Gušteri
| Gušteri Temporalni opseg:
| |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Reptilia |
| Nadred: | Lepidosauria |
| Red: | Squamata |
| Uključene grupe | |
| |
| Rasprostranjenost guštera, svih vrsta | |
| Beznogi ljuskaši koji se ne smatraju gušterima | |
| Synonyms | |
Gušteri (lat. Lacertilia) su najčešći recentni gmizavci na svetu iz reda ljuskaša (lat. Squamata). Imaju dva para dobro razvijenih udova i rep koji je uvek duži od ostatka tela. Udovi imaju po pet prstiju sa kandžama. Kod nekih su udovi u različitom stepenu redukovani i postoje ostaci ramenog i karličnog pojasa (po tome se razlikuju od zmija). Između trupa i repa nalazi se poprečno postavljen otvor kloake. Kosmopoliti su sa velikom adaptivnom radijacijom i najvećom brojnošću u tropskim i suptropskim predelima.
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
- Na prednjem delu tela guštera je pljosnata šiljasta glava koja je širokim vratom podeljena od trupa. Na glavi su velike oči s pokretljivim očnim kapcima. Dužina guštera se kreće između dvanaest i šezdeset santimetara. Trup se završava dugačkim repom koji gušteri u opasnosti mogu otkinuti i tako pobeći od neprijatelja.[1] To se naziva autotomija (samoosakaćivanje). Posle izvesnog vremena rep ponovo izraste u istoj dužini.[2] Ipak, između novog i starog repa postoji razlika. Dok je stari rep bio koštan, novi je sastavljen od hrskavice.[3] Kreće se pomoću dva para kratkih nogu na kojima ima pet prstiju. Telo se ne naslanja na noge, jer se one nalaze po strani. Stoga kod kretanja stomakom dotiču zemlju pa kažemo da gmižu. Koža guštera je suva, bez žlezda, pokrivena rožnatim ljuskama koje sprečavaju gubitak vode iz tela. Ovo „odelo“ gušteru ograničava rast pa se moraju presvlačiti. Životinja se oslobađa stare košuljice trljajući telo o kamenje, korenje i stabljike bilja. Kod zdravih guštera seto presvlačenje košuljice završi za dva dana, a kod slabijih za osam i više dana.[3]
- Kretanje gušteru omogućuje snažan kostur i dobro razvijeni mišići. Gmizavci imaju iste delove kostura kao i vodozemci. Gmizavci imaju rebra od kojih je prvih pet pari spojeno s grudnom kosti.
- Vazduh ulazi kroz disajne puteve u grkljan, zatim u dušnik koji se grana u dve dušnice. One dovode vazduh u pluća koja imaju veću površinu od žabljih.
- Na leđnoj strani tela su dva bubrega koja izlučuju mokraću u čvrstom obliku. Imaju i mokraćni mehur.
- Hrana ulazi kroz usta u kojima se nalaze zubi koje mogu menjati celog života. Tu je mnogo žlezda i tanak, dugačak rašljasti jezik pomoću kojeg osećaju miris. Hrane se uglavnom insektima, ali pojedine vrste su i biljojedi.[1]
- Srce gmizavaca je trodelno. Građeno je od 2 pretkomore i 1 komore koja je delimično pregrađena. U komori se zbog toga delimično mešaju arterijska i venska krv.
- Temperatura je promenljiva. U njegovoj krvi se nalazi mala količina kiseonika. Tome je uzrok relativno mala površina pluća, mali broj crvenih krvnih zrnaca i malo srce s obzirom na veličinu tela i njegovi spori otkucaji. Nedostatak kiseonika dovodi do toga da ne može u dovoljnoj meri da podigne temperaturu tela. Zbog toga mora da se izlaže suncu kako bi spolja dobio onu toplotu koja mu je potrebna za kretanje i život.[3]
Stanište[uredi | uredi izvor]
Gušteri su veoma rasprostranjeni po Evropi, Aziji i Africi. Život najviše provode u vrtovima, povrtnjacima i poljima, ali za stanište biraju sunčane brežuljke, stare zidine, gomile kamenja, stabla itd. Veoma su privrženi kraju u kom su se izlegli i iz njega će se iseliti samo ako u njemu više ne mogu da zadovolje svoje potrebe. Toplo vreme provode na otvorenom, da bi što više bili na suncu i radi lova. Ujutru su lenji, spori, tromi, krajnje plašljivi. U podne, čim su se nakupili toplote postaju veoma živahni i odvažni. Početkom oktobra se povlače u svoja zimska skrovišta gde padaju u zimski san. Stariji se gušteri povlače pre mlađih, a mužjaci pre ženki. Za vreme zimskog sna su nepomični, ukočeni, kao mrtvi, zatvorenih očiju i otvorenih usta. Čim se ugreju, smesta ožive i stiču svoju uobičajenu živahnost. Gušteri koji žive pod blagim podnebljem spavaju zimskim snom samo nekoliko nedelja. Ponekad se bude da se nahrane, pa zato rastu i za vreme svog dugog sna.[3]
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Sezona parenja određena je temperaturom i periodom promene svetla (dana i noći), pa ako je omogućena pravilna klima i ishrana, do parenja dolazi u proleće. Ženke zahtevaju pojačanu ishranu, posebno rastu zahtevi za kalcijumom i fosforom, pa se standardna doza vitamina i minerala udvostručuje. Ženka snese jaja i proleće, i to uvek noću. Jaja su malo duguljasta i veličine zrna pasulja i beličaste boje. Ljuska im je mekana i tako elastična da će se jaja, bačena na tlo, odbiti kao gumena loptica. Snese od tri do osam jaja u pesku, u jamici dubokoj petnaestak santimetara koju je iskopala na sunčanom mestu Da bi se zametak razvio, jajetu je potrebna toplota. Većina jaja inkubira se na temperaturi od 28 °C sa malim varijacijama u temperaturi. Sama inkubacija traje od 38-90, dana zavisno od vrste.
Gušterčići se izležu tako što kidaju ljusku jednim zubom iz gornje vilice, koji im otpadne ubrzo pošto su se izlegli. Kako se za njih niko ne brine, mladi gušteri moraju sebi sami da nabavljaju hranu i da se brane od mnogobrojnih neprijatelja. Potpuno odraste tek za četiri ili pet godina.[3] Živi oko deset godina.
Klasifikacija[uredi | uredi izvor]
Familije[uredi | uredi izvor]
- Acrochordidae Bonaparte, 1831
- Agamidae
- Amphisbaenidae Gray, 1865
- Anguidae
- Aniliidae Stejneger, 1907
- Anniellidae
- Anomalepididae Taylor, 1939
- Anomochilidae Cundall, Wallach and Rossman, 1993
- Bipedidae Taylor, 1951
- Blanidae Kearney, 2003
- Boidae Gray, 1825
- Bolyeriidae Hoffstetter, 1946
- Cadeidae Vidal and Hedges, 2007
- Calabariidae Gray, 1858
- Candoiidae Pyron, Reynolds and Burbrink, 2014
- Carphodactylidae
- Chamaeleonidae
- Charinidae Gray, 1849
- Colubridae Oppel, 1811
- Cordylidae Mertens, 1937
- Corytophanidae
- Crotaphytidae
- Cylindrophiidae Fitzinger, 1843
- Dactyloidae
- Dibamidae Boulenger, 1884
- Diplodactylidae
- Elapidae
- Erycidae Bonaparte, 1831
- Eublepharidae
- Gekkonidae
- Gerrhopilidae Vidal, Marin, Morini, Donnellan, Branch, Thomas et al., 2010
- Gerrhosauridae
- Gymnophthalmidae
- Helodermatidae Gray, 1837
- Homalopsidae Bonaparte, 1845
- Hoplocercidae
- Iguanidae
- Lacertidae
- Lamprophiidae Fitzinger, 1843
- Lanthanotidae Steindachner, 1877
- Leiocephalidae
- Leiosauridae
- Leptotyphlopidae Stejneger, 1892
- Liolaemidae
- Loxocemidae Cope, 1861
- Opluridae
- Pareidae Romer, 1956
- Phrynosomatidae
- Phyllodactylidae
- Polychrotidae
- Pygopodidae Boulenger, 1884
- Pythonidae Fitzinger, 1826
- Rhineuridae Vanzolini, 1951
- Sanziniidae Romer, 1956
- Scincidae
- Sphaerodactylidae
- Teiidae
- Trogonophidae Gray, 1865
- Tropidophiidae Brongersma, 1951
- Tropiduridae
- Typhlopidae Merrem, 1820
- Uropeltidae Müller, 1832
- Varanidae
- Viperidae Oppel, 1811
- Xantusiidae
- Xenodermidae Cope, 1900
- Xenopeltidae Bonaparte, 1845
- Xenophidiidae Wallach and Günther, 1998
- Xenosauridae Cope, 1866
- Xenotyphlopidae Vidal, Marin, Morini, Donnellan, Branch, Thomas et al., 2010
Vrste guštera[uredi | uredi izvor]
Guštera ima mnogo vrsta, a ovo su najvažnije:
- Okati zelembać - To je najveći i najelegantniji evropski gušter. Dugačak je šezdesetak santimetara a i više, a koža mu je divnih, živih boja. Živi u svim područjima gde se uzgaja maslina (Španija, Italija, Tunis, Alžir ). Dešava se da okati zelembać poraste i do devedeset santimetara.
- Obični zelembać (Lacerta viridis) - Razlikuje se od običnih guštera svojim elegantnim izgledom, blještavim bojama i živahnim temperamentom. Dugačak je i preko 50 santimetara, od kojih 26 otpada na rep. Živi kod nas, u Španiji, Italiji, Srednjoj Evropi, Dunavskom bazenu i Maloj Aziji.
- Siva gušterica (Lacerta agilis)- Dugačka je oko 24 santimetra. Boja joj je prilagođena područjima u kojima živi; može biti siva, smeđa, crnkasta ili maslinastozelena. Ta se gušterica neobično vešto penje i juri po zidovima, u čijim pukotinama ima svoje sklonište.
- Afrička gušterica - To je čudna gušterica koja živi u severnoj Africi. Ima bodljikav rep u obliku vadičepa. Kada se povuče u sklonište, repom začepi otvor da bi sprečila ulazak uljezima. Za razliku od ostalih guštera, ona je biljojed, hrani se samo travama i semenom.[3]
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
- Kada se dobro ugreje, gušter juri munjevitom brzinom, tako hitro da zmijoliko kretanje njegovog tela izmiče čak i oku najpažljivijeg posmatrača. Ako ga unesemo u sobu u kojoj je temperatura najviše dvadeset stepeni, brzo će izgubiti svoju živahnost.
- Ima čudnu narav, lako se razbesni, ali se brzo i smiri.
- Voli da sluša muziku, ako neko zviždi neku melodiju, gušter će stati i napregnutim očicama oštro posmatrati onog ko zviždi. Neki odgajivači uče guštere da izađu između stena na određen zvuk proizveden usnama ili na udaranje u neku kantu.
- Iako vrlo retko, mogu se videti i gušteri sa dva ili više repa. Do tog neobičnog razvoja dolazi na taj način što se gušteru rep slomi, ali se ne otkine, pa iz one rane izraste nov rep.
- Gušteri plivaju odlično, ali samo na "kratke staze", jer nisu dovoljno otporni.[3]
Odnos guštera i čoveka[uredi | uredi izvor]
Gušter je veoma korisna životinja jer uništava mnoge insekte štetne po poljoprivredu, i zato ga čovek ceni. Samo se krupni gušteri love zbog kože koja se koristi u industriji obuće i kožne galanterije.
Gušter se može prilagoditi životu sa čovekom i pripitomiti u roku od dvadesetak dana. U početku plašljivo beži, ali se vremenom navikava na čoveka, uzima hranu iz ruke i dopušta da ga pomazi.[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Pianka, E. R.; Vitt, L. J. (2003). Lizards: Windows to the Evolution of Diversity. University of California Press. ISBN 978-0-520-23401-7.
- Behler, John L.; King, F. Wayne (1979). The Audubon Society Field Guide to Reptiles and Amphibians of North America. New York: Alfred A. Knopf. str. 581. ISBN 978-0-394-50824-5.
- Capula, Massimo; Behler, John L. (1989). Simon & Schuster's Guide to Reptiles and Amphibians of the World. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69098-4.
- Cogger, Harold; Zweifel, Richard (1992). Reptiles & Amphibians. Sydney: Weldon Owen. ISBN 978-0-8317-2786-4.
- Conant, Roger; Collins, Joseph (1991). A Field Guide to Reptiles and Amphibians Eastern/Central North America
. Boston, Massachusetts: Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-395-58389-0. - Ditmars, Raymond L (1933). Reptiles of the World: The Crocodilians, Lizards, Snakes, Turtles and Tortoises of the Eastern and Western Hemispheres. New York: Macmillan. str. 321.
- Freiberg, Marcos; Walls, Jerry (1984). The World of Venomous Animals. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-87666-567-1.
- Gibbons, J. Whitfield (1983). Their Blood Runs Cold: Adventures With Reptiles and Amphibians. Alabama: University of Alabama Press. str. 164. ISBN 978-0-8173-0135-4.
- Greenberg, Daniel A. (2004). Lizards. Marshall Cavendish. ISBN 9780761415800.
- Rosenfeld, Arthur (1987). Exotic Pets. New York: Simon & Schuster. str. 293. ISBN 978-0671636906.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
-
Подаци везани за чланак Sauria на Викиврстама - Bionet škola
Ernest Ingersoll (1920). „Lizard”. Encyclopedia Americana.
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
