Џорџ Беркли

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џорџ Беркли

George Berkeley.jpg

Пуно име Џорџ Беркли
Информације
Датум рођења 1685.
Место рођења Томастаун (Ирска)
Датум смрти 1753.
Место смрти Оксфорд (Енглеска)
Рад
Епоха Нововековна
Регија Западна филозофија
Школа филозофије идеализам, емпиризам
Главна интересовања метафизика, епистемологија
Значајне идеје субјективни идеализам

Џорџ Беркли (енгл. George Berkeley; Томастаун, 1685Оксфорд, 1753) је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.[1]

Живот[уреди]

Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.[1] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.

Учење[уреди]

Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi).

Cquote2.png
Постојао је неки мирис, значи да га је неко мирисао; постојао је неки звук, значи да га је неко чуо; била је нека боја или облик - опажени су видом или опипом. То је све што могу разумети под тим и сличним изразима. Јер оно што се каже о апсолутном постојању немислећих ствари, без обзира на то да ли се опажају, изгледа савршено неразумљиво. Њихов esse јест percipi, и није могуће да они имају неку егзистенцију изван духова или мислећих ствари, које их опажају.
Cquote2.png
 
— Расправа о принципима људске спознаје

У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса“ Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује »да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене», насупрот Хиласовог мишљења да »постојати значи једно а бити опажен друго«.[1] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.[1]

Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.[1] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина »уврнутих« филозофа.[1]

Дела[уреди]

Главна Берклијева дела су:

  • An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
  • Расправа о принципима људске спознаје (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
  • Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
  • Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
  • Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Беркли Џорџ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.