7338. JSTOR 42622683. 
  12. ^ Leroux, Jean-Baptiste (2002). The Gardens of Versailles. Thames & Hudson. str. 378. 
  13. ^ a b Nancy Mitford (1966). The Sun King. Sphere Books Ltd. str. 11. 
  14. ^ Nancy Mitford (1966). The Sun King. Sphere Books Ltd. str. 183. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Версајска_оранжерија&oldid=26838599”