Istorija Argentine

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Huan Domingo Peron

Istoriju Argentine istoričari dele na četiri glavna perioda: prekolumbovo vreme ili rana istorija do šesnaestog veka, kolonijalni period (1516—1810), rat za nezavisnost i rano postkolonijalističko doba (1810—1880) i istorija moderne Argentine (od 1880).

Prekolumbovska era[uredi | uredi izvor]

Pećina Kueva de las Manos u provinciji Santa Kruz stara je preko 10.000 godina, i predstavlja jedan od najstarijih dokaza o urođeničkim kulturama u Americi.

Najraniji tragovi ljudskog prisustva na području današnje Argentine potiču iz vremena paleolita, pored njih pronađeni su i tragovi iz vremena mezolita i neolita.[1] Do dolaska Evropljana, Argentina je bila relativno retko naseljeno područje sa brojnim kulturama koje su imale različite vidove društvenog organizovanja.[2] Ove kulture možemo podeliti na tri glavne grupe:[3]

Kolonijalno doba[uredi | uredi izvor]

Prva slika Buenos Ajresa iz 1628 koju je izradio holandskih slikar Aldus Verthont.

Prvi Evropljani su na ovo područje stigli 1502. tokom putovanja Ameriga Vespučija. Španski moreplovci Huan Dijaz de Solis i Sebastijan Kabot posetili su oblast današnje Argentine 1516. i 1526. godine.[5] Pedro de Mendoza je 1536. osnovao malu naseobinu Buenos Ajres, koja je napuštena 1541.[6]

Kolonizacija je nastavljena iz Paragvaja – osnivanjem Guvernorata Rio de la Plata – Perua i Čile.[7] Fransisko de Agire je 1533. godine osnovao grad Santijago del Estero. Londres je osnovan 1558; Mendoza 1561; San Huan 1562; San Migel de Tukuman 1565.[8] Huan de Garaj je 1573. godine osnovao Santa Fe a iste godine je Heronimo Luis de Kabrera osnovao Kordobu.[9] Garaj je kasnije otišao na jug da bi 1580. ponovo izgradio Buenos Ajres.[10] San Luis je osnovan 1596. godine.[8]

Buenos Ajres je 1776. postao glavni grad Vicekraljevstva Rio de la Plata,[11] nastalog na delu bivšeg Vicekraljevstva Peru. Nakon dobijanja statusa glavnog grada, postao je važan trgovački centar. Tokom 1806. i 1807. godine Britanci su dva puta pokušali da izvrše invaziju na oblast oko reke La Plate.[12] Otpor je pružen pod vođstvom Francuza Santijaga de Linijea, što mu je kasnije omogućilo da dobije titulu vicekralja.

Područje većeg dela današnje Argentine tokom kolonijalnog razdoblja bilo je nastanjeno španskim imigrantima i njihovim potomcima kreolima, mesticima, domorocima i potomcima afričkih robova. Trećina ondašnjeg stanovništva bila je nastanjena u Buenos Ajresu i drugim gradovima, dok su ostali živeli u pampama, kao gauči. Domoroci su živeli u drugim delovima zemlje uglavnom u Patagoniji i Gran Čaku.

Vesti o svrgavanju španskog kralja Ferdinanda VII tokom Španskog rata za nezavisnost izazvala je veliku zabrinutost u vicekraljevstvu.[13] Nakon Majske revolucije 1810. godine u Buenos Ajresu je zbačen sa vlasti vicekralj Baltazar Idalgo de Sisneros a vlast je preuzela prva nezavisna vlada Argentine tzv. Primera hunta (šp. Primera Junta).

Stvaranje nacije[uredi | uredi izvor]

Hose de San Martin, Oslobodilac Argentine, Čilea i Perua

Tokom naredne decenije rat za nezavisnost se razbuktao u bivšem vicekraljevstvu, njegovi delovi su se podelili između patriota i rojalista. Gradovi današnje Argentine su podržali otcepljenje posle 1811. Paragvaj se otcepio od Španije 1811. a od Argentine 1842. Gornji Peru je imao nedefinisan status zbog rojalista iz Vicekraljevstva Peru sve dok nije proglasio nezavisnost kao Bolivija 1824. Na istočnu obalu reke Urugvaj je izvršena invazija od strane Brazilsko-portugalskog carstva 1817. da bi nakon Argentinsko-brazilskog rata, sporazumom u Montevideu 1828. bila proglašena nezavisna država Urugvaj.

Međusobni sukobi su doveli do političke nestabilnosti među patriotama. Tokom samo četiri godine Primera huntu je zamenila Hunta grande, zatim Prvi Trijumvirat, pa Drugi Trijumvirat i prvi Vrhovni upravnik. Godine 1813. sazvana je Skupština radi proglašenja nezavisnosti ali to nije učinjeno zbog političkih nesuglasica. Nakon toga izbio je građanski rat u Argentini između provincija okupljenih u Federalnu Ligu i Vrhovnog Upraviteljstva. Do 1816. Ujedinjene provincije Južne Amerike su bile izložene velikim unutrašnjim i spoljašnjim pretnjama. U julu 1816. Kongres je proglasio nezavisnost i imenovao Huana Martina de Pejredona za Vrhovnog upravnika. Za vojne pohode bio je zadužen Hose de San Martin, koji je predvodio vojsku preko Anda i 1817. porazio rojaliste u Čileu. Nakon te pobede preuzeo je kontrolu nad čileanskom mornaricom i pomoću nje porazio je rojaliste u Limi. Vojni pohodi San Martina su se nadovezali na one koje je preduzeo Simon Bolivar u Velikoj Kolumbiji, i doveli su do pobede suverenista u Borbi za nezavisnost Latinske Amerike.

Bitka za Sepedu iz 1820, koja je vođena između centralista i federalista označila je kraj centralne vlasti. Novi ustav je stupio na snagu 1826. tokom Rata sa Brazilom, kada je Bernardo Rivadavija izabran za prvog Predsednika Argentine. Uskoro su ovaj ustav odbacile provincijske vlasti jer je bio centralistički, a Rivadavija je ubrzo nakon toga podneo ostavku. Nakon toga provincije su se okupile u Argentinsku Konfederaciju. Ova konfederacija provincija je bila veoma labava i nije imala zajedničkog šefa države. Umesto toga neka važna ovlašćenja je dobijao guverner provincije Buenos Ajres, kao što je otplata duga i spoljni poslovi. Guverner Huan Manuel de Rosas je vladao od 1829. do 1832, i od 1835. do 1852. Tokom svog prvog mandata sklopio je tzv. federalni pakt i zahvaljujući kom je porazio Unitarističku ligu. Nakon 1835. doneo je (šp. Suma del poder público). Suočio se sa Argentinskim građanskim ratom i konstantnom ratnom opasnošću koja se ogledala u blokadi Rio de la Plate od strane Francuske od 1838. do 1840, Ratu Konfederacija, englesko – francuskoj blokadi Rio de la Plate od 1845. do 1850, i ustanku u provinciju Korijentes. Tokom svih ovih sukoba Rosas nije pretrpeo ni jedan poraz i uspeo je da spreči gubljenje državne teritorije. Međutim zbog odbijanja da donese ustav koji će zameniti Federalni pakt, guverner provincije Entre Rios Husto Hose de Urkiza je zatražio samostalnost ove teritorije. U bici kod Kaserosa, de Urkiza je porazio Rosasa, i prisilio ga da ode u egzil. Nakon toga sklopljen je Sporazum u San Nikolasu 1853. na osnovu kog je donet argentinski ustav. Nakon otcepljenja Države Buenos Ajres od Konfederacije, i njenog kasnijeg priključenja, Bartolome Mitre je 1862. izabran za predsednika Argentine. Nacionalno jedinstvo je još više ojačalo tokom Paragvajskog rata,[14] tokom kog je poginulo vie od 300.000 ljudi, dok je Paragvaj razrušen.[15] Nakon 1875. usledio je talas stranih investicija i velika imigracija iz Evrope. Ovi događaji su doprineli razvoju privrede, prvenstveno poljoprivrede, i osnaživanju argentinskog društva. General Hulio Argentino Roka je tokom 1870-ih u vojnim pohodima uspostavio vlast Argentine nad južnim Pampasom i Patagonijom, potčinivši preostalo urođeničko stanovništvo.[16][17]

Moderna istorija[uredi | uredi izvor]

Huan Peron sa suprugom, Evom.

U razdoblju između 1880. i 1929. broj stanovnika Argentine se povećao petostruko, dok je društveni proizvod uvećan za 1.500 procenata. Rast broja stanovnika je ostvaren najviše zahvaljujući velikoj imigraciji, dok je ekonomski rast bio podstaknut britanskim i francuskim investicijama, i izvozom poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim rezultatima Argentina se svrstala među deset najjačih svetskih privreda.[18] Konzervativna elita je dominirala političkom scenom Argentine sve do 1912. kada je predsednik Roke Saenz Penja doneo tzv. Saenz Penjin zakon po kom je uvedeno pravo glasa za sve muškarce, kao i tajno glasanje. Ovo je omogućilo centristima okupljenim oko Radikalne građanske unije (šp. Unión Cívica Radical) da pobede na prvim slobodnim izborima 1916. godine. Predsednik Ipolito Irigojen je uveo društvene i privredne reforme i proširio vidove pomoći porodičnim gazdinstvima i malim privrednicima. Zbačen je sa vlasti pučem iz 1930, kada na upravljanje Argentinom ponovo preuzimaju konzervativci. Nove vlasti su potpisale trgovinski Sporazum Roka – Ransiman sa Britanskom imperijom. Argentina je tokom Prvog svetskog rata i većeg dela Drugog svetskog rata bila neutralna, što joj je omogućilo da snabdeva Saveznike hranom.[18] General Huan Peron je 1946. izabran za predsednika, čime je stvoren populistički pokret poznat kao peronizam. Njegova supruga Eva je bila omiljena u narodu i imala je glavnu političku ulogu sve do svoje smrti 1952. Svoj uticaj u društvu je ostvarivala pomoću Fondacije Eva Peron (šp. Fundación Eva Perón) i Ženske peronističke partije (šp. Partido Peronista Femenino),[19] ona je uticala i na sticanje prava glasa za žene, što je ostvareno 1947. godine.

Tokom Peronove vladavine došlo je do znatnog porasta plata i uslova života, podsticano je delovanje sindikata, strateške privredne grane su nacionalizovane, razvijana je industrija kojom bi bili zamenjeni uvozni proizvodi a razvoj poljoprivrede je postao prioritet.[20] Međutim, u istom periodu došlo je do porasta inflacije, koja je 1951. dostigla 50 procenata, dok je peso izgubio 70% svoje vrednosti od 1948. do 1950.[21] Spoljna politika je postala više izolacionistička jer je došlo do zaoštravanja odnosa sa SAD, pojačana je cenzura i represija[22] a veliki broj opozicionara je zatvoren i mučen.[23]

Razvijajući kult ličnosti Peron je smenio brojne uticajne i sposobne savetnike da bi se okružio poslušnicima. Smenjen je pučem 1955. u tzv. Slobodarskoj revoluciji (šp. Revolución Libertadora). Nakon toga otišao je u egzil u Španiju.

Arturo Frondizi (desno) i njegov glavni ekonomski svetnik, Rogelio Frigerio.

Nakon pokušaja deperonizacije i lustracije peronista, na izborima 1958. pobedio je Arturo Frondizi. Deo Peronovih pristalica je podržavao Frondizija koji je sprovodio politiku podsticanja investicija u energetiku i industriju. Zahvaljujući tome Argentina je uspela da u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvari suficit. Na izborima 1963. izabran je Arturo Ilija koji je nastavio politiku razvoja. Uprkos napretku zemlje, njegovi pokušaji da uključi peroniste u političke procese su završeni preuzimanjem vlasti od strane vojske u puču 1966. godine. Iako represivan, novi režim je nastavio sa da podstiče razvoj domaće privrede i investirao je rekordne sume novca u javne radove. Privreda je snažno rasla a broj siromašnih je do 1975. smanjen na sedam posto. Represija vojne hunte je dovela do eskalacije političkog nasilja i Peron, iako u egzilu, je vešto kooptirao sa studentskim i radničkim protestima što je na kraju primoralo vojnu huntu da raspiše slobodne izbore 1973. i dozvoli njegov povratak iz Španije. Huan Peron je 1973. stupio na dužnost a umro je u julu 1974. Na mestu predsednika nasledila ga je njegova treća supruga Izabela koju je on postavio za potpredsednika. Ona je izabrana kao kompromisno rešenje između zavađenih peronističkih frakcija. Sukob koji je usledio između levičarskih i desničarskih ekstremista, doveo je do krvoprolića, finansijskog haosa i puča u martu 1976.

Vlast je preuzela vojnu hunta pod imenom Nacionalni reorganizacioni proces (šp. Proceso de Reorganización Nacional). Ona je pojačala borbu protiv ekstremnih levičara kao što je Narodna revolucionarna armija (šp. Ejército Revolucionario del Pueblo) i Montenerosa (šp. Monteneros) koji su od 1970. vršili ubistva i otmice.[24]

Ubrzo se represija prenela i na opoziciju pa je tokom tzv. Prljavog rata (šp. Guerra Sucia) nestalo na hiljade disidenata. Represiju je potpomagala CIA u Operaciji Kondor jer je veliki broj vojnih glavešina obučavan u Fort Beningu u Školi Amerika (engl. School of the Americas).[25] Iako je ovaj režim u početku doneo izvesnu stabilnost i organizovao veliki broj javnih radova, zamrzavanje plata i deregulacija finansijskog tržišta doveli su do velikog pada životnog standarda i rekordnog spoljnog duga.[18] Deindustrijalizacija, kolaps pesa, nezapamćena korupcija, javno nezadovoljstvo zbog Prljavog rata i na kraju poraz od Ujedinjenog Kraljevstva u Folklandskom ratu 1982, doveli su do pada režima i slobodnih izbora 1983.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Abad de Santillán 1971, str. 17.
  2. ^ a b Edwards 2008, str. 12.
  3. ^ Abad de Santillán 1971, str. 18–19.
  4. ^ Edwards 2008, str. 13.
  5. ^ Crow 1992, str. 128.
  6. ^ Crow 1992, str. 129–132.
  7. ^ Abad de Santillán 1971, str. 96–140.
  8. ^ a b Crow 1992, str. 353.
  9. ^ Crow 1992, str. 134.
  10. ^ Crow 1992, str. 135.
  11. ^ Crow 1992, str. 347.
  12. ^ Crow 1992, str. 421.
  13. ^ Abad de Santillán 1971, str. 194ff.
  14. ^ U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  15. ^ Rubinstein 2004, str. 94.
  16. ^ Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, Historia de los Argentinos I and II. 1971. ISBN 978-84-599-5081-7.
  17. ^ „Argentina Desert War 1879–1880”. Onwar.com. 27. 11. 2003. Arhivirano iz originala 12. 01. 2011. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  18. ^ a b v Lewis 1990.
  19. ^ Barnes, John (1978). Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press. 
  20. ^ „Perón” (na jeziku: Spanish). Todo Argentina. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  21. ^ „INDEC (precios)”. Arhivirano iz originala 18. 11. 2008. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  22. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, str. 62
  23. ^ Feitlowitz, Marguerite (2002). A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press. 
  24. ^ Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  25. ^ Andersen, Martin. Dossier Secreto. Westview Press, 1993.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Feitlowitz, Marguerite (2002). A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press. 
  • Barnes, John (1978). Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press. 
  • Foster, David William; Lockhart, Melissa Fitch; Lockhart, Darrell B. (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood Publishing Group. str. 62. ISBN 978-0-313-30319-7. 
  • Abad de Santillán, Diego (1971). Historia Argentina (na jeziku: španskom). Buenos Aires: Tipográfica Editora Argentina. 
  • Crow, John A. (1992). The Epic of Latin America (4th izd.). Berkeley, CA, USA: University of California Press. ISBN 978-0520077232. 
  • Edwards, Todd L. (2008). Argentina: A Global Studies Handbook. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO. ISBN 978-1851099863. 
  • Rubinstein, W. D. (2004). Genocide: a history. Pearson Education. ISBN 978-0-582-50601-5. 
  • Adelman, J. (1992). „Socialism and Democracy in Argentina in the Age of the Second International”. The Hispanic American Historical Review. 72 (2): 211—238. JSTOR 2515555. doi:10.2307/2515555. 
  • Andrews, George Reid. The Afro-Argentines of Buenos Aires, 1800–1900. Madison: University of Wisconsin Press 1980.
  • Bergquist, Charles W. Labor in Latin America: Comparative Essays on Chile, Argentina, Venezuela, and Colombia. Stanford: Stanford University Press 1986.
  • Boyd, Kelly, ed. Encyclopedia of Historians and Historical Writers (Rutledge, 1999) 1:44-50, historiography
  • Braudel, Fernand, 1984. The Perspective of the World, vol. III of Civilization and Capitalism (1979)
  • Brown, Jonathan C. A Brief History of Argentina (2011)
  • Brown, Jonathan C. A Socioeconomic History of Argentina, 1776–1869. New York: Cambridge University Press 1979.
  • Buera, Francisco J., and Juan Pablo Nicolini. "The Monetary and Fiscal History of Argentina: 1960-2017." (University of Chicago, Becker Friedman Institute for Economics Working Paper, 2019). [Buera, Francisco J., and Juan Pablo Nicolini. "The Monetary and Fiscal History of Argentina: 1960-2017." University of Chicago, Becker Friedman Institute for Economics Working Paper (2019). online[mrtva veza]
  • Burgin, Miron. The Economic Aspects of Argentine Federalism, 1820–1852. 1946.
  • Carassai, Sebastián. The Argentine Silent Majority: Middle Classes, Politics, Violence, and Memory in the Seventies. Durham: Duke University Press 2014.
  • Cushner, Nicholas P. Jesuit Ranches and the Agrarian Development of Colonial Argentina, 1650–1767. 1983.
  • Della Paolera, Gerardo, and Alan M. Taylor, eds. A new economic history of Argentina (Cambridge University Press, 2003; with cd-rom)
  • Di Tella, Guido. Political Economy of Argentina, 1880-1946 (Springer, 2016).
    • Di Tella, Guido, and Rudiger Dornbusch. The political economy of Argentina, 1946–83 (Springer, 1989).
  • Ferns, Henry S. Britain and Argentina in the Nineteenth Century. 1960.
  • Halperín Donghi, Tulio. Politics economics and society in Argentina in the revolutionary period. Cambridge [Eng.] ; New York : Cambridge University Press, [1975]
  • Halperin Donghi, Tulio, et al., eds. Sarmiento, author of a nation. Berkeley : University of California Press, c1994.
  • Harvey, Robert. Liberators: Latin America's Struggle For Independence, 1810–1830. John Murray, London (2000). ISBN 0-7195-5566-3
  • Hedges, Jill. Argentina: A Modern History (2011) excerpt and text search
  • Horowitz, Joel. "Economic history and the politics of culture in twentieth-century Argentina." (2013): 193-203. online
  • Lewis, Daniel K. The History of Argentina (2003) excerpt and text search
  • Lynch, John. Spanish Colonial Administration, 1782–1810: The Intendant System in the Viceroyalty of the River Plate. 1958.
  • Lynch, John. Argentine Dictator: Juan Manuel de Rosas, 1829–1852. 1981.
  • Moya, José C. Cousins and Strangers: Spanish Immigrants in Buenos Aires, 1850–1930. Berkeley and Los Angeles: University of California Press 1998.
  • Pineda, Yovanna. Industrial Development in a Frontier Economy: The Industrialization of Argentina, 1890–1930 (Stanford University Press, 2009)
  • Platt, Desmond Christopher Martin, and Guido Di Tella. Argentina, Australia, and Canada: studies in comparative development, 1870–1965 (Macmillan, 1985)
  • Potash, Robert A. The Army and Politics in Argentina, 1828–1945. Stanford: Stanford University Press 1969.
  • Rock, David. Argentina, 1516–1987: From Spanish Colonization to Alfonsín (1987)
  • Rock, David. Politics in Argentina, 1890–1930: The Rise and Fall of Radicalism. (Cambridge University Press 1975).
  • Rock, David. The British in Argentina: commerce, settlers and power, 1800–2000 (Springer, 2018).
  • Romero, Luis Alberto. A History of Argentina in the Twentieth Century (13th ed 2013) excerpt
  • Sabato, Hilda. Agrarian Capitalism and the World Market: Buenos Aires in the Pastoral State, 1840–1890. Albuquerque: University of New Mexico Press 1990.
  • Sanchez-Alonso, Blanca. "Making sense of immigration policy: Argentina, 1870–1930." Economic History Review (2013) 66#2 601–627.
  • Sarmiento, Domingo F. Life in the Argentine Republic in the Days of the Tyrants, or, Civilization and Barbarism. 1868.
  • Schmidli, William Michael, The fate of freedom elsewhere: human rights and U.S. Cold War policy toward Argentina. Ithaca : Cornell University Press, 2013.
  • Scobie, James R. Buenos Aires: Plaza to Suburb, 1870–1910. New York: Oxford University Press 1974.
  • Scobie, James R. Revolution on the Pampas: A Social History of Argentine Wheat. Austin: University of Texas Press 1964.
  • Slatta, Richard W. Gauchos and the Vanishing Frontier. 1983.
  • Smith, Peter H. Politics and beef in Argentina. Patterns of conflict and change. (1969).
  • Szuchman, Mark D. Order, Family, and Community in Buenos Aires, 1810–1860. (1987).
  • Thomas, Carolyn, and Nicolás Cachanosky. "Argentina's post-2001 economy and the 2014 default." Quarterly Review of Economics and Finance 60 (2016): 70-80.
  • Warren Sweet, William (1919). A History of Latin America. 
  • Wilson, Jonathan. Angels with dirty faces: The footballing history of Argentina (Hachette UK, 2016).
  • Barrientos, Claudio J. "Reckoning with Human Rights narratives and Memory Politics in the recent history of Argentina." Latin Americanist 63.4 (2019): 458-461. excerpt
  • Brinkerhoff, Thomas. "Politicizing the Playing Field: Legacies of the Campeonatos Evita in Post-Peronist Argentina." International Journal of the History of Sport 38.2-3 (2021): 227-246; on children.
  • Conniff, Michael L. "A historiography of populism and neopopulism in Latin America." History Compass 18.9 (2020): e12621.
  • Copello, David. "The ‘invention’ of human rights as a revolutionary concept: Confronting orthodox Marxism and the New Left (Argentina, 1972)." Journal of Human Rights 20.3 (2021): 304-317.
  • Frei, Raimundo. " 'In my home nobody spoke about religion, politics or football': Communicative silences among generations in Argentina and Chile." Memory Studies 13.4 (2020): 570-585. online
  • Garibotto, Verónica. Rethinking Testimonial Cinema in Postdictatorship Argentina: Beyond Memory Fatigue (Indiana University Press, 2019).
  • Goebel, Michael. Argentina's Partisan Past (2011): on Press Scholarship Online
  • Di Meglio, Gabriel. "Recent historiographical approaches to the process of independence in Argentina." History Compass 17.11 (2019): e12597.
  • Jones, Darby. "Storytelling in Post-conflict Argentina: How Keeping Memory Alive Can Bring about Justice." Kennedy School Review 19 (2019): 46-50.
  • Kahan, Emmanuel Nicolás. Memories that lie a little: Jewish experiences during the Argentine dictatorship (Brill, 2019).
  • Kaiser, Susana. "In Argentina, New Generations Remember: For Argentines born after dictatorship, public encounters with the past help stitch together a memory of the country's collective traumas." NACLA Report on the Americas 53.2 (2021): 147-153.
  • Montez, Noe. Memory, Transitional Justice, and Theatre in Postdictatorship Argentina (SIU Press, 2018).
  • Nouzeilles, Gabriela, and Graciela Montaldo, eds. The Argentina Reader: History, Culture, Politics (Latin America in Translation) (2002)
  • Rajca, Andrew C. Dissensual Subjects: Memory, Human Rights, and Postdictatorship in Argentina, Brazil, and Uruguay (Northwestern University Press, 2018).
  • Robben, Antonius C.G.M. Argentina betrayed: memory, mourning, and accountability (University of Pennsylvania Press, 2018).
  • Shumway, Nicolas. The Invention of Argentina. (1992).
  • Simonetto, Patricio, and Marce Butierrez. "The archival riot: Travesti/Trans* audiovisual memory politics in twenty-first-century Argentina." Memory Studies (2022): 17506980211073099. online
  • Sorá, Gustavo, and Paula Molina Ordoñez. "The specialization and internationalization of studies on books and publishing in Argentina." Lingua Franca: The History of the Book in Translation 4 (2018): 1-17. online
  • Taylor, Alan M. "The Argentina Paradox: microexplanations and macropuzzles." Latin American economic review 27.1 (2018): 1-17. online
  • Visacovsky, Sergio E. "The days Argentina stood still. History, nation and imaginable futures in the public interpretations of the Argentine crisis at the beginning of the twenty-first century." Horizontes antropológicos 24 (2018): 311-341. historiography [Visacovsky, Sergio E. "The days Argentina stood still. History, nation and imaginable futures in the public interpretations of the Argentine crisis at the beginning of the twenty-first century." Horizontes antropológicos 24 (2018): 311-341. online]
  • Anzorena, Oscar R. Tiempo de violencia y utopía (1966–1976), Editorial Contrapunto, 1987, p. 48
  • Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, 1971. Historia de los Argentinos I and II; ISBN 84-599-5081-6
  • Cortes Conde, Roberto, and Gerardo Della Paolera, eds. Nueva Historia Econàmica de Argentina (Barcelona, Spain: EDHASA, 2018). Pp. 344.
  • Tomás Eloy Martínez has written a number of books from the point of view of an Argentine journalist and intellectual affected by the entire Peron/Military period. A few have been translated into English (Santa Evita, The Peron Novel).
  • Mitre, Bartolomé (2008). Historia de Belgrano y de la Independencia Argentina (na jeziku: španski). Buenos Aires: Belgranian National Institute. ISBN 978-987-506-142-2. 
  • Pigna, Felipe, Los Mitos de la Historia Argentina, 3', 2006, ed. Planeta
  • Luna, Félix (2003). La independencia argentina y americana (na jeziku: španski). Buenos Aires: Planeta. ISBN 950-49-1110-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Argentine na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Аргентине&oldid=27554957”