Ватра

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ватра

Ватра или огањ је брза оксидација материје уз ослобађање топлоте и светлости — горење.[1] У зависности од материјала тај процес може да буде и буран при чему се ослобађају температура праћена експлозијама а материјал мења своје хемијске особине.

Да би ватра могла да се одржи, потребни су гориво, кисеоник и температура. Укидањем било кога од та три сагоревање престаје. Ово је битно ватрогасцима при гашењу пожара.

Ватра као појава[уреди]

Стварање пламена[уреди]

Стварање пламена при сагоревању није обавезна карактеристика сагоревања сваког материјала. Уколико чврста супстанца не испарава на температури која се постиже сагоревањем, неће се видети пламен. Такав је случај са гвожђем када гори у кисеонику. Интензитет светлости потиче заправо од усијања гвожђа. Чврсте супстанце које испаравају на температури која се постиже сагоревањем, попут фосфора и сумпора, горе са приметним пламеном[2].

Боја пламена[уреди]

Палидрвце у пламену

Боја пламена се разликује у зависности од врсте материјала/супстанце која гори. Ово својство се може искористити у аналитичкој хемији. Сумпор гори на ваздуху плавим пламеном, силицијум-хидрид бледозеленим, ацетилен светложућкастим, а соли стронцијума карминцрвеном бојом пламена[2].

„Конструкција“ пламена[уреди]

Пламен свеће је пламен са двоструким омотачем.

Осим што може имати различити облик, пламен може имати и различиту „конструкцију“. Она зависи од природе гаса који сагорева. Позната су два типа пламена: са једним омотачем и са двоструким омотачем.

Пламен са једним омотачем је најпростија врста пламена. Састоји се из два конуса: унутрашњег несагорелог гаса и спољашњег у коме се дешава хемијска реакција, а као пример може послужити сагоревање водоника у кисеонику.

Пламен са двоструким омотачем је типичан за сагоревање угљоводоника. Ово је сложенији тип пламена, јер је сложенији низ реакција које се у њему врше. Бунзенова грејалица нема овакав пламен[2].

Луминозност пламена[уреди]

Док водоник гори једва видљивим пламеном на дневној светлости, неке друге супстанце дају пламен чија је светлост јасна и веома јака. Такав је случај код незасићених угљоводоника као што је етилен. Некада се сматрало да је то зато што такав пламен садржи усијане честице чврстих супстанци (Девијева теорија о чврстој честици) и постојање таквих честица приликом сагоревања свеће је успешно доказано 1875. године помоћу Соретове оптичке пробе. Данас се зна да ипак сваки светлији пламен не садржи усијане честице. Дејви је у току својих експеримената показао да се луминозност пламена повећава са притиском, а смањује са разређивањем. Франкланд је поставио теорију да луминозност најпре потиче од усијања тешких угљоводоника него од присуства чврстих честица. Међутим, као противаргумент овој теорији је чињеница да када се промени притисак атмосфере и сами тешки угљоводоници дају мутни пламен који садржи чврсте супстанце. Осим притиска, на луминозност утиче и температура. Температура у чистом кисеонику је већа, јер у ваздуху се налази и азот који разблажује. Тако је пламен фосфор-водоника у чистом кисеонику засењујуће сјајан. Такође, фосфор гори у хлору много светлијим пламеном када је хлор врео него када је хладан[2].

Температура пламена[уреди]

Пламен бунзенове грејалице.

Температура пламена зависи од врсте горива, али зависи и од конструкције пламена, што значи да није једнака температура на сваком делу пламена Бунзенове грејалице, на пример. Паљење папира се дешава на 184°C, сагоревање дрвета на 250°C, а пламен природног гаса достиже 660°C[3].

Температура пламена са честицама угљеника које емитују светлост се може одредити према боји те светлости:[4]

  • Црвена
    • Тек да може да се види: 525 °C (977 °F)
    • Слаба: 700 °C (1290 °F)
    • Боја трешње, слаба: 800 °C (1470 °F)
    • Боја трешње, пуна светлост: 900 °C (1650 °F)
    • Боја трешње, чиста: 1000 °C (1830 °F)
  • Наранџаста
    • Загасита: 1100 °C (2010 °F)
    • Чиста: 1200 °C (2190 °F)
  • Бела
    • Беличаста: 1300 °C (2370 °F)
    • Јасна: 1400 °C (2550 °F)
    • Бљештава: 1500 °C (2730 °F)

Ватра као почетак цивилизације[уреди]

У почетку су људи ватру користили само онакву какву су је налазили у природи, без знања о томе како да је створе и одрже.

Прва вештина која се везује за настанак човека је вероватно вештина обраде камена. Пре око 2.000.000 година појавио се припадник рода Хомо (Homo). Споразумевао се крицима и покретима руку, а карактерисала га је вештина прављења оруђа. Назван вешти човек или Хомо хабилис, овладао је обрадом камена, са којом је повезана је и вештина овладавања ватром, будући да свако окресивање ослобађа варнице, али је тек Хомо Еректус пре око 500.000 - 400.000 година открио начин да варницу из камена одржи и преобрази у ватру. Сматра се да је тада ватра доместификована, тј. припитомљена.

Најстарија ватришта у Европи, археолошки су документована нагорелим облуцима. Употреба ватре подразумева и увођење многих правила у вези с њеним одржавањем, на којима се заснивају сва каснија веровања и ритуали везани за огњиште.

Ватра је променила живот првих људи, изменила је исхрану, умањила опасност од хладноће, страх од мрака, смањила ризик од напада дивљих животиња, продужила време индивидуалног деловања и друштвеног окупљања, допринела развоју говора, језика и комуникације, традиција, маште и стварању атмосфере погодне за настанак првих легенди и митова. Прва веровања везана за ватру и огњиште датују се најкасније пре око 400.000 година.[5]

У доба Антике ватра је била симбол богиње Хестије, и римској митологији Весте. Хестија, богиња домаћег огњишта, била је кћерка титана Хрона. По рођењу отац ју је прогутао, у страху од губитка власти. Као божанско биће Хестија је живела у утроби оца све док је није ослободио њен најмлађи брат Зевс. Култ огњишта негован је у свакој кући, отац породице обављао је дужност богињиног свештеника. Заједничко огњиште целе Грчке симболисала је Хестија у Делфима. Била је заштитница насеља, државе, богиња слоге и реда.[6]

Римска богиња ватре и огњишта била је Веста, заштитница породице, а у ширем смислу, и целог града Рима и римске држава. Као заштитница Рима имала је на Форуму кружни храм који је подсећао на огњиште и у којем је чувана вечита ватра о којој су се старале Весталке, које су у храму биле под заветом вечне невиности. Мушкарцима је био забрањен улаз у храм.[7] Постојала је још једна загонетна староиталска богиња о чијем су се култу старале Весталке - Кака. Да би се објаснио њен култ смишљена је прича да је открила Херкулу сколниште где су сакривена украдена говеда. Као накнаду у Риму је у њену част одржавана стална ватра.[8]

Код Словена је био јако развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. У вези са овим култом је и спаљивање покојника чијим обредом се душа умрлог заједно са димом ватре подизала ка небу где се налазило вечно обитавалиште умрлих.[9]

Извори[уреди]

  1. ^ Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб,1959.
  2. ^ а б в г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  3. ^ Челонер, Џ. 2001. Визуелни речник физике. „NNK International“: Београд.
  4. ^ "A Book of Steam for Engineers", The Stirling Company, 1905
  5. ^ Цермановић Кузмановић А, Срејовић Д. Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Београд, 1992
  6. ^ Срејовић Д. Цермановић-Кузмановић А. Речник грчке и римске митологије, СКЗ 1987. стр. 478.
  7. ^ Срејовић Д. Цермановић-Кузмановић А. Речник грчке и римске митологије, СКЗ 1987. стр. 87.
  8. ^ Срејовић Д. Цермановић-Кузмановић А. Речник грчке и римске митологије, СКЗ 1987. стр. 189.
  9. ^ С. Петровић, Систем српске митологије, Ниш 2000, 146.

Спољашње везе[уреди]