Istorija psihologije opažanja
Psihologija opažanja (lat. perceptio, percepcija) jeste grana psihologije koja se bavi proučavanjem procesa svesti i psihičkog života. Kao nauka, stvarana je uglavnom u 20. veku, ali njeni problemi su proučavani dosta ranije u okviru filozofije, i njene grane, gnoseologije.[1]
Ljudi su počeli da razmišljaju o svojim opažanjima iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga jeste bilo suočavanje s iluzijama. Suočavanje s iluzijama dovelo je do toga da ljudi počnu da sumnjaju u verodostojnost svojih čula, što ih je navelo na dalje razmišljanje. Filozofi su smatrali da iako čula greše, razum može da ih kompenzuje, tako da je najvažnije za saznanje pravila logičkog rezonovanja.[1]
Misao da je čulno saznanje osnova svekolikog ljudskog saznanja je veoma stara i rasprostranjena. Sreće se u delima kineskih mudraca, staroindijske filozofije i starogrčkih filozofa. Prve glavne probleme teorije saznanja je izdvojio Platon.[2]
Antička filozofija[uredi | uredi izvor]
U antičkoj filozofiji, percepcija se nije posmatrala posebno ili izolovano, zbog toga se u izučavanju njihovih misli prate dva puta: o saznanju uopšte i o čulnom saznanju kao njegovoj manje vrednoj komponenti.
Platon[uredi | uredi izvor]
Prvi problem Platon nalazi u dijalogu Sokrata i Teeteta. Ovaj drugi kaže:"Meni se čini da onaj koji nešto zna opaža onu stvar koju saznaje i, koliko za sada mogu da vidim, saznanje nije ništa drugo nego opažanje."
Drugi problem potiče od Protagore i njegove rečenice:"Čovek je mera svih stvari, onih što jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu." Po uobičajenom tumačenju ove maksime, Protagora je time želeo da istakne primarnost individualnog saznanja i to da neka opšta istina vezana za egzistenciju objekta ne postoji. Postoji samo posebna ljudska percepcija objekata, koja se naravno može razlikovati kod drugih ljudi.
Treći nastaje primenom na percepciju Heraklitove ideje o stalnom menjanju. Sokrat to formuliše kao:"Sve stvari za koje redovno govorimo da "jesu" stvarno se nalaze u procesu nastajanja." To se onda mora odnositi i na čulno saznanje, a ako se ono stalno menja, onda se umesto viđenja može reći i neviđenje.
Od Platona potiče najviše podataka o smislu podele saznanja na čulno i razumsko, mada je on, uglavnom sabrao i osnažio već postojeće ideje. Platonovo učenje se zasniva na ideji, kao suštini sveta. On je duboko razdvojio dušu i telo i najviše je na tome insistirao od svih grčkih filozofa, čime je uticao na pojavu idealizma. Druga značajna stvar u Platonovom učenju jeste isticanje razlike između čulnog saznanja i saznanja mišljenjem, čime je produžio liniju započetu od Anaksimandra i Demokrita.[2]
Anaksimandar[uredi | uredi izvor]
Anaksimandar je jedan od prvih grčkih mudraca iz Mileta, svojim učenjem o apeironu prvi u istoriji nauke stvarno napušta svet čulnog iskustva. Apeiron je pramaterija, bezgranična, neodređena i besmrtna supstanca koja se javlja ne u svom prvom vidu, nego u vidu oformljenih objekata. Ovo učenje je prvo pravo prevazilaženje čulnog i konkretnog i početak traganja za "nevidljivim vidovima" realnosti.
Demokrit[uredi | uredi izvor]
Demokrit ipak prvi stvarno govori da je čulno saznanje površinsko upoznavanje sveta. Međutim, to je po Demokritu posledica bavljenja makropojavama, a mikrostrukture se ne mogu spoznati. Čulno saznanje je primitivno i daleko od prave istine o suštini sveta pošto je ona saglediva samo na nivou sićušnih čestica materijalnog sveta-atoma.
Demokrit je uočio da se na površini oka odslikava predmet koji se posmatra i zaključio je da je reč o svojstvu predmeta da šalju podatke o svom obliku na sve strane oko sebe i ovaj fenomen je nazvao eidola, koja je posebno negovana u nauci. Demokritovo učenje je imalo uticaj na Empedokla, čije ideje i danas stoje u nekim gnoseološkim teorijama.[1]
Aristotel[uredi | uredi izvor]
Aristotelov organ (logika) samo je oruđe ispravnog mišljenja, ali ne i jedini uslov za spoznaju istine. U Aristotelovom učenju jasno je uočljiv napor da se, od Platona razjedini, čulno saznanje i mišljenje povežu, kao telo i duša. To je pokušaj ponovnog vraćanja poverenja u svet čula. Aristotel predstavlja kraj jednog puta u grčkoj filozofiji koja vodi od Talesa i ostalih Milećana.[1]
Gnoseološki pokušaj[uredi | uredi izvor]
Odvajajući se od filozofije, psihologija je preuzela i neke njene probleme, pre svega one iz gnoseologije. Psihologija se vremenom osamostalila i počela da primenjuje eksperiment kao naučnu metodu, i time postala empirijska nauka. Saznanja do kojih ontologija i gnoseologija dolaze mogu biti međusobno povezane, ali i nezavisne celine.[2]
Postoje tri puta traganja za gnoseološka rešenja i to:
- Od objekta ka svesti
- Od svesti ka objektu i
- Naivno-materijalističko neviđenje problema
Od objekta ka svesti[uredi | uredi izvor]
Put od objektivnog sveta ka svesti je diktiran opštom ontološkom pretpostavkom o primarnosti objektivnog sveta i o nezavisnosti njegovog postojanja od ljudske svesti. Ponuđena gnoseološka rešenja se razlikuju. Naime, postoje materijalistički ishodi, poput monističkih ideja Spinoze, ali i nedosledni materijalizam senzualista poput Loka, kao i dualizam Kanta, paralelizam Lajbnica, Vunta itd. Pitanje za čijim se rešenjem traga jeste da li saznanje koje je izazvano nekim objektom izvan čoveka, adekvatno prenosi bitne karakteristike tog objektivnog sveta, ili o tom svetu "stvari po sebi", osim činjenice njegovog postojanja, ništa pouzdano ne donosi?[2]
Put od svesti ka objektu[uredi | uredi izvor]
Put od svesti ka objektu predstavlja pokušaj polaženja od individualnog iskustva kao neosporne realnosti ka postojećim ili nepostojećim uzročnicima takvog iskustva u spoljnjem svetu. Subjektivna polazna tačka ne mora da vodi u idealizam. Dok Barkli i Fihte grade subjektivni idealizam koji vodi ka solipsizmu, a Hjumov agnosticizam podseća na materijalizam, Dekartov "pohod" od "Mislim..." dovodi do dualizma. Predložena rešenja vode od totalne negacije objektivnog sveta, preko nemogućnosti da se on sazna, do verovanja u istovremeno nezavisno postojanje supstancije duše i supstancije tela.[2]
Naivni materijalizam[uredi | uredi izvor]
Iluzije se dešavaju retko i često su neprepoznatljive. Čovek često veruje više svojim čulima, nego razumu. Čovek koji se ne bavi proučavanjem saznanja najčešće ne sumnja u njegovu adekvatnost, jer mu životna praksa ne natura probleme takve vrste. Postoje i drugi izvesni problemi teorije saznanja, uglavnom zavisni od osnovnog gnoseološkog rešenja.[2]
Novi vek[uredi | uredi izvor]
Srednjovekovna misao je suviše pritisnuta crkvenim dogmama i ishod tog pritiska je i nerazumna uloga nepogrešivosti pripisivana Platonu i Aristotelu. Stoga je posebno učenje ovog drugog postalo sredstvo kočenja napretka.
Frensis Bejkon[uredi | uredi izvor]
Tek u 16. veku, Frensis Bejkon, jedan od osnivača engleskog empirizma nalazi da se znanje ne može zasnivati jedino na čulnom iskustvu, ali da ni razum nije sam dovoljan. Da bi se saznala istina, mora se voditi metodično eksperimentalna praksa. Empirija je osnova pravog znanja, i to empirija vođena indukcijom. Pod razumom, Bejkon podrazumeva logičke postupke, uglavnom silogizam. Isticanje empirijske osnove znanja od strane Bejkona i analitičkog pristupa fenomenima, pristupa kojim se razlažu pojave da bi se upoznale u delovima, istaknutog od Dekarta, određuje osnovnu trasu traganja u nauci uopšte pa i za poreklom saznanja.[2]
Tomas Hobs[uredi | uredi izvor]
Tomas Hobs koristi Aristotelove "zakone" da bi govorio o determinisanoj svesti. Po njemu je nicanje ili poredak misli i predstava u ljudskoj svesti određeno redosledom ili odredbama nastajanja iskustvenih čulnih utisaka. Veze među čulnim utiscima odlučuju potonje veze predstava i misli. Hobs je verovao da je kretanje onaj zajednički činilac i materijalnog i duhovnog sveta koji ih povezuje.
Opažanje je, po Hobsu, kretanje u mozgu, započeto od opaženog objekta izvan čoveka, a predstave su preostalo komešanje slabog intenziteta. Asocijacija, međusobno vezivanje ovih predstava je takođe model iz mehanike, koji će nakon Njutnove fizike postati dominantan deo u psihologiji.[2]
Džon Lok[uredi | uredi izvor]
Džon Lok je bio izrazito jasan u svom stavu da sve što je završilo u razumu, prethodno je bilo u čulima. Lok objašnjava pojam tabula rasa (lat. "prazna tabla"), da je svest deteta prazna tabla i da njegovo znanje nastaje elementima koje Lok naziva idejama.
Dakle, ideje imaju iskustveni koren, a i mogu biti podeljene u proste i složene. Proste ideje su one u čijem nastajanju razum je pasivan i nemoćan da ih menja. Akcijom jednog čula nastaju proste ideje boje, toplote, dodira, mirisa. Saradnjom više čula nastaju takođe proste ideje prostora, oblika, kretanja ili mirovanja, vremena i sl.
Posebno je značajno Lokovo učenje o primarnim i sekundarnim kvalitetima oseta (čulnih ideja). Primarni su oni koji se ne mogu odvojiti od objekta, pripadaju predmetu koji se opaža: oblik, čvrstina, prostornost, kretanje ili mirovanje i broj. Sekundarni su oni koji ne postoje u samim objektima ili njima već su subjektivni proizvod. Berkli je kasnije pokazao da se i primarni kvaliteti mogu prikazati kao sekundarni. Sekundarni kvaliteti nisu određeni nekim neobjektivnim stanjem materije, već u čovekovoj poziciji prema njoj.[2]
Lok uvodi pojam senzacije, osećaj ili oset. Neki najmanji iznos čulnog saznanja, ili jedinica svesti.
Džordž Berkli[uredi | uredi izvor]
Džordž Berkli govori da saznanje mora da se ispituje od njega samog kao primarne realnosti. Na žalost, ništa se više ne može reći, jer je svest ne samo primarna već i jedina realnost. Berkli uvodi Boga kao univerzalnog posmatrača, on je opažač i održava egzistenciju sveta tako što ga stalno posmatra. Iza čulnih podataka kao njihov uzročnik može da stoji samo duhovna supstanca, nikako materijalni svet.[2]
Dejvid Hjum[uredi | uredi izvor]
Dejvid Hjum je govorio u svom radu da je besmisleno tražiti za odnosom duše i tela. Opažanje opet igra glavnu ulogu u ljudskom saznanju. Saznanje nastaje iz utisaka (impresija) i ideja (predstava). Utisci su primarni oblik saznanja, a ideje sekundarni, kopije utisaka u pamćenju. Čovek koji je od rođenja slep ne može da ima ideju crvene ideje. Osnovna vrsta utisaka su senzacije, oseti. Sve ono što postiže razum je produkt senzacija.
Atomistički model se primenjuje sa sve više uspeha u drugim naukama u 18. i 19. veku, pa se pojavljuje u psihologiji. Kao neka osnovna veličina pominje se Lokova senzacija, čemu se kasnije okreće eksperimentalna psihologija.[2]
Rene Dekart[uredi | uredi izvor]
Rene Dekart je tipičan predstavnik dualističkih rešenja, on pokušava da poveže dušu i telo, da ih zbliži. Po njemu je samo materija prostorna, duša to nije, ali mu to ne smeta da traga za prostornom tačkom kontakta između njih. Pošto mozak ima dve hemisfere, a čovek ima jednu dušu, Dekart pronalazi da je duša u hipofizi, koja se nalazi između hemisfera. I dok Dekart smešta dušu u telu i biva široko prihvaćen, dotle monističke Spinozine ideje da su svest i telo samo dva aspekta jedne iste realnosti ne stiču veću popularnost.[2]
Gotfrid Vilhem Lajbnic[uredi | uredi izvor]
Gotfrid Vilhem Lajbnic svoje učenje o paralelizmu duše i tela najjednostavnije ilustruje analogijom sa dva časovnika koji su podešeni da se savršeno slažu, mada ne deluju nikako jedan na drugog. Saznanje je shvaćeno slojevito. Ono se razlikuje po stepenu jasnoće i najjasniji vid saznanja se postiže nekom vrstom matematičke logike, čulno saznanje je neki niži i konfuzniji vid zajednički ljudima i životinjama. Sama percepcija je slojevita i postoje njeni mutniji i jasniji vidovi. Stepen jasnoće u percepciji zavisi od intenziteta spoljnih utisaka.
Utisci veoma malih intenziteta moraju preći neku graničnu vrednost, neki prag da bi bili jasno zabeleženi u opažanju. Apercepcija je svesno jasno opažanje nastalo dejstvom dovoljno jake promene koja prelazi prag svesti. Prag postaje jedan od pojmova koji će činiti osnovu psihofizike.[2]
Imanuel Kant[uredi | uredi izvor]
Imanuel Kant je u "Kritici čistog uma" govorio da saznanje pored čulne, empirijske osnove ima i drugu, a priori koja nije izvedena iz iskustva. Čulno iskustvo je samo najniži sloj saznajne moći. A objekti, predmeti koji nas okružuju i pružaju našim čulima samo jedan svoj lik, ostalo je s one strane transcendentnosti i nesaznajno je. Kant veruje da postoji neki primarni materijalni uzročnik opažanja, ali on poseduje saznajni deo "stvari po sebi" ili noumen, a naša slika o spoljnom svetu-fenomen. Drugi deo našeg saznanja je subjektivne prirode. Onaj deo tog saznanja koji je nastao pod neposrednim delovanjem spoljašnjih uzročnika naziva se oset, a onaj subjektivnog porekla je forma fenomena i konstantan je i nezavistan od iskustva, a priori. Kant razlikuje nepromenljivu formu fenomena i promenljivi čulni sadržaj. Postoje izuzetno dve pojave samo čiste forme čulnosti: za spoljašnje čulno doživljavanje - doživljaj prostora i za unutrašnje čulno doživljavanje - doživljaj vremena, u njih se raspoređuje sirovi čulni materijal oseta.[2]
Johan Fridrih Herbart[uredi | uredi izvor]
Johan Fridrih Herbart nalazi da je matematika primenljiva u merenju psihičkih procesa, pošto se oni daju izraziti pomoću sile i vremena. Veoma je značajno i Herbartovo vraćanje asocijacijama kao glavnom mehanizmu svesti. Hobsovo i Lokovo učenje o asocijacijama je još u 18. veku razređivao Dejvid Hartli.[2]
Herbart je govorio o sili asocijacije, koja deluje na pojedinačne elemente svesti (senzacije ili predstave), združujući ih u složenije svesne doživljaje, kao što su percepcija ili mišljenje.
Dejvid Hartli[uredi | uredi izvor]
Dok su kod Loka asocijacije dosta mutne veze među sadržajima svesti-idejama, Hartli je upotrebivši naivnu teoriju o nervnim vibracijama došao do zaključka da su asocijacije šire, osnovnije veze koje ne regulišu samo redosled ideja u našoj svesti već i vezivanje, sažimanje elemenata svesti u složenije sadržaje. Hartlijevi radovi nisu bili popularni sve dok ih nisu Džeremi Bentam i Herbart prikazali u vidu jednog zaokruženog gnoseološkog učenja poznatog pod nazivom asocijacionizam.
Bitna karakteristika asocijacionizma je preuzimanje modela iz Njutnove fizike, posebno analogija sa silom gravitacije iz nje. Kao što sila gravitacije deluje na fizička tela privlačeći ih međusobno, tako u našoj svesti sila asocijacije deluje na pojedinačne elemente svesti-senzacije ili predstave, združujući ih u složenije svesne doživljaje kao što su percepcija i mišljenje. Opažanje tako nastaje iz oseta. U asocijacionizmu je atomistički pristup psihičkim pojavama dostigao najviši i najdosledniji oblik. Sve pojave ljudske psihe se sastoje od prostih elemenata, čulnog porekla, koji se različito kombinuju i povezuju i stvaraju složene tvorevine.[2]
