Барух Спиноза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Барух де Спиноза

Spinoza.jpg

Пуно име Барух де Спиноза
Информације
Датум рођења 24. новембар 1632.
Место рођења Амстердам (Холандија)
Датум смрти 21. фебруар 1677.
Место смрти Хаг (Холандија)
Рад
Епоха Нововековна филозофија
Регија Западна филозофија
Школа филозофије рационализам
Главна интересовања етика, метафизика, епистемологија, психологија, политика, религија
Значајне идеје пантеизам
Утицаји од Томас Хобс, Рене Декарт, Николас де Куза, Аристотел, Франсис Бејкон
Утицао на Давид Конвеј, Имануел Кант, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Доналд Дејвидсон (Филозоф), Артур Шопенхауер, Жил Делус, Алберт Ајнштајн, Јохан Волфганг фон Гете

Барух де Спиноза (хеб. ברוך שפינוזה, хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 16321677) је био холандски филозоф, јеврејског порекла. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.

Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајних фигура рационализма XVII вијека.

Живот[уреди]

Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из Португала.[1] Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњовековне филозофије.[2] Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ствова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.

По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо и проклињемо Баруха д'Еспонозу с одобрењем бога и ове света општине, пред лицем светих књига и шест стотина и тринаест прописа који су у њима садржани: проклињемо га ... свим проклетствима која су написана у књизи закона. Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад леже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа... Нека освета и гнев Господа пламте против овог човека ... И нека униште име његово ... Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио.[1]
Спинозина кућа у Ријнсбургу, претворена у музеј

1666. године Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим данима усадила љубав ка учењу.[2] Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као »принц безбожник», »отпадник« и »инкарнација сатане« чија дела »заслужују да буду бачена у таму пакла«, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и моралну независност.[1] Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос науци XVII вијека.

Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно. Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.

Учење[уреди]

Спинозина рада соба
Спиноза у радној соби

Метафизика[уреди]

Спиноза именује врховно биће појмом »Бог или Природа« (»Deus sive Natura«), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте божије тијело, односно Бог сам, а свако биће или ствар, дио је Бога.[2]

На Ваше питање да ли о Богу имам тако јасну идеју као о троуглу - одговарам: да. Али ако ме питате, да ли о Богу имам тако јасну представу као о троуглу, онда ја одговарам: не, немам.[2]

Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност; нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не треба му приписивати људске особине. Бог није искључиво добар; његови поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим. Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе[2]. Непостојање ђавола Спиноза покушава и онтолошки да докаже:

Cquote2.png
Схватимо ђавола, како то неки хоће, као једно мислеће биће, које уопште не жели, нити чини добра, и које се дакле потпуно супротставља Богу. А то значи да је оно заиста врло биједно и, ако молитве могу помоћи, онда би се за његово спасење морало молити. Али погледајмо да ли једно такво биће може и за тренутак постојати, и одмах ћемо наћи да то није тако; јер из савршенства неке ствари произилази цјелокупно њено трајање, и уколико она у себи има више стварног и божанског, утолико је и постојанија; како дакле може постојати ђаво, који у себи нема ни најмање савршенства? Сем тога, постојаност или трајање код једног модуса мислеће ствари јавља се само у јединству које, проузроковано љубављу, такав модус има са Богом. Пошто је у ђаволу дата управо супротност томе јединству, немогуће је да оно и постоји.[2]
Cquote2.png
 
Етика

Епистемологија и психологија[уреди]

Теолошко-политички трактат

Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као посљедица чулног опажања. Интелектом се стварају одговарајући концепти, односно не слика ствари.

Спиноза, такође разликује три врсте сазнања:

  • Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (opinio, imaginatio). Овдје укључује »случајно и неодређено искуство« (experientia vaga), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може стеђи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од »збуњујућих и непрецизно одређених података«, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за филозофску аргументацију.
  • Друго и више на скали, долази путем разума (ratio), које зависи од карактеристика и природе структуре ствари, тј., »заједничко за све и исто у дијелу и свеобухватности«, или одговарајуће сазнање о састојцима, али ипак супротно есенцији.
  • Треће и највише на скали, дефинише као »интуитивно сазнање« (scientia intuitiva). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту сазнање је једино могуће стећи преко одговарајућег реда акције и реакције.

Етика[уреди]

Спинозин споменик у Ријнсбургу, Холандија.

По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли.

Дјела[уреди]

Једино дјело, које је Спиноза објавио за живота је Принципи картезијанске филозофије (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II), 1663. године. То је био његов покушај реформулисања и представљања Декартовог дјела Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао као »геометријски метод«. Спинозин »геометријски метод« користи као модел Еуклидове Елементе и »метод синтезе«, позајмљен од Декарта. Дјело представља почетни скуп дефиниција и аксиома, путем којих жели доказати различите претпоставке.

Његово капитално дјело „Етика“ је написано на холандском, а не латинском језику, што је неуобичајено за то време.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. ^ а б в г д ђ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :